fbpx

18. Festival studentskog filma - Bunt generacija kao deo (kolektivnog) sazrevanja

U okviru Festivala studentskog filma, u maloj sali Kolarčeve zadužbine, održana je tribina pod nazivom “BUNT generacija kao deo (kolektivnog) sazrevanja. Tribinu su osmislili studenti kako bi napravili paralelu između studentskih i građanskih protesta nekada i sada, i kako bi skrenuli pažnju na promene koje su donele društvene mreže.

            „Živimo u trenutku kada su protesti postali uobičajeni i na ovaj način želimo da vidimo šta je to što povezuje građanske proteste i studentske proteste u različitim decenijama odnosno različitim društvenim i političkim sistemima. Koje su to vrednosti za koje smo bili spremni da se borimo nekada, a za koje se borimo danas? Kako razmišljamo o društvenim mrežama i na koji način su one ojačale ili oslabile društvene kapacitete za angažman građana? Ko sve može da bude nosilac bunta u društvu i ko pokreće društvene promene?“, rekla je moderator tribine Ana Martinoli, teoretičar medija i vanredni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i time otvorila diskusiju.

Srbijanka Turajlić, profesor Beogradskog univerziteta u penziji, osvrnula se na protest iz 1968. godine, koji je, po njenom mišljenju bio spontan i podeljen.

            “Da bi postojao protest mora da postoji neko jako nezadovoljstvo ili da postoji neki drugi podsticaj na protest. Mi smo ’68. imali protest zato što je cela Evropa bila u protestu, a to je bilo vreme kada smo mi jako voleli da ličimo na Evropu. Kako sam tada bila u nekom vođstvu protesta negde na sredini sam shvatila da se mi delimo na dve grupe. Na jednu koja je želela da sruši komunizam, i drugu koja je htela da ga popravi”, rekla je Srbijanka

O protestima devedesetih, svom aktivizmu, odluci da ne napusti zemlju i razlozima pričao je Janko Baljak, filmski i televizijski reditelj.

            “Mene je sve to stiglo kada sam razmišljao da li da napustim zemlju po završetku studija ili, pošto sam se već opredelio za film,  da nastavim da se bavim filmom i ostanem na mestu koje je u jednom trenutku postalo najzanimljivije mesto na svetu za reditelja dokumentarnog filma. Iskusio sam na svojoj koži tu bedu, nemaštinu, nezadovoljstvo sankcijama, ali i neverovatnu priliku da, gde god da okrenem kameru, imam kadar. Mi tada nismo, čini mi se, ni odvajali svoj privatni život od tog nekog društvenog aktivizma”, rekao je Janko.

 Novinari i slušaoci činili su tada jedno telo. O uzrocima protesta devedesetih i danas, govorio je Srđa Anđelić, radio autor.

            “Mi smo osećali šta se dešava na ulici, prosto, kada su tvoji slušaoci na asfaltu ti ne možeš da glumiš profesionalca. Mi smo svi trčali posle smene da budemo sa njima. Danas gledam na društvenim mrežama, traži se povod za demonstracije. Po mom mišljenju, povod je vrlo sličan. Ja ne vidim zaista nikakvu razliku”, rekao je Srđa i dodao da “između ’91. i 2018. godine postoji direktna veza”.

Danas su radio zamenili instagram i facebook lajv-ovi, ali to što u medijima nema dovoljno informacija o relevantnim događajima ljude ne sprečava da o problemu govore i da se organizuju. O protestu protiv diktature, koji je održan aprila prošle godine, govorio je Pavle Terzić, student Fakulteta dramskih umetnosti.

            “Sećam se da sam okupio ljude sa mog fakulteta i rekao im da ja ne mogu da dozvolim da ljudi koji su moji vršnjaci, ljudi koji mogu da mi budu roditelji, šetaju. Prvi put kada sam osetio tu energiju na protestu i kada je megafon nekako došao do mojih ruku, to je postalo neka vrsta zajedničkog druženja. Međutim, kako nije bilo jasnog cilja ljudi su počeli da odustaju. Mislim da je ta generacija od pre dvadeset godina odlično prošla, pošto i dalje vidimo te ljude na protestima. Sada je na nama da izađemo iz svoja četiri zida na ulice i samo je pitanje kada će doći do promena. Samo da ta nova vlast ne ponovi iste greške”, rekao je Pavle.

Autorka teksta: Milica Nenadić

Leave a reply