Igra boje i oblika koja nas vodi ka skrivenom - intervju sa Nikolom Mihajlovićem

Igra boje i oblika koja nas vodi ka skrivenom - intervju sa Nikolom Mihajlovićem

Zapisi u sistemu postoje ali ti moraš da ih pronađeš u sebi, da ih proživiš, da bi ih shvatio i učvrstio kao istinite.“ Između jednog „ne“ uprošćenom sistemu koji nam je uvek pred nosom i jednog „da“ onom istinskom koji se još samo obećava, mogu se pojaviti raznoliki znakovi i smernice. Ukoliko oni imaju veze i sa neobičnom arhitekturom ljudi čije običaje prvi put upoznajemo, i sa tihim vajbom koji priroda oko napuštene kuće može da emituje, i sa harmonijom geometrijskih oblika, i sa unutrašnjim pobudama i strahovima tako da se svi ovi znakovi prepliću i nadopunjuju, onda ne treba da čudi što se put na kojem se nalaze odgovori kreće u „cik-cak“.  To je put koji vijuga od zida, koji uvek pripada nekoj kulturi, nekom komšiji, nekoj deci koja tu prolaze, do platna na kojem je još samo jedno ništa koje u tišini čeka da bude otkriveno, uobličeno i prepoznato kao nešto.

Predstavljamo vam Nikolu Mihajlovića (32), apstraktnog slikara, koji svoj izraz pronalazi na dva načina: radom u ateljeu i oslikavanjem murala. Nikola pred nas postavlja delo koje ima za cilj da našu percepciju oslobodi poznatih i ograničavajućih simbola. Služeći se ujedno i geometrijskim oblicima i raznovrsnim koloritom, kroz igru forme i boje izražava stalnu tenziju između pravilnog uređivanja stvari i onog intuitivnog i emocijonalnog što tom uređivanju uvek izmiče. Daleko od stečenog iskustva, Nikola nam pokazuje kako bi univerzalni jezik, predstavljen kroz dinamičan odnos logičkog i organskog, mogao da se razvija.

Nikola je završio arhitekturu. Dobitnik je nekoliko priznanja iz oblasti umetnosti. Izlagao je na više kolektivnih i tri solo izložbe u Srbiji i inostranstvu. Pored brojnih murala koje je oslikao u Srbiji i regionu, radio je na zidovima u Nemačkoj, Indiji, Vijetnamu. Sa Nikolom smo razgovarali o tome kako, u prizmi njegove lične i umetničke potrage, apstraktna umetnost može da izvrši prevrat nad samorazumljivim okvirima u kojima se krećemo.

Kako se rad napolju razlikuje od rada u ateljeu?

Kad slikaš napolju uvek je uključeno više faktora. Ne posmatraš zid kao platno, nego posmatraš ceo kontekst kao platno. Moraš da znaš kako zid izgleda danju, kako noću, kako izgleda zimi i leti, koji ljudi tu prolaze, koje su vizure uključene. U sistemu koji ima jedan stabilan tok, ti si tu mali bag, nešto što odskače. Zbog toga moraš dobro da razumeš širu sliku.Tvoj pristup kao umetnika ili arhitekte može da bude takav da kontriraš u boji, obliku, značenju svemu što je tu, a može da bude takav da težiš da uspostaviš harmoniju. Ja volim da postoji harmonija i svoj rad usmeravam ka njoj.

Kada sam u ateljeu imam veću slobodu,ulazim u sebe i nalazim stvari koje su potpuno neuslovljene. Ideje koje se u meni razvijaju su u vezi sa mnogim uticajima, sa mojim aktivnostima i razmišljanjima, tada postaju jasnije i pročišćenije. U studiju mogu da otkrivam nove oblike, nove izraze.Serija razvijana na platnu često ume da oblikuje i usmeri moj rad u javnom prostoru.

Kako se pripremaš za oslikavanje murala?

Kad odaberem lokaciju, volim da na njoj provodem neko vreme.Kao kad detektiv dobije zadatak, tako i ja prvo posmatram šta se tu dešava. Sednem prekoputa, gledam u zid, pa prošetam malo, gledam u ljude i objekte u okolini. Obraćam pažnju na to koje su boje prisutne. Pokušavam da osetim tu lokaciju. Ja sam prosto u takvoj situaciji da moram da se umešam u kulturu, pošto samo moje delo utiče na njen izraz. Koliko ću ući u materiju i na koji način zavisi od projekta. Ako, na primer, učestvujem u projektu koji se bavi integracijom ili kulturom tog podneblja, mora da postoji dobra priprema. Volim da odem u muzej, pogledam na internetu istoriju i grb grada, kakva su kulturna dešavanja, pogledam novinske članke. Sve je to deo određenog kulturnog okruženja koje se različito odražava.

