Iskren, domišljat, večno mlad - Dejan Kanazir

Dejan Kanazir je izdao zbirku za izdavačku kuću Zvonka Karanovića (PPM Enklava) pod nazivom ''Ništa se ne dešava utorkom uveče''. U utorak smo se našli i uradili intervju, ali ne uveče, naravno. Pijemo pivo u ''Kokošinjcu'' i pričamo o baletu. Uživaćete, nadam se, a nakon čitanja možda pustite pesmu benda The Stone Roses "I wanna be adored" i zaplešete sami u sobi.

Ćao Deki. Pre svega čestitam ti na izdatoj zbirci. Možeš da mi kažeš nešto o sebi i o tome koliko dugo pišeš? Sve ono što su te pitali već hiljadu puta.

Moje ime je Dejan, prezivam se Kanazir. Imam 22 godine, pišem od svoje četrnaeste, isključivo poeziju, a neisključivo tj. ponekad, priče, ali su one.... čudne. Nikad nisam razmišljao da se iscimam oko toga. Bio sam na raznim poetskim događajima, može se reći - u kafanama, poetskim kabareima.

Moram da naglasim da je danas utorak, a tvoja zbirka se zove..?

Ništa se ne dešava utorkom uveče.

Kako to misliš ništa se ne dešava utorkom uveče?! Reci mi nešto o naslovu.

Utorak se može okarakterisati kao okrnjen dan. To je dan koji je odbačen od svih, iako je drugi po važnosti, kao i drugi na lestvici od početka nedelje. Generalno knjiga govori o usamljenosti, izolovanim situacijama, događajima, ljudima. Utorak je nekako i dan kada ljudi sebe spoznaju. Ponedeljkom smo svi nadrkani, utorkom su svi čisti, čudni, mirni, kao, još koliko dana ima do vikenda, a već kako intenzitet raste do petka je sve kul, onda ide nedelja i ''ah, sutra ponedeljak''. Utorkom ljudi zapravo prihvataju sebe i kažu ''okej, sad je bio vikend i neće biti vikenda još dva dana, ali okej, tu smo, šta smo''. Kao neka pozitivna nula, ako mogu tako da kažem.

Divno si to rekao, misliću o tome. Jeste kao prekretnica, pitaš se da li da nastaviš do vikenda ili ne.

Ako ne, onda spavaš ceo dan. Samo spavaš.

Šta je za tebe suština poezije?

Suština poezije je iskrenost, domišljatost i ne-pisanje o svom keru i suvoparnim činjenicama koje se naslažu jer postane zamorno. Nekada bude zabavno, ali ako to stalno neko izvodi ili generalno poeziju smatra bibliografskim podatkom, tada već počinje umor - brzo okrenete glavu, okrenete se muzici, slikanju ili nečemu drugom. Ili ako takvu poeziju čitate, onda uzmete nešto drugo za čitanje. Tako da je suština poezije biti iskren, domišljat i večno mlad. U tome je lepota umetnosti i poezije - umetnik može da se prebaci u 5, 10 godina ispred sebe i da se postavi u tu prizmu, da sagleda stvari iz tog ugla.

Je l' se često izmeštaš u poeziji na taj način?

Ne baš. Možda ponekad kada dođem do prezasićenja.

Koje sve teme obrađuješ u zbirci? Šta je zajednička nit?   

Teme su uglavnom: usamljenost, ljubav, neuzvraćena ljubav i to je neka skala koja se prožima kroz sve pesme. Ima jedan film koji se zove ''Where the Buffalo Roam'' sa Bil Marejem i na kraju filma on kaže, dok završava neku priču ''pa ovo ipak nije dovoljno ludo, moram još to da prešaltam, preuredim''. Tako i ja nekada, kada dajem lirskim subjektima supermoći da ne ostanu sami, tako da je ta skala ludosti uvek tu negde. Proveravamo da li je nešto dovoljno čudno i tu je usamljenost, ali usamljenost bez jedne noge, ili ljubav koja se desila jednom u tramvaju i nikad više. Ali to su dve, tri teme, a možda se nađe i četvrta, pošto se kaže ''ako ima hleba za troje ima i za četvoro''. Naša stara poslovica.

Sad kad si rekao ovo za tramvaj, je l' to znači da možda veruješ u ljubav na prvi pogled ili dodir?

Verujem u ljubav posle prvog piva...... ili četvrtog, zavisi. Pogled je ipak nekako ostao u romantizmu. Danas je sve nekako izgubilo na značaju, pa čak i ti vekovni bajronovski fazoni, odnosno vrednosti. Na primer, ljubav na prvi pogled, sreća u četiri zida.

