fbpx

Rumena Bužarovska: Ako živiš i radiš u jednoj sredini, imaš i obavezu da napraviš nešto da ta sredina bude bolja i da investiraš u nju


Makedonska spisateljica Rumena Bužarovska nedavno je gostovala na Krokodil festivalu nakon što je izdavačka kuća Booka objavila njenu zbirku priča „Nikuda ne idem”. Srpska publika je Bužarovsku upoznala kroz njenu prethodnu zbirku „Moj muž”, u kojoj su junakinje svih priča žene i kroz koju se posebno naglašavaju odnosi i okolnosti koje su najvećim delom posledica patrijarhata. U svojoj novoj zbirci ona odlazi korak dalje i kako se navodi u Bukinoj recenziji knjige „proširuje područje borbe i u žižu stavlja odnos lokalnog i globalnog, „naših“ i „stranaca“, kao i intrigantne pozicije naših tamo i stranaca ovde.”

U toku  njenog gostovanja u Beogradu pričali smo sa Rumenom o Osmom martu, njenoj inspiraciji za pisanje, pokretu „Me too” , za koji je ona jedna od inicijatorki u Makedoniji, kao i angažmanu umetnika u društvenim promenama.  

Kritičari za tebe kažu da si jedna od najboljih spisateljica kratkih priča u regionu. Kako si se odlučila za tu formu?

Nisam to svesno odlučila. Čitala sam kratke priče i svideo mi se taj format i ideja, jer su to kratke epizode često iz naše svakodnevice. U principu su kratke epizode koje govore o opštem stanju stvari i oduvek mi se to sviđalo, pa sam nekako prirodno počela pisati priče.

Tvoje priče su, rekla bih čak, brutalno iskrene i stiče se utisak kao da su lično proživljene. Odakle crpiš inspiraciju?

Naravno to nisam ja, već jedanaest različitih žena (govorim, recimo, o zbirci “Moj muž”). Isto iz svakodnevice, posmatram šta pričaju, čitaju, razgovaram sa ljudima i onda tako formiram priču. Uzimam delove iz raličitih priča, pa ih spojim, ako vidim da to može biti narativno efikasno. Priče jesu iskrene svakako, jer se radi o istinitim osećajima. No nisu faktički realne, nego su prepoznatljiva dešavanja svima nama.

Da li imaš neku priču koja je lično tebi draga ?

Draga mi je „Osmi mart” iz zbirke „Moj muž”, zato sam napisala i drugu priču istog naziva u poslednjoj zbirci „Nikuda ne idem”. Pomislila sam hajde mogu da napravim neku tradiciju da uvek završavam zbirku takvom pričom. Sviđa mi se taj humor. Inkorporila sam neke komične stvari koje možda i nisu tako primetne srpskoj publici kao što je muzika, krst na vrhu planine Vodno, neke dijaloge koje su ljudi zaista govorili i koji su meni bili zanimljivi, pa sam sve to ubacila unutra u pokušaju da priča bude kritična i smešna. I ova nova u poslednjoj zbirci mi je jednako draga.

Foto: Vice

Koja je za tebe simbolika Osmog marta?

To je Međunarodni dan borbe žena za ravnopravnost i za mene je to jedina i prilično jasna simbolika, ali debate koje se vode o tome, način na koji se to obeležava su me oduvek zanimale. Na primer imamo izložbu muških autora, koji prikazuju kako oni doživljavaju žene - kao muze, naravno, što i nije baš nešto feminističko. Zatim uvek se vodi debata oko kafane. Nemam  ništa protiv da se žene zabavljaju kako mogu. Svaki način opuštanja i slavljenja za  žene je za mene legitiman, ali zanimljivo mi je što se sve oko togo priča u vezi obeleživanja dana. Neću spojlovati, ali samo ću reću da to što sam sad pričala je u poslednjoj zbirci jedna kritika toga kako se ljudi ponašaju oko tog praznika.

Spremajući intervju naišla sam na podatak da su tvoje priče prevođene u inostranstvu.  Kako ih ljudi doživljavaju na Balkanu, a kako van njega?

Prevođene su samo neke priče, ali nije knjiga objavljena u celini. Objavljena je u Mađarskoj, kroz dva meseca biće i u Italiji, uskoro će biti u Americi, Velikoj Britaniji i Irskoj, tako da nisam još uvek dobila kritike.  , Ipak mislim da njima neće biti tako zanimljivo kao nama ovde, jer su priče u našem kontekstu, pa su verovatno ljudima iz bivše Republike još zanimljivije. Ja sam iz druge zemlje, mi ipak ne pripadamo jednako istoj kulturi, ali ipak sličnoj, pa mislim da ljudi mogu da vide sličnosti i razlike kroz moju prizmu,koja je regionalna, a ne nacionalna.