Da li bi podelio utiske okruženja koje je bilo posebno inspirativno za tebe?

U okviru jednog festivala u Indiji dobio sam priliku da radim celu zgradu. Tada sam bio prvi put u Indiji i moj prvi utisak je bio jedan opšti haos. Tu su vozila, životinja, ljudi. Sve se prepliće, sudara, jedno pravo ludilo.Mojom impresijom dominirala je spontanost, rast tog okruženja: ono je kao neko ogromno živo biće koje se komeša i polako iznutra kulja, tako da njime dominiraju mnoge boje. Znao sam da rad treba da se razvija haotično i intuitivno, kao i samo okruženje. Bilo je nezgodno što sam skicu, koju su organizatori zahtevali,radio u hotelu odvojen od mesta na kojem se nalazio zid. Raditi na zidu znači istovremeno stvarati na zidu, a tada si podložan razlčitim uticajima koji kroz tebe izlaze na zid. Kad radiš prema skici ti samo štampaš ono što si uradio na skici. Objasnio sam im kako je najbolje da mi dozvole da se sam moj rad razvija neposredno. Na kraju je ispalo sjajno,ljudi su bili prezadovoljni.

Kako bi ocenio vezu tog murala sa haosom koji si prepoznao: da li se u njega uklapa, da li ga naglašava, ili možda umiruje?

Na jedan način ga umiruje, na drugi podstiče i naglašava. Mural je preuveličani odraz onoga što se dešava. Kolorit je jak, koristio sam osnovne boje koje su najintenzivnije. Intenzivna je i igra forme, kao i sama dinamika. Jedino gde mural smiruje okruženje je kroz oblike. Oni su oštri, definisani i često su uređeni po jasnom obrascu. Kroz njih je izražen taj ljudski momenat; čovek koji se trudi da uredi stvari.

Rad u apstraktnoj umetnosti podrazumeva raskid sa tradicionalnim načinom slikanja koje se odvija kroz predstavljanje poznatih figura. Da li možeš da nam približiš tu razliku apstraktnog u odnosu na figurativno slikarstvo?

Mi se najviše vodimo čulom vida, koje je možda jedna od najvećih prepreka čoveka. Slikarstvo to koristi kao alat i može da nas natera da razmišljamo na drugačiji način, da nam iskrivi percepciju. Figurativno slikarstvo najčešće barata simbolima, koji u nama pokreću asocijacije, tako da mi onda gradimo neku priču. Neka gestikulacija ili ekspresija mogu da bude određenu emociju. Figurativno slikarstvo se u osnovi vezuje za iskustvo koje imamo.

U apstraktnom slikarstvu se trudimo da na neki način ogolimo realnost od svih simbola i od svega onoga što smo naučili do sada. Apstraktno slikarstvo se trudi da pronikne u ono što ne poznajemo, što nam je daleko i pokušava to da dovede i izrazi u prostor-vreme dimenziji. Dobri apstraktni slikari teže da se približe univerzalnim idejama, nečemu što suštinski konstituiše našu svest. Psiholozi to umeju da zovu kolektivna podsvest.

Na koji način apstraktna umetnost može da preokrene naš odnos prema onom materijalnom, onom što smo navikli da prepoznajemo kao ograničeno, locirano, inertno?

Materiju prepoznajemo kao nešto inertno zato što se naše iskustvo vekovima unazad trudi da umrtvi, stabilizuje ono što je oko nas. Čovek jednostavno mora da napravi neki sistem; on je prisutan i u jeziku koji govori i u načinu na koji je napravio stolicu. Ipak, tako definisan sistem u sebe uključuje jedan mali spektar onoga što postoji. On često skriva bogatstvo onoga što se dešava oko nas. Materijalno zapravo nije mrtvo, inertno. Realnost, čiji smo mi aktivni deo, je veoma dinamična i taj protok energije biva zarobljen u materiju i našim opažajem te energije.