Ili za sreću je potrebno malo.

Da, to je danas skroz drugačije, ali nekad sam verovao. Sad verujem u ljubav posle četvrtog ili petog piva. Ali realno počnem oko šestog. Zavisi, ako neko ne zaklopi oči.

Reci mi kako je došlo do saradnje sa Zvonkom Karanovićem, koji je izdavač (PPM Enklava) i urednik tvoje zbirke?

Gospodin Zvonko Karanović. Susret se dogodio u DKSG. Ja nisam imao šta da radim u svom životu. Bio sam nezaposlen i u konstantnoj dokolici. Stefan Stanojević, koji mi je jako pomogao u životu oko raznih stvari, mi je rekao ''Dejane, brate, ajmo da se prijavimo na radionicu kreativnog pisanja kod Zvonka Karanovića''. Reko ''dobro''. Pročitam onda na sajtu da je to kao za studente, ali ipak pošaljem. Pritom sam poslao neku šizofrenu prijavu, gde pišem kako ja dišem i kako pišem i dišem, kako sam čudan, kako sam lečen od depre dva puta, neke potpune ludosti i onda je Zvonku, Tamara Živković, urednica programa DKSG rekla kao ''e slušaj, stigla je neka prijava, ali nemoj da je uzimaš u obzir, ovo je neki ludak''. I onda se on raspitao valjda i odobrio mi je. Krene radionica za radionicom, a ja sam u šteku imao tri stotine pesama i Zvonko je pitao da mu pošaljem neki uvid, fajl sa pesmama. Ja sam tada već poslao Trećem Trgu i prošle godine sam bio u užem izboru. I kako se to razvijalo, jednog dana je došao i rekao u fazonu ''slušaj, ne mogu više ovo da okolišam, imaš dobre pesme, možemo da poradimo malo na tome i da izdamo''. Složio sam se i tako se sve to desilo, zato imam ovu knjigu pred nama. Na kraju sve izgleda spontano, ali kad se posloži, primećuje se fin vremenski period gde sam ja uživao radeći sa ljudima, sa Zvonkom. Sviđa mi se njegov princip, kako on to radi. On je baš car.

Kako ti je na radionici?

Kul, svi dolazimo kao prijatelji i ako je nekome bio loš dan, svi smo u fazonu ajde, biće bolje. Kad neko donese ''lošu'' pesmu, mi želimo da je poboljšamo, da bude što bolja. Svi smo od početka takvi. Znam tako na početku lika koji je bio ko-urednik ove knjige i on je dosta pomogao u uredništvu kad smo bili kod njega. Ja sam mislio da je on nabudžen lik, da radi u korporaciji, vadi ribe na tu foru, kao ta žvaka i sve. Onda kad sam skontao da je lik slušao blek metal, mrzi to što radi i kad smo bili kod njega, on je pio neko jamajčansko pivo. Lik bleji u starkama i svi smo ljubitelji umetnosti i poezije. Možda je greh, ali otkrio sam Bolanja ove godine na radionici i da ga nisam otkrio, mislim da bih umro u neznanju. Tako da na radionici uvek razmenjujemo filmove, knjige. Doduše, danas sam Đurici poneo čašu da razmenim i da vratim naočare. Takođe, ukoliko neko čita u gradu, mi odemo da ga podržimo i svi se družimo.

Koji su tvoji književni, muzički i filmski uticaji?

Mene je sramota. Više sam se obazirao na muziku. Sad dok sam te čekao, slušao sam Toma Vejtsa i taj narativ je bio super. Može lik da ispriča priču o vojniku koji svira sabljasti trombon i kad ti to prevedeš ''sabljasti trombon'' to zvuči do jaja. Sve te muzičke komponente, to je poezija. Ali počeo sma tako što sam čitao Agatu Kristi u srednjoj školi i onda sam pokušao da pišem priče. Na kraju sam otkrio Bukovskog, Fantea, Selindžera, klasika. Ostao sam na tome. Edgar Alan Po, ponekad Bodler. To se i ne vidi baš, nisam upio toliko klasike u svom procesu stvaranja književnosti, ali pokušao sam taj osećaj. Pokušao sam da obradim te teme na neki moderan način, ali da to osećanje ostane isto. Na primer, Bodlerovo ludilo, da se to opiše na savremeni način. Ne kao da pišeš jer neko treba da čita, ali ako danas pišeš sonete, nećeš se hleba najesti. Nekad sam i pisao tako lirski, za sebe. Jedan ortak Nikola, baš smo čitali Tomasa Mana, to je uticalo na razne stvari kao i većina klasika. Nekako su to razdvojeni svetovi. Voliš nešto da čitaš, to podsvesno utiče na tebe, a to što ti staviš na papir, to može da bude nešto treće.

