5 uber bitnih narodnih albuma

5 uber bitnih narodnih albuma

Mala škola narodnjaka za sve ljubitelje muzike.

Cugni malo, pa da počnemo!

 

Radiša Marković – Čija li si sada – 1981

Album čiju naslovnu numeru verovatno prepoznaje svako ko je barem jednom kročio u kafanu, da li onu fensi ili onu na putu između Novog Sela i Prnjavora, nije bitno, aktuelna je u oba sveta. Ipak ovo ostvarenje pored nje krije neke nesvakidašnje bisere narodne muzike. Mesec toči zrna bisera na više nego poetski način poredi proleće koje se budi sa ljubavnim raskidom, koji je nedvosmisleno i uzrokovan novom ljubavlju nekog od partnera, prosto. Nekima zvuči kao da hvalim i u nebesa dižem propale ljubavi, ali ono što je Radiša otpevao u ovoj pesmi, verovatno je jedna od najvećih životnih činjenica koje se dešavaju na svakom koraku, pa bi bilo krajnje iluzorno stavljati takav znak jednakosti, u kranjoj liniji imate nešto slično kod grupe Goblini: Bolje soko u ruci, nego guska u krevetu. Ono što dalje ovaj album čini bitnim je i pesma “Bećarski život” koju sam prvi put čuo sa nekih 7, 8 godina na svadbi ujaka (!?), i fascinirala me je činjenica kako stotinka ljudi kao opčinjeni skaču, podvriskuju i zvižde, baš uz ovu pesmu. Moralo je da prođe desetak godina, da bih to sebi potpuno objasnio kada sam, opet na nekoj svadbi osetio i sam šta bećarac uradi čoveku, doduše, više u tom muzičkom smislu, za bećarske, bezobrazne tekstove sam znao i ranije. Najpoznatija narodna pesma koju niko ne zna tačno ko peva, krasi ovaj album, a to je više nego čuvena Neznanka. Tvrdim da je svako ko je prebacio 20 svećica na torti, barem jednom imao to iskustvo da se na prvi pogled zaljubi u nekoga i da tu osobu više nikada ne vidi i to je ono što ovoj pesmi daje epitet vanvremenske, jer će od te boljke bolovati i oni što dolaze nakon nas. Veliki Radiša se nažalost više nije pojavljivao na estradnom nebu narodne muzike, pevao je u par nekih emisija, ali to bi bilo. Izgleda da se u njegovom slučaju potkrao stari balkanski scenario, kad napraviš nešto dobro, nagrade te tako što ti više jednostavno ne daju da stvaraš. Nešto slično se desilo sa još jednim našim velikanom, Slobodanom Šijanom, ali to je priča za neki drugi put.

Zoran Jovanović – Najveći hitovi – 1993

Ono što ovo izdanje dovodi na ovu listu, iako nije album po sebi, već kompilacija je činjenica da je (veliki) gospodin Jovanović, pravio albume po do tada ustaljenom PGP-ovom modelu, što bi značilo da je prvih nekoliko izdanja napravljeno u formi singla, da bi se videlo kako prolazi kod publike, a tek nakon toga bi se izdao ozbiljan LP, na koji se u slučaju ovog pevača, čekalo pune 4 godine. Ono što je zanimljivo i iz današnje perspektive bilo vrlo u duhu vremena, album otvara pesma Zapalio bih celo selo, koja zaista nema ratnu konotaciju, ali sad, bože moj, vremena su bila takva, pa bi zli jezici rekli da je ova pesma namerno, zbog imena, stavljena na prvo mesto. Ubrzo ipak isti ti zli jezici bi zaćutali, jer se posle tek 2 ili 3 pesme sa ovog albuma dobija šira slika, jednog od najboljih pevača Šumadije. Ne postoji, niti će postojati, lepši prikaz svakodnevnog života centralnog dela Srbije, nego ona koja se nalazi u pesmama sa ovog albuma, od Pomoravskih vrbaka koje ćemo za nekoliko dekada, koristiti kao objašnjenje nekim budućim generacijama, kako se to po srpskim selima ljubavisalo, pa sve do Momak moravac ili Zalazak sunca koje bolje od bilo kog pesnika, slikaju predele Šumadije. Na ovom albumu se nalazi i jedan redak biser sa vrlo direktnim nazivom Kapetan potonulog broda koja samim naslovom i prvim notama, više nego tužne violine, priča tešku priču. Ali ono što ovde bode više uši nego oči je stih:

Poš'o sam negde noćas 
bez pravca i cilja
u daljini neka munja sine
kiša spira prazne trotoare
tek po neki prolaznik promine

Naravno da je nezgrapno pričati o najvećem slikaru šumadijskih sela, kome su se u tekstu, kao po nekoj neopreznoj režiji, potkrali trotoari, umesto livada i njiva, kojima je toliko pesme poklonio. Naprotiv, Zoran Jovanović je ovde opevao sve, patnju zbog izgubljene ljubavi, čežnju za povratkom u rodno selo i kući. Možemo čak reći da se svaka izgubljenost koju je čovek ikada osetio, nalazi negde između ovih redova. Najzad jedna od tekstualno i muzički, najačih pesama sa ovog izdanja, Zbogom majko, zbogom oče upisaće ga u one tihe velikane, jer će ga šira publika, naročito ona koja nije rodom iz Šumadije, zaboraviti.

Ljuba Aličić – Boginja- 1993

Okej, možda sam samo malo subjektivan kada je ovaj album u pitanju, valjda jer smo vršnjaci, ali ovaj album i pevač su toliko potcenjeni da bi trebalo da nas bude sramota. Album koji od prve do poslednje pesme prate manje više vesele note, najčešće upakovane u format šabačke narodne muzike pune vrlo zanimljivih vokalnih ukrasa (često kradenih iz romske muzike) na nekoliko mesta potkrepljena je predivnim gitarskim pasažima, nad kojima bi se isekao svaki ozbiljan poznavalac ovog instrumenta. Širem auditorijumu najpoznatija pesma sa ovog albuma sigurno je U Šapcu kraj Save, ali ono što ovaj album stavlja na neko više mesto narodne muzike verovatno je naslovna pesma Boginja koja, neka mi ne zamere kolege sa književnosti, u stilu najboljih renesansnih pisaca peva o čežnji, pa donekle i tihoj patnji za voljenom osobom,

Da ona ne vidi, gledam je ja

Dok igra lepa je kao boginja.

Da ona ne čuje, šapućem ja

Njena su oka dva, moja sudbina...

Ono što ovu pesmu, ali još nekoliko sa ovog albuma krasi je činjenica da nemaju, barem ne u onom klasičnom smislu, refren, već vrlo melodične vokalne bravure, koje tu čežnju, dovode do vrhunca. Nastavljaju da se nižu hitovi (ne šalim se, ovaj album je bio toliko jak da je imao čak 2 obična i 2 maksi singla) Neka ti kosu nose vetroviPada prvi sneg i Probudi me majko koji mogu da ostanu zabeležene kao nezaobilazni deo kako onih noći kada se pati zbog neuzvraćene ljubavi tako i velikih, svadbenih veselja. Ta višedimenzionalnost ostaće u narednim godinama pečat ovog Šabačkog barda. Na kraju, godina koja važi za najcrnju na ovim prostorima(1993), bila je makar na kratko ulepšana melodijama koje te prosto teraju da igraš i da se zaljubiš, jer ti u takvim vremenima ništa drugo ne preostaje.