Bila si deo Šarene revolucije u Makedoniji , pa u vezi s tim koliko smatraš da je bitan angažman i uloga umetnika u društvenim promenama ?

Uloga umetnika je užasno bitna, kao i svakog intelektualca. Intelektualci imaju zadatak da kritikuju i kritično promatraju svet oko sebe, inače nisu intelektualci. Bilo mi je jako bitno i prirodno da se uključim u to. Postoji ideja da su umetnici „svoji” i da su iznad svega, ali ja ne verujem da čovek živi van društvenog konteksta – to jednostavno ne postoji.  Ako ti živiš i radiš u jednoj sredini, imaš i obavezu da napraviš nešto da ta sredina bude bolja i da investiraš u nju.

Ko su ti omiljeni pisci?

Uglavnom su američki pisci. Sad baš volim Lusiju Berlin, spisateljicu koju sam nedavno otkrila i koja  je nešto što mi je u poslednje vreme bilo „uau”. Trebali bi svi da je pročitaju i skoro je izdata ovde negde u regionu njena knjiga „Priručnik za spremačice”. Pomenula bih i Alis Manro i Flaneri O’Konor, moje omiljene spisateljice.

Da li pratiš serije, s obzirom da se u poslednje vreme pojavilo dosta njih koje su takoreći „feminističke ?” 

Nakon pokreta Me too čini mi se da se, pogotovo dokumentaristički, svet više otvorio takvim pričama gde žene govore otvoreno i javno o stvarima koje se ne bi usudile i koje niko, pre svega, ne bi snimio kao što je  ”Surviving R. Kelly” , čak i film ”Leaving Neverland” o Majklu Džeksonu – to se mora pogledati, ali i neke druge stvari kao na primer ”Lorena”, koja je isto zanimljiv dokumentarac. Čini mi se da je novi pokret otvorio te priče. Vidim da Netflix, koji je jako popularan, uglavnom ima feminističke serije, gde furaju tu ideologiju da normalizuju feminizam, što je meni jako drago.

U jednom intervjuu si rekla da je Makedonija pogodno tle za feminizam. Zašto to misliš ?

Jeste, to je super kod nas i stvarno se ponosim tim. Imamo i novije generacije feministkinja i srednje i starije.  Dešavaju se stvari, imamo fantastičan feministički festival, koji se zove „Prvo pa žensko” , spisateljice su aktivne, aktivistkinje takođe, žene koje su bile u prvim redovima Šarene revolucije.

Kakve su bile reakcije na pokret „Me too” u Makedoniji?  

Bilo je gomila različitih reakcija. Žene su super reagovale i masovno podržale. Iznenadilo nas je što nas naši drugari uglavnom nisu baš tako otvoreno podržali: prvo su ćutali, pa su onda počeli po malo kako su videli kako se sve to primilo, ali čak ni tada otvoreno, jer su se malo plašili. Žene su masovno podelile svoje priče, dok je bilo puno kritika zašto ne kažu  ime i prezime nasilnika. Ljudi su tražili da nađemo jednog krivca i kažemo da je jedan tip kriv za to, a u stvari je sistemski problem. Taj tip nasilja omogućava društvo: društvo ga ne kritikuje i ne kažnjava. To je bila glavna reakcija, a druga je bila zašto sad govorimo, a ne pre 30 godina – uvek to glupo pitanje. Nažalost, ljudi jednostavno ne shvataju o čemu se tu radi i mi nismo bili agresivni kada smo morali objašnjavati jedno te isto sto puta. Ljudi prosto ne shvataju kakve su to traume i koliko je teško reći javno i podeliti svoju priču, jer si uvek meta svakakve kritike kao na primer u pravcu reakcija „lažeš, tražiš pažnju, izmišljaš” i slično. Dakle, najčešće je postavljano pitanje „zašto sada”, ali i samim imenom našeg pokreta „Sada kažem” smo htele objasniti da nije bitno kada smo nešto rekli: bitno je da to SADA kažemo.

U narednom periodu promovišeš svoju novu zbirku. Da li imaš u planu nešto novo?

Uhh ne, treba mi da se malo odmorim. Napisala sam jednu radio dramu u međuvremenu, sada prevodim „Alisu u zemlji čuda” , a nakon toga  jedan roman kanadskog pisca Iana Rida, za koji je prava kupio Čarli Kaufman, pa će biti snimljen film. Planiram da prevodim i čitam, pa nakon toga sledi nešto novo, ali za početak da se odmorim od ovoga što sam do sada radila.

Naslovna fotografija: Lilika Strezoska

Marija Todorović

Ostavi komentar