Šta si još slušao od muzike? Neki od naslova u zbirci su ''Zigi Stardast izbliza'', ''Flitvud Mek'' , ''Ivice'', ''Blickrig pop'', ''Buđenje Šarl'A''.

Svašta. Kad bih krenuo da pričam, istrošila bi se baterija. Što se tiče uzora, opet standard. U nekom žanru počne i onda se završi nečim četvrtim. Počneš od Ramounsa završiš na Em di siju (MDC). Volim pop iz šezdesetih, čudan je, ritmičan, izopšten. Ne kao rokenrol, ali je izopšten.

Autorska prava pripadaju lamperiji Lazara Pavlovića.

Izopšten kao neki utorak.

Više je kao neki četvrtak. A od novije, moderne muzike, ništa. Možda samo Tejm Impala, MGMT, King Lizard.

Čitaš često na poetskim večerima. Koliko ti je značajno da ljudi čuju i shvate tvoje pesme, kao i ostale stvari koje imaš da kažeš?

Nemam baš tu potrebu, u smislu da me ljudi tapšu po ramenu ili da me pljuju. To je više bila onako malo psiho stvar - da uplašiš ljude kako ti tamo negde pišeš. Da ljudi shvate da svi zapravo kad se spustimo na minimalistički nivo, svi mi negde tamo pišemo i ne treba toliko da se diže frka i da budemo u fazonu ''ja najbolje ovo, ja najbolje ono''. Ljudi treba to da prihvate i shvate da je to jedna lepa stvar, umetnost, da se druže i razmenjuju mišljenja na normalan način, a ne ovako. Tako da, svi mi negde tamo pišemo, izolovani, sami u svoja četiri zida. Doduše nekad se napiješ sa ortacima i onda kao ''moja pesma je bolja, tebra''. Generalno neprirodnost na tim večerima me nervira. Nervira me takođe to što mi uvek ostaju segmenti jer ljudi okolo previše pričaju i neke segmente pesama zaboraviš, ne dobiješ celu strukturu pesme. Nekad biraš da čitaš kraće, ali zeznutije pesme sa super poentom, a nekad čitaš ''Valjarević'' stvar. Kul je što možeš da čitaš za džabe i da popiješ nešto.

Popiješ nešto, posle kažeš ''hej sviđa mi se tvoj stih, ali ne i cela pesma''.

Samo stih, ostalo je sranje. Onda odeš crven kući, kao sve je to okej, moram jače da radim.

Je l' imaš neke omiljene pesme iz zbirke?

Sve su to moje bebe, ja sam ih čekao iz porodilišta i kad sam ih dobio, tapšao sam ih, zagrlio. Mada imam neke omiljene pesme: ''Mrzim što se ova pesma desila'', ''18-'', ''Džejkob Hal Kasli je pička'' i ''Pesma u kojoj se bojim''.

Odlomak pesme ''Džejkob Hal Kasli je pička''

Zbog čega izdvajaš baš njih?

Zato što su baš čudne. Dosta su narativne. To sam zapravo ja. Ako bih se nagađao, gde sam bio najbliži da kažem golu istinu ili ne. Zamaskirao sam to glupim imenima pa su me smarali ko je Džejkob Hal Kasli. To ime sam pokupio iz američke pop kulture. Ja sam anđeo anti-pop kulture, to je namerni kič, a namerni kič je dozvoljen, ako ima efekta. Te pesme su najbliže meni kao autoru, a ne mojoj ruci i peru. Ma kakvom peru, svi kucamo danas.

Meni je omiljena ''Mojoj samoći govorim kako ćemo se rastati''. Mislim da je zbirka predivna. Jedna od tema jeste usamljenost, ali je utešno kako si pokušao lirskog subjekta u pesmama da ipak postaviš na neko sigurnije mesto, da ga povežeš sa ljudima, umanjiš samoću. On je uvek tu, obraća se nekome, ali se i dalje oseća izopšteno. Sve je prilično dirljivo i mnogo mi je drago što imamo ovu zbirku. Šta bi rekao za kraj?

Hteo bih da pozdravim sve dobre ljude. Pozivam ih da isprate naše knjige, treće i četvrto izdanje Enklave, da bace pogled na prva dva i da se vole, ali ne utorkom.

Autorka teksta: Kristina Milosavljević

Leave a reply