CarGo, Yandex i grad Beograd u koktelu ljubavi

Kako će udruženja prevoznika uticati na demokratski proces u Srbalja.

Kao novinar, koji je svoj zanat mahom pekao na televiziji, čvrsto verujem u Njeno Kraljevsko Visočanstvo, SLIKU. Sve ono što vam neko ispriča verovatno ima mnogo veći značaj, ako vam i slikom održava pažnju, to mu dođe neki Marketing 101. Opšte mesto od najave, ali šta ću, nije ona tu da bih vama crtao kako i zašto je slika bitna stvar, niti da prodajem priču o televiziji kao najjačoj od sedam svetskih sila, već da bih sebe naterao da umanjim „intelektualno izdrkavanje“ kom sam sklon i da samo skrenem pažnju na zanimljivu priču, koja se odvija već neko vreme u Beogradu.

 Pošto Oblakoder Magazin (još uvek) nema svoju televiziju moram da pribegnem „tajmlajnu“ i da celu priču o tome kako će udruženja prevoznika uticati na demokratski proces u Srbalja, postavim vrlo diznijevski.

Prvi čin – In a galaxy far, far away...(2017)

U martu 2017. u Briselu štrajkuju taksisti, naravno protiv Ubera, iako se nije spominjala priča o nelojalnoj konkurenciji, problem tamošnjim taksistima je bio što će država početi da daje dozvole za rad „ licima, a ne udruženjima“ što će vrlo promeniti pravila igre. Grad Brisel nije imao konkretan odgovor, barem ne onaj do kog su došli mediji, a briselski taksisti se nakon ovog štrajka više nisu upuštali u proteste.

Iste godine, samo u julu, u Hrvatskoj počinju protesti taksista protiv, pogađajte, Ubera. E sad već dolazimo na koliko-toliko lokalni teren, ali što je još bitnije prvi put se pojavljuje „deus argument“ da ga tako nazovem, svake rasprave koju vode taksisti sa ovih prostora, NELOJALNA KONKURENCIJA. Prema najavama Hrvatska je trebala da uvede potpunu liberalizaciju prevoza već početkom ove godine i da praktično u potpunosti ukine monopol taksistima i kvalitetnije reguliše pitanje Ubera. Ovi nacrti još uvek nisu videli svetlost dana.

Drugi čin – Kraj početka ili početak kraja?(2018)

 E ovde problemi prelaze sa druge strane Vinkovaca i na domaćem tlu počinje peripetija slična svim delovima „Roki“ franšize- srpski taksisti počinju sa protestima negde u aprilu 2018. godine a naravno problem je kompanija CarGo, koja pruža usluge prevoza, ne kao taksi preduzeće već kao limo-service što će reći, da za njih ne važe ista pravila kao za taksiste. A svakog poštenog poznavaoca prava, ribolova, života, filozofije i stereotipa (da pogodili ste u pitanju je prosečan srpski taksista) ova činjenica kopka intenzitetom tinejdžerske bubuljice. Neka igre počnu, zatvaraju se Slavija, Nemanjina i još nekoliko delova užeg i šireg centra Beograda i naravno nastaje kolaps.

Pregovori su bili srčani i ne baš preterano dugi, jer ni celih mesec dana kasnije, tačnije 10. maja 2018. taksisti prekidaju štrajk i postižu dogovor sa Vladom. Glavnica ovog dogovora bila je da predstavnici taksi udruženja učestvuju u stvaranju nacrta izmena Zakona o prevozu putnika, gde će verovatno učiniti sve što budu mogli da sa tržišta izbace CarGo i Cameo i praktično im zabrane rad.

Već koliko u junu iste te 2018. u srpskim medijima pojavljuje se priča kako na srpsko tržište dolazi Yandex, prevoznik iz Rusije koji takođe funkcioniše putem aplikacije(kao i CarGo, Uber i Cameo). Naravno logičan epilog je da će taksisti ili opet da izlaze na ulice ili da će valjda u tom nacrtu zakona da im zabrane lepo rad pa da vidimo ko će to da dolazi i gde! Opa plot tvist, srpski taksisti zanemeli. Znači nema protestvovanja, nema pretnji, nema čeličnih tvrdnji kako„od Yandexa u Srbiji nema ništa“. Crv u meni kao i verovatno u mnogim drugim ljudima na kratko je bio utišan pretpostavkom da su taksisti pristali na koncept (do skoro) poznat kao„ nelojalna konkurencija“ i da će se verovatno na neki drugi način boriti protiv njih, možda podizanjem standarda i kvaliteta usluga, ko zna, sve je moguće ovde.

Nekoliko meseci ništa se ne dešava i tako dolazimo do oktobra 2018, kada nadležna ministarka izjavljuje kako su i Yandex i CarGo „okej“, naravno ako se registruju. Na prvu loptu nikome ništa nije bilo jasno, mislim na kakvo registrovanje se misli. Naravno mislila je da se registruju kao „taksi prevoznici“ što bi značilo velike gubitke za ove firme, a što bi uz to bilo i vrlo rogobatno - kao kada bi Mlekara Gložane tražila od Ferero korporacije da promeni šifru delatnosti, jer eto obe se na neki način bave mlekom.

A onda dolazi novembar! Opet stara pesma, slika govori hiljadu reči i verovatno da bilo šta što budem pokušao da dodam će biti besmisleno.

Kratak Flešbek (još smo u drugom činu)


Pred našim očima se odvija prava tevenovela, tačnije njen plot tvist, jer su isti ti taksisti u februaru 2016. godine  štrajkovali glađu u Nemanjinoj ulici pod parolom „Pravo na rad“ a boreći za ukidanje zakona iz 2005. koji je ograničavao broj taksi vozila, a što je kao posledicu imalo da veliki broj njih nije mogao da dobije dozvolu za taksiranje. Uz to početkom 2017. taksisti izlaze da protestuju protiv Kombi prevoznika, za koje su tada tvrdili da im kradu posao, a za to ne plaćaju nikakav porez državi.

Treći čin – Sila koja se spušta sa neba i rešava stvari

Ulazimo u tekuću godinu kada se klupko polako odmotava, a ova priča dobija, više simbolično, finale. Time ova priča obilazi pun krug oko svoje ose i donosi razrešenje, koje koliko god nelogično bilo, može komotno da postane epitom logičnosti- grad Beograd potpisuje dogovor sa Yandexom!

Ova informacija možda i ne bi bila toliko tragikomična da samo koji dan nakon vesti o ljubavi Beograda i Yandexa, saznajemo da se CarGo registrovao kao udruženje građana. Iako je ideja sjajna, iz celog konteksta deluje pretužno, jer možemo slobodno da kažemo da je CarGo na ovakav potez praktično bio nateran ne bi li pokušao da se izvuče iz situacije gde izgleda gradski čelnici ne vide nikakav interes u postojanju CarGo-a, ali dogovaraju saradnju sa Yandexom.

Na kraju postoji jedna dobra stvar, a to je što ovakvim korakom CarGo-a, kroz protok vremena možemo samo da vidimo kako će reagovati oni koji ovakve vidove prevoza najviše koriste, odnosno građani. Da pojednostavnimo, ovo je jedan od retkih momenata u domaćoj istoriji, kada ćemo zaista mi moći da kažemo da li nam nešto treba ili ne, da barem u najmanjoj mogućoj meri iskažemo svoj stav i utičemo na odluku.

Slike: printscreen Kurir, Telegraf i N1 medija

Filip Kostadinović

Leave a reply