Aktivisti ZA Krov nad glavom: Ko štiti zaštitnike?

O čemu govorim kad govorim o aktivizmu?
Autor/ka Lena Malešev

11. March 2020

O čemu govorim kad govorim o aktivizmu

Kako, za koga i protiv koga se bore aktivisti i aktivistkinje Združene akcije Krov nad glavom? Da li su deo ZA samo mladi i u čijem je interesu da se oni obeshrabe? Do kog trenutka treba ohrabrivati aktivizam i da li je on po svojoj prirodi uvek smetnja?

U vremenu kada se na sve strane priča o promenama, možemo lako zamisliti šta je aktivizam – on za cilj ima socijalnu promenu. Aktivisti su ljudi koji duboko osećaju nepravdu i, mada to nije pravilo, veći deo svog vremena i energije ulažu u organizaciju, proteste i razne druge poduhvate kako bi doneli i najmanju promenu durštvu u kom žive.

Dakle, ako govorimo o aktivizmu mladih, podrazumevamo da su mladi svesni mesta i društva u kom žive. Da li je tako? Manjak svesti o društvenom problemu ne čini se kao velika prepreka naspram onih sa kojima se susreću aktivisti i aktivistkinje ZA, a to je obeshrabrivanje na svakom koraku. Kakva je to država koja se bori protiv svojih mladih? Neretko se dešava da aktivisti na ovaj ili onaj način budu zastrašivani ili jednostavno onemogućeni da preduzmu bilo šta. Neistomišljeici nikada nisu bili dobrodošli, ali, da li država sme da nastupa protiv svojih građana? Na ova i druga pitanja odgovore su mi dali Danijela Ristić, Dušan Duduković i Mihajlo Nikolić iz ZA Krov nad glavom.

Danijela i Mihajlo su aktivisti iz Novog Sada, a Dušan je deo Združene akcije u Beogradu. Bili su prisutni na skoro svim pokušajima iseljenja u Novom Sadu i Beogradu i već su dobro upoznati sa mehanizmima delovanja što policije, što izvršitelja. Oni su na sopstvenoj koži, kao i mnogi aktivisti, osetili šta znači kada nekome smetate.

Dušan: Združena akcija je nastala kao koalicija više organizacija i pojedinaca koji su se bavili stambenim pitanjem i ranije, to je probelm koji traje godinama. Neposredno posle aprilskih protesta 2017. godine sastali su se predstavnici Socijaldemokratske unije, Ne davimo Beograd, nevladine organizacije poput Ko gradi grad, Jednakost itd, i par grupa koje su nastale na aprilskim protestima, kao što su Čuvari vatre. Prva akcija same organizacije bila je podizanje krova kuće jedne romske porodice na Vidikovcu koju su huligani razrušili. Takvih akcija je bilo i kasnije, kao zidanje kuća u jednom romskom naselju kod Pančevačkog mosta, takođe i solidarno sprečavanje iseljenja. Ostale aktivnosti su i prikupljanje novca za ugrožene, za kazne koje aktivisti dobijaju itd…

Mihajlo: Aktivnosti u okviru Združene akcije su podeljene. Neki od nas se bave delovanjem putem društvenih mreža, neki obavljaju terenske zadatke poput deljenja flajera, lepljenja nalepnica, plakata… Najvažniji deo terenskog rada jeste rad referenata. Referenti preuzimaju slučajeve i sastaju se sa ljudima koji su u problemu, preuzimaju dokumentaciju koja se odnosi na njihov slučaj i sve to iznose pred naš kolektiv na sastanku. Ono što svi zajedno radimo jeste odlazak na deložaciju i sprečavanje izvršitelja i policije da izbace ugroženu porodicu ili osobu iz njihovog jedinog doma.

Aktivisti ZA Krov nad glavom Novi Sad

Prava koja ZA pokušava da zaštiti osnovna su ljudska prava, pravo na dom, na rad… Česti su slučajevi da su žrtve i žene koje trpe nasilje, komšije često znaju da okrenu glavu, a pravda je spora. U zemlji u kojoj se otkriva pravo značenje reči ,,minimalac” ljudska prava čine se kao dalek problem i nešto “o čemu ćemo misliti posle”, verovatno kada uđemo u EU. Setimo se onog stiha pesme napisane tridesetih godina prošlog veka koja se pripisuje Martinu Nimeleru:

Kada su došli po mene/
nije preostao niko da se pobuni.”

