Kao što počinje svaka bajka ili pošten kung-fu samurajski film, nekada davno, u jednoj dalekoj zemlji koju ćemo nazvati Staten Island, devet dečaka je sanjalo da osvoji svet. Ili barem da napravi drugi, bolji, lepši i veći, jer ovaj realno nije bio ni za šta, sa količinom siromaštva, nasilja i rasizma oko njih.
Kako su dečaci izrasli u muškarce, svoj izmišljen svet su nazvali Šaolin, udružili su se i formirali muzičko bratstvo iliti klan, ako tako hoćete, sa devet različitih članova – RZA, GZA, ODB, Method Man, Ghostface Killah, Raekwon the Chef, Inspectah Deck, U-God, i Masta Killa. Zajedno su se nazvali Wu-Tang Clan. A njihov prvi album, „Enter The Wu-Tang (36 Chambers)”, koji je objavljen pre tačno 30 godina, i dalje se smatra jednim od najvećih hip-hop albuma svih vremena.
Svojim debitantskim albumom iz 1993. godine, „Enter the Wu-Tang“, Klan je upao na hip-hop scenu sa agresivnom porukom, ali punim, kako bismo to rekli, soulful zvukom. Odrasli su u Njujorku, i to u najgore doba rasta ulične narkomanije i nasilja, ali i apsolutne ravnodušnosti mahom bele javnosti. Sa druge strane, muzika je pokazivala nešto suprotno. Booker T. & the MG, Gladis Knight & The Pips i drugi velikani crnog zvuka promovisali su mir, pozitivnost i ljubav. Iz ovog jin i jang dualiteta nežnosti i potpunog beznađa, momci stvaraju taj svoj svet.
Kao što sam već rekao, Staten Island su nazvali Šaolin, smislili su svoj jezik, svoju mitologiju, u velikoj meri pozajmljenu iz kung-fu filmova i Sun Cu-ovog Umeća ratovanja. Za svoje ime inspiraciju su dobili od kineskih mačevalaca sa planine Wu Dang, koji su nastojali da predvide pokrete svojih neprijatelja. A ako biste ih pitali da li su bratstvo, oni bi vam odgovorili da su roj pčela ubica. Barem su tako sebe nazivali.
Od svih momaka, jedan se istakao kao vođa, ili prvi među jednakima – RZA, ali dovoljno demokratičan da je svaki od ostalih osam imao svoj jasan stav i glas. Toliko jasan, da su mogli da idu van matičnog Loud Records-a i da potpisuju ugovore za druge kuće radi solo izdanja. Prvo je ceo underground zapaljen hit singlom „Protect ya Neck“, a onda je izašlo i to prvo Wu izdanje 9. novembra. „Enter the Wu-Tang“ bio je ogroman uspeh i gurnuo je bend sa hip-hop underground margine u mejnstrim. Ovaj skok iz podzemlja u mejnstrim bio je amorfan u to vreme, a Wu-Tang je rešio da oblikuje načine kako moderan rep mora da izgleda, zvuči i da udara. Sve je izgledalo kao neprijateljsko preuzimanje vlasti, promena režima, kako je vikao Ghostface na početku albuma.
„Ako mi date pet godina svog života, obećavam da ću za pet godina da nas odvedem na vrh“, rekao im je RZA. Svoju strategiju su isplanirali daleko unapred, iako su na prvu loptu bili grubi, sirovi, hrapavi. Oni su samo tako hteli, da izgledaju neuglađeno, nepredvidivo, nespremno.
RZA možda nije bio vođa ove razularene grupe (gistro), ali vizija njihovog potpunog preuzimanja scene bila je samo njegova i, što je najvažnije, oblikovao je zvuk grupe koji će ih proslaviti. To je bilo nešto potpuno novo za rep: čovek koji stoji iza zvučne slike, koji nije bio zabrinut oko glancanja i poliranja zvuka i njegovog kvaliteta. Na Zapadnoj obali, dr. Dre je uglancao svaki sekund svojih ploča dok nisu zablistale kao potpuno novi Bentli. Dok je Dre želeo da vam saopšti da se opustite i provozate, opuštanje u Wu-Tang svetu nije bila opcija. Oni su želeli da njihove trake dočekate divlji, iliti, što bi Zagrepčani rekli, nabrijani. Da hormoni „bori se ili beži“ kruže kroz vaš krvotok i nervni sistem.