Imajući to na umu, u slikarstvu možemo da se igramo predstavom energije i da posmatraču remetimo percepciju. Ja mogu da uradim sliku gde su oblik i boja postavljeni tako da se posmatračeva percepcija zbuni. Na primer kad staviš crveno pored zelene to postaje dinamično, titra ispred očiju; nemamo više čvrstu materiju. Ta igra oblika i boja tera te da percipiraš stvari na svoj, lični način. Kad ljudi gledaju sunce reći će ovo je sunce. Kada gledaju apstraktnu sliku neće se lako složiti šta je to, iako je ta energija tu.

Kako se razvijao tvoj put ka apstrakciji? U nekim radovima dominiraju geometrijski oblici, negde su oni crno-beli, negde su obojeni, a na nekim mestima boja se koristi slobodno, bez jasnog geometrijskog obrazca?

Kad sam krenuo ozbiljno da radim street art moji radovi su bili crno-beli. Radio sam figuraciju sa primesom apstrakcije.Trudio sam se da sve predstavim ortogonalno. Ljudski momenat se pojavljivao kroz slikanje glava, facijalnih ekspresija. Onda sam otkrio da je boja odraz pozitivne energije života. Shvatio sam da sam se trudio da umrtvim ono što u meni kulja.Pritisak sistema me je vodio ka tome da se trudim da sve bude upakovano i rigidno. Vremenom sam shvatio da je figurativno samo površna ljuska, koju ja ne želim da predstavljam. Nikad ne mogu da dosegnem nivo na kojem se nalazi sama priroda. Kad vidim jedan detalj, list nekog drveta recimo, mislim da bih mogao da ga slikam 500 godina i da to i dalje ne bude istinski ta stvar. Maljevič je rekao da ljudi koji rade pejzaže, koji kopiraju prirodu, zapravo ubijaju prirodu. Uzimaju nešto živo i umrtvljuju ga. Predstavljaju to na mnogo primitivniji način, nikad kao sam život. Da sam ušao u to ja bih bio samo kopija onoga što postoji. Umesto toga, hteo sam da otkrivam nešto novo. Umetnik treba da stvara i pronalazi nešto novo, nešto što ne postoji. A šta je to što ne postoji, to je jako teško reći.

Sa bojom se dogodio moj procvat.U početku je boja bila za mene zastrašujuća, jer ona dopušta beskonačan izraz. Krenuvši u istraživanje, vratio sam se na prve i osnovne oblike. Pošto sam pre toga prilično ovladao pravilima kompozicije i forme imao sam dobru osnovu. Kvadrat, trougao, krug u mom stvaranju su uporedivi sa učenjem slova onoga ko uči da piše. Počeo sam da istražujem odnos boje i oblika. Shvatio sam da ja, sa jedne strane ne mogu da zaustavim neke porive u meni, i ne mogu da zaustavim taj prirodni, emocijalni, intuitivni deo. Sa druge strane postoji taj logičko-svesni, razumni deo koji pokušava da spakuje, uredi sam doživljaj.

Koliko je važno za apstraktnu umetnost, onako kako je ti razumeš, da izrazi tu dinamiku između svesnog, racionalnog, logičkog, sa jedne i onog intuitivnog, emocijalnog, podsvesnog sa druge strane?

Apsolutno je bitno. Priroda apstraktne umetnosti je da uhvati taj pokret, taj prelaz. Svest je kao baterijska lampa koja nam osvetljava neki deo beskonačnog mraka. Sve drugo ostaje u mraku i postoji i može da utiče na nas, ali nije osvešćeno.Čovek je u takvoj situaciji da je u startu vezan za prostor-vreme dimenziju i za jedan ograničen način predstavljanja i razumevanja stvari. Ipak, ja verujem da možemo da uspostavimo put prema onom što je beskonačno. Prvi korak možemo da činimo po osećaju, da bismo uz pomoć određenog truda, rada, razmišljanja mogli i našu svest da usmerimo prema mnogim dimenzijama koje su skrivene. Apstraktno slikarstvo može da se služi elementima onog intuitivnog i onog logičkog kako bi neposredno izrazilo dinamiku koja stoji iza ovakvog pokušaja.Ukoliko ne bismo imali razumski element veza sa onim istinskim bi bila samo intuitivna, podsvesna.

Kako se put na kojem se našlo tvoje stvaralaštvo razvijao s obzirom na dinamiku razumskog i intuitivnog? Šta stoji iza izraza koji donose serije Cosmic Noise, Dimensional Cuts, Dimensional Interweaving?