Koliko je prisutna kultura svesti o ljudskim pravima? Ko, zapravo, ne deluje u skladu sa zakonom: izvršioci ili aktivisti? Pravna pozadina ove priče je naoko komplikovana, ali aktivisti veoma jasno ističu “gde škripi”.

Danijela: Pravo na dom je osnovno ljudsko pravo, zaštićeno međunarodnim konvencijama i ustavom. O tome svedoči presuda Ustavnog suda iz decembra, koja Dobrili Petrović koju je izvršiteljka Mirjana Dimitrijević pre dve godine iselila, garantuje pravo na dom. Ako uopšte pričamo o zakonskim okvirima onda je važno reći kome se tu dozvoljava da krši zakon.

Dušan: Dva zakona su promenjena zbog nas: krivnični zakonik, kojim su izvršitelji dobili status službenog lica. Sada je svaka pretnja, provokacija (pritom oni odlučuju da li su isprovocirani) tretirana kao napad na službeno lice, i povećane su kazne za solidarne građane koji pokušavaju da spreče iseljenja, kojima može uslediti zatvorska kazna. Taj zakon je donesen upravo zbog ZA – da bi se kriminalizovala solidarnost. Kada su najvaljene izmene ovog zakona mi smo poslali naš predlog izmena i bili smo uveravani da se o našim predlozima raspravlja. Međutim, ništa od toga na kraju nije usvojeno. Naš najvažniji zahtev bio je da jedini dom mora biti zaštićen zakonom, da niko ne može biti izbačen iz poslednje nekretnine koju ima, ma koliki dugovi bili.

Pored zakona koji im nije naklonjen, aktivisti su se vremenom svikli na razne „trikove“ izvršitelja. Možda su oni kao sredstvo ubrzavanja procesa iseljenja efikasni (često nisu nelegalni i jednostavno koriste „rupe“ u zakonu) – međutim, treba se osvrnuti na to šta im je cilj.

Mihajlo: Veoma često policija i izvršitelj dolaze nenajavljeno, i na taj način onemoguće okupljanje solidarnih građana.  Recimo, u slučaju porodice Vajdić, blokirali su celu ulicu i na taj način onemogućili okupljanje. Prilikom iseljenja Slobodanke i Miroslava Ninića, izvršiteljka je angažovala „pregovarača“ koji je imao zadatak da nagovori Slobodanku Ninić da izađe iz stana, da bi joj ubrzo nakon toga policija prilikom upada u stan slomila ruku.

Dušan: Imali smo, na primer, jedno iseljenje pre godinu dana koje smo uspešno sprečili. Međutim, narednog jutra je policija slagala sina da su mu roditelji rekli da izađe. Kada je otvorio vrata, oni su ga izvukli iz stana i doveli bravara da promeni bravu. Mi smo došli naknadno i pokušali da ih blokiramo, i to je trajalo ceo dan i neuspešno se završilo. Najčešće pokušaju da dođu pre nas. Na primer, u Ustaničkoj ulici u leto 2018. godine došli su u pet ujutru i blokirali celu ulicu, od tada imamo praksu da dođemo noć ranije u dom porodice kojoj je najavljeno isleljenje narednog jutra. Na primer, imali smo situaciju da nas je kada je iseljenje sprečeno, policija čekala u ulazu da bi nas legitimisali i kaznili. Nas je dvadeset bilo u stanu i satima smo čekali da policija ode. Kada su došli naši prijatelji, izmešali smo se sa njima i policija više nije mogla da nas legitimiše. Zvali smo bili i medije. i kako su ljudi počeli da se sakupljaju, policija se povukla.  Postoje i takve priče, a postoje i one “dosadne”, i bolje je kad je tako.