Da bi izazvao ova osećanja, RZA je uživao u zvukovima koji su na prvu loptu izgledali zarđali i grubo korišćeni. Tako su delovali i na drugu i treću loptu. Uzeo bi divnu soul pesmu u kojoj on voli nju ili ona voli njega, toliko je isekao, pojačao, zlostavljao, izvukao svu patetiku iz nje i okrenuo je naopačke, da se niko više ne bi ni sećao odakle je priča krenula. Neko bi rekao da mu je soul muzika nešto skrivila, koliko bi je masakrirao, ali RZA je, pre svega, fan svega onoga što je semplovao. A onda na sve to dodaj i inserte iz kung-fu filmova, ali i reference u tekstovima na mačeve, šurikene i ostale nunčake. Iako je kung-fu priča potekla iz Azije, estetika je zavela crnu i braon Ameriku, a po tim mitovima su se postavili urbani ratnici, kako će sebe kasnije nazivati ovi likovi.
Upravo zbog tog tretmana, tvrdog, grubog, upropašćavanja da bi bilo lepše, Wu-Tang su i tad, a i kasnije, imali velike fanove u rokerima, panekrima, art krugovima, svima onima koji su to radili mnogo ranije u drugim pravcima.
Svaki od devet MC-a je imao poseban stil, ali šira vizija grupe je ostala čista – bivstvovanje u Šaolin svetu kao takvom, punom slomljenog srca i poraza, pobeda, velikih, ali i Pirovih. Što reče „Sticking up white boys in ball courts, My life got no better, same damn ‘Lo sweater’ ” Reakwon u sećanjima malog krimosa u pesmi „C.R.E.A.M.“
„C.R.E.A.M.“ će ostati najveći hit i pesma poznata onima koji nisu bili skloni zvuku Klana. U rukama RZA-e, pesma zaboravljenog benda The Charmels – As long as I’ve got you, je od ljubavne pesme postala pesma o izgubljenim klinačkim snovima. Uhvatio je prve dve sekunde u svom sempleru i položio te klavirske note ispod numere kao staklene krhotine koje škripe pod Reakwon-ovim nogama. Ništa u ovoj pesmi nije glamurozno, i ako biste zbog tog keša koji pokreće svet pomislili drugo. Inspectah Deck otvara svoj stih vičući da su prošle „dvadeset dve duge teške godine, a ja se još uvek borim“ (uporedite to sa cool opuštenim naduvanim numerama koje su u to vreme objavljivali savremenici poput Snup Doga).
Retko možete da kažete nešto o ovom albumu bez dizanja u zvezde ili bez hiperbole, ali „Enter The Wu-Tang“ je bio zaista u svoje vreme zemljotres, a njegove posledice se osećaju do danas. A pored kvaliteta, postavio je pravilo kako scena treba da se kreće. Rep u Njujorku nije više bio lagan i naduvan, već mračan, frenetičan i pun pretnji. Svaka druga njujorška ploča tog vremena se odmah nakon ovog izdanja osetila pitomom i zastarelom. A kad je postavila okvire žanra, izašla je na crtu velikanima istorije muzike kao takve, pa možete bez problema da stavite ovu ploču u istu rečenicu sa Kind of Blue Miles Davis-a ili tipa nešto od Led Zeppelin-a. Velika ploča koja stoji tu, ne ide nigde i čeka da je svaka nova generacija otkrije i zavoli.
Posle su bili sve veći i veći, pa stali, pa postali, svako na svoju stranu, veliki. I takvi su ostali do dana današnjeg. Bend je bio ove godine na Exit-u, po drugi put. Prave glave su znale što su tu i bili su srećni, turistima koji su došli jer znaju njihov logo sa grafita po gradu nije ništa bilo jasno. Oni koji znaju, mogu samo da stoje mirno pored pominjanja imena svakog od njih ponaosob. Oni koji ne znaju… pa, oni su neznalice, a šta nas briga kakva promaja duva u njihovim glavama.
0 Comments