Ideja koja igra vrlo važnu ulogu u mom razumevanju stvari i u mom stvaranju je crna rupa. Ona je taj početak.Iz nje će priroda i svest krenuti na put međusobnog preplitanja i nadovezivanja. Crna rupa se nama pojavljuje kao apsurdna. Baš kao što u kvantnoj mehanici dolazimo do apsurda pokušavajući da uhvatimo suštinu čestice, tako se i crna rupa opire čoveku u pokušaju da je razume i izmeri. Kada razmišljamo o njoj, svet oko nas otkriva svoje početke u iskonskoj neuređenosti i apsurdnosti.

Serija pod nazivom Cosmic Noise je nastala kao izraz samog početka.Prva slika baš nosi naziv Crna rupa. Ono što ona izbacuje, to je neki primordijalni mulj. Prvo što se pojavljuje jesu tačka i linija.Linija je prva definicija. Tri slike koje idu zajedno, Yellow,Blue i Red predstavljaju osnovne elemente nastale iz tog mulja koji nastaje iz crne rupe.Kasnije će iz te neuređenosti nastati kvadrat, trougao i krug.

Ono što se desilo na mojim slikama u jednom trenutku to je da je haos kontriran prvim oblicima onog uređenog. Haos sam radio intuitivno, ništa nije planirano, boja je nanošena kako mi je „došlo“ i onda sam radio nagle preseke - Dimensional Cuts. Sa druge strane stoje beli i crni oblici. Svest, koja sama mora da postoji da bi bilo šta postojalo, je krenula od osnovnih elemenata.Tačka, linija, kvadrat, krug i trougao nastaju iz haosa koji predstavlja ono intuitivno i emocijalno.Oni su prvi oblici svesti. Imamo haos i kontrast: ono iz čega je sve nastalo i samo nastajanje.

Posle nje je došla serija Dimensional Interweaving. Iz prvih oblika prelazim na kompleksnije forme, koje su i dalje jako jednostavne. Važno je da ti oblici nemaju nikakvu simboliku. Vrlo je teško čoveku koji ima mnogo iskustva, da pronađe kompleksnije oblike od kvadrata, kruga, trougla u koje se ne upliće ništa od simboličkog. Svaki sledeći oblik počinje da asocira na nešto: na peglu, kapljicu, oko.Ali ja sam siguran u ono što radim i mislim da sam uspeo da nastavim dalje, ka novim oblicima.

Kako se posmatrač murala, koji je uvek u nekom svom raspoloženju, na ulici ili u parku, razlikuje u odnosu na onog ko se nalazi u galeriji?

Kad ideš u galeriju ti znaš da ideš da posmatraš umetnost, spremio si se da budeš posmatrač umetnosti. Murali imaju momenat iznenađenja, zaboraviš da je tu, ne očekuješ ga, onda kad ga vidiš, on te iznenadi i natera te da razmišljaš. Rad na zidu je bag u tromom sistemu koji je zarobio jedno okruženje. Ljudi na to pozitivno reaguju, prija im kad vide da nešto odskače od rutine. Može da se da desi da, kad kreneš na posao, baciš pogled na mural i kažeš „aha“i to ti onda poremeti monotonu svakodnevicu. Takav susret može da te rastereti, oslobodi, pročisti.

 Kako ljudi prihvataju tvoj rad? Da li si možda imao neku neprijatnu scenu?

Ne mogu da se setim neprijatne scene. Dok radim na zidu, prate me vrlo dobronamerni komentari i gestovi. Često se desi da se otvori prozor nad kojim radim i da čujem: „Sine jesi li gladan, šta ćeš da pojedeš? Jesi li za kafu?“ Nekad me pozovu na ručak.

Kada je reč o reakcijama na ono što sam uradio one umeju da bude sjajne. Tad osetim da radim pravu stvar. Ljudi razumeju moj rad. Dešava mi se da neko pokuša da mi objasni koncept koji stoji iza onoga što je naslikano. Iako moji radovi na prvi pogled nemaju emociju, to zapravo nije tako. Čim ima boje ima i emocije. Linija u zavisnosti da li je kriva ili prava, može da pokazuje ili ne pokazuje emociju. Ljudi to osećaju.

A znaš kad se ja osećam najbolje? Najbolje je kad vidim malu decu, koja su čista,bez predrasuda, da stanu pred ono što sam uradio pa kažu: „vauu, ovo je super!“

Autor teksta: Aleksa Babić

Nikolin Instagram profil: https://www.instagram.com/nikola_mihajlovic_art/

Autor naslovne fotografije: Nikola Pazarski

Leave a reply