Danijela: Dešavale su se različite situacije na iseljenjima kada policija pokušava da zaplaši, ništa od toga nije prijatno. Ali je suština u tome da mi znamo da nismo nikakvi kriminalci i da se držimo svi zajedno i, naravno, da imamo veliku podršku u javnosti.

Na kraju svega, postoje i kazne kao posledica nepoštovanja zakona.

Dušan: Jednom je izvršiteljka Mirjana Dimitrijević poslala pet kazni nama aktivistima koje nisu bile osnovane i ukoliko ne bi bile plaćene pretilo je izvršenje nad našom imovinom. Međutim, mi smo shvatili da je to neosnovano i da ona čak nije ni smela da ima naše podatke. Napisali smo prigovore i na kraju se ništa sa tim nije desilo.

Danijela: Kada dobijemo prijave, ili imamo advokate koji nas brane pro bono, a sa druge strane, ako je kazna novčana, organizujemo različite događaje na kojima sakupljamo novac za te kazne. Ono što je najvažnije je da znate da u takvim situacijama niste sami i da imate podršku, mi se ne razilazimo kad je teško.

Uprkos svemu ovome aktivisti i aktivistkinje daleko od toga da su uplašeni ili obeshrabreni. Najveću zaslugu za to što nastavljaju da se bore ima javnost koja ih podržava kao i misao na porodice kojima treba pomoći.

Mihajlo: Javnost podržava to što radimo i uživamo ogromnu podršku naših brojnih simpatizera, ali i šire javnosti.

Aktivizam je lakmus hartija svakog društva. Ako je jak i raznovrsan znači da postoji svest i da će vlasti teško reći „ne” velikom broju nezadovoljnih ljudi. Sa druge strane, ako ga nema, taj nedostatak sam po sebi predstavlja problem, za onog ko zna da to uvidi. U Americi, srednjoškolci su ohrabrivani da učestvuju u raznim vannastavnim aktivnostima i organizacijama. Društvena angažovanost je tamo postala imerativ za onoga ko želi da upiše bilo kakav fakultet. Stoga, ne treba zaboraviti da su članovi i članice ZA mladi ljudi koji imaju i druge obaveze.

Danijela: Aktivnost u združenoj akciji ne utiče na ostale obaveze direktno, prosto kada neko nešto ne može da radi, ne mora. Međutim, obaveze ispaštaju jer jednom kada shvatite važnost svega ovoga, ne možete baš da okrenete leđa. Ne mogu ja da odem i mirno sedim na predavanju ili učim, dok su mi saborkinje i saborci na iseljenju.

Pitanje je da li stvarno možemo da okrivimo medijski mrak za sopstveno neznanje. Da li je naše neznanje u svojoj suštini nezainteresovanost? Ima onih koji govore o ovome, a ima i onih koji ne žele da čuju. Tako se delimo na još jedan način. Aktivisti ZA se bore i štite  prava naših komšija, rođaka, prijatelja, a verujem da smo se svi susreli sa ovim problemom ili da poznajemo nekog ko jeste. Kada se radi o socijalnoj pravdi, pravima žena, radnika uvek moramo imati u svesti da smo i mi jedni od njih. Sutra mi možemo biti na njihovom mestu, a tada je već kasno. Deklaracija o pravima čoveka i građanina tekovina je Francuske revolucije, ali se čini da nam je taj koncept stran i dan danas. Da li aktivista nema dovoljno, jer su mladi inertni ili je pojam ljudskih prava nešto što se u Srbiji i dalje bori za svoje mesto pod suncem? Nažalost, čini se da je društvo bitan faktor, koji mlade čini inertnima i da se krećemo u začaranom krugu, a taj krug prekidaju: svest, savest i saosećajnost.

Fotografije preuzete sa fejsbuk stranica: Združena akcija Krov nad glavom i Združena akcija Krov nad glavom Novi Sad

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi

Uticaj televizije: kriza popularnosti ili ne?

Uticaj televizije: kriza popularnosti ili ne?

U susret Svetskom danu televizije koji se obeležava 21. novembra, donosimo priču o nastanku i uticaju televizije, ali i postavljamo pitanje: da li je popularnost televizije u krizi?