Mitar Mirić – Dobro jutro rekoh zori - 1982

Bard narodne muzike i bukvalno I figurativno. Iz neke lične perspektive bilo mi je teško da izaberem album iz ovog magna opusa koji bih nazvao najboljim, a samim tim i svrstao u ovu listu, pa sam na kraju uzeo onaj za koji smatram da je i pored vrsnih pesama, potpuno u zapećku istorije ovog žanra.  Da ste odrastali negde izvan velikih gradova, devedesetih godina, verovatno biste na svim mogućim proslavama 5, 10 ili 15 godina (male/velike mature), opraštali pesmom Doviđenja društvo staro, nešto slično pesmi Za dobra stara vremena Novih Fosila, koja interpretira sličan sentiment, samo nekih par godina kasnije. Kroz ovaj album često provejava i koncept zabranjene ljubavi, pa se tako Mirić susreće sa činjenicom da najbolja drugarica njegove sestre, u koju je on ludački zaljubljen, ne dolazi više kod njih u posete u pesmi Na kafu nam ne dolaziš više. Većina dečaka, koja je imala starije sestre zna šta znači ta platonska ljubav ka nekoj od sestrinih drugarica, pa tako povezujući možemo reći da je ova pesma simbol prvog ljubavnog neuspeha Mitra Mirića, ali i njegov ulazak u svet ljubavi uopšte. Što se nisi za mene udala i Ljubiću te, neće dugo proći samo dalje dokazuju da on, kao vrstan pevač kakav jeste, može da se snađe i u drugačijim ljubavnim, ali i muzičkim formama, jer je na ovim pesmama prvi put, da ja znam, menjao muzički ključ i koristio neke, njemu ne toliko, bliske vokalne bravure, koje liče na njegovu varijaciju stila koji su koristili Kvaka ili Ljuba Đurović. Na kraju naslovna pesma je ništa manje poetična storija o devojci koja ga jednostavno nije sačekala, verovatno misleći da se on njoj nikada neće vratiti. Mnogi će me sigurno pljuvati, ali oni koji vole pesmu Jesen stiže dunjo moja, Đorđa Balaševića, će u ovom Mitrovom ostvarenju pronaći praktično istovetne slike i detalje, sa naglašenim osećajem oporosti u ustima kada saznaš da je ljubav tvog života, pošla za drugoga. Na kraju krajeva, pesma govori za sebe:

Prolaznik neki prođe i reče

Ne čekaj sine već kući kreni

Sinoć ti draga za drugog ode,

zato ne svetle prozori njeni

 

Jašar Ahmedovski – Jednoj ženi za sećanje dugo – 1982

Iako se često postavlja na mesto onog drugog Ahmedovskog, Jašar je sa ove vremenske distance, više nego plodonosan umetnik. Blizu dvadesetak albuma koje je izbacio bi ga mogli svrstati u sam vrh narodne muzike, samo mu jedna mala činjenica tu titulu čini nedostižnom, a to je što će najpoznatiji ostati po pesmama sa prvog albuma!

Iako je pre svog rođenog brata počeo da izdaje ploče (naime, Ipče će prvu LP ploču izdati tek 1986. godine), Jašar je već nekoliko godina bio na sceni i tek sa numerom sa trećeg singla, Pisala si nekad meni, shvaćen je njegov potencijal i on je ušao u studio i za relativno kratko vreme sazdao svoj album temeljac - Jednoj ženi za sećanje dugo. Ono što će lansirati ovaj album u sam krem pesama za veselja i tugovanja je naravno ono što svaki pošten narodni album treba da ima, jaku pesmu posvećenu izgubljenoj ili neuzvraćenoj ljubavi i jaku pesmu za đuskanje do besvesti. Tako će Jednoj ženi za sećanje dugo ostati epitaf svih van najt stendova bivše Jugoslavije, kao oda onoj neznanoj lepotici koja je svratila u njegov život. Da je pesma ostala na tome, verovatno ne bi postala toliki hit, međutim ono što će je upisati u nezaboravne je predivno oslikana scena u kojoj devojka od njega traži da joj da nešto za sećanje, a on nemajući ništa drugo, dao joj je svoju sliku, romantičan(ali ne i patetičan) gest o kom moja generacija može samo da sanja. Da se odmah razumemo, ništa lošija pesma slične tematike je i Još te volim, kako da ti javi, koja će ostati upamćena kao nešto slabije ostvarenje sa ovog albuma, pre svega jer se koristila nešto drugačijom harmonskom matricom, a bila je i u nedostatku hiper melodičnog refrena, kakav je prethodna pesma imala. Ti pripadaš samo meni, ima takođe vrlo prepoznatljiv melos, vrlo svojstven ovom albumu, pa bi čak i oni koji se prvi put susreću sa ovim pesmama lako ukapirali, da su deo istog paketa. Ovu pesmu ipak krase neki drugi kvaliteti, ona veliča uspeh u ljubavi, i možemo slobodno reći da iscrtava neke holivudske kulturne reference u svojim stihovima. Brza, zarazna sa uvodom sačinjenim od udaraca tam-tamova i zaraznog foršpila usporava se pred ulazak u strofu i prosto nagoveštava da ova pesma nije okrenuta tugi i plaču, već sreći i uverenosti u večnu ljubav:

Kupio sam zlatne burme
jedna tebi, druga meni
posle svadbe krenucemo
u nov zivot zagrljeni

Ljubav nikada nije imala lepšu ekranizaciju sopstvene jednostavnosti od ovih 3 minuta i 12 sekundi.

Filip Kostadinović