fbpx

Aleksa Bartol: Ideja je da što manje znaš i ne očekuješ ništa

Sa Aleksom Bartolom razgovarali smo uoči predstojećeg experience-a koji će biti održan 6.oktobra u Novom bioskopu Zvezda. Pre tačno godinu dana ovaj događaj je na istoj lokaciji imao premijerno izvođenje i privukao veliku pažnju u beogradskim alternativnim umetničkim krugovima. Aleksa je za Oblakoder magazin naglas razmišljao o umetnosti, inspiraciji i važnosti publike, a otkrio nam je i tajnu čuvene sintagme #notyet koja je gotovo svakodnevnom prisutna na njegovom Instagram profilu.

Ti si jedan od retkih mladih stvaralaca koje bez sumnje možemo nazvati multimedijalnim umetnikom. Koje su sve sfere tvog interesovanja kada je reč o umetnosti? 

Umetnost doživljavam kao nešto što najviše dolazi iz unutrašnjosti. Stoga svi pravci kojima i prema kojima se krećem dolaze iz znatiželje da probam nešto o čemu ne znam ništa i vidim šta će se dogoditi.

Imao sam ogromnu sreću da mi je većina stvari koje sam probao prirodno dobro išla, a kombinovanje svega toga zapravo je nešto što je vremenom postao moj cilj. 

Kroz telo, glas, pogled na svet, razmišljanje, kroz priču sa ljudima i životna iskustva, stvari su se gradile u meni, a potom postajale nešto u prostoru. Moje izražavanje nikada nije bilo motivisano, bar ne svesno, nekim drugim umetničkim delima. Ipak, često se mogu povući paralele koje su mi uvek vrlo interesantne i nadograđuju moje shvatanje sopstvene i tuđe umetnosti.

Kako je raslo tvoje interesovanje za umetnost? Ko te je inspirisao nekada, a ko te inspiriše sada? 

Inpirisali su me uvek neki likovi koji rade ono što vole na način kako oni žele i osećaju, a ne jure neke globalne trendove. Kod takvih ljudi talenat je na prvom mestu, a sve ostalo sa strane.

Što se tiče inspiracije - danas postoje neka zvučna imena, ali ni za koga se nisam specifično vezivao i religiozno pratio njegov rad. Inspirišu me ljudi koje upoznajem svakodnevno, koji su na prvi pogled vrlo prosečni, ali u sebi nose nešto drugačije. 

Reč drugačije danas znači nešto ekstravagantno, a za mene je je baš nešto drugo simbol drugačijeg - drugačiji su mi ljudi koji zrače specifičnom energijom do čijeg izvora se ne dođe na prvu loptu, koji su otvoreni prema drugim ljudima i novim iskustvima, koji rade stvari celim svojim bićem, koji su posvećeni, koji su iskreni, možda ne uvek prijatni, ali iskreni, koji cene rad i istinski poštuju...

To je za mene drugačije, a ne luda frizura i odeća. Takvi ljudi, a ima ih svuda, bili su i ostali moja najveća inspiracija.

Na društvenim mrežama stalno pišeš not yet, odnosno, ne još. Kada će se TO nešto dogoditi?

Niko ne zna, ali svakako ne još.

Not yet je za mene subverzivan projekat koji slavi otpor prema umetnosti koja nastaje iz profita, te se brzo širi i pada u zaborav.

Takva umetnost gubi svoj značaj onog trenutka kada gledanje fotografije traje sekund na Instagramu ili visi u, za mene neprirodnom, prostoru galerija sa belim zidovima koji mi je oduvek bio odbojan.

Not yet daje značaj radu koji se čuva, kome vrednost nekog drugog oblika vremenom raste, a ne gubi i završava se samo na dvodimenzionalnom mediju. Danas sve utiče na doživljaj, sve jeste doživljaj i doprinosi onome što jedna fotografija nosi… Nisu dovoljna samo dobra fotografija ili priča, već čitav koncept. Bar za mene.

Nedavno je u okviru Pride nedelje održan experience Muted privacy. Koliko si dugo radio na ovom projektu i koliko je bilo teško okupiti ekipu koja je učestvovala?

Muted Privacy je svakako nešto najveće na čemu sam do sada imao priliku da radim. Bilo je vrlo izazovno produkcijski i emotivno iscrpljujuće. Mnogo ljudi je radilo na tom projektu, te ih je trebalo motivisati i uskladiti za vreme leta koje smo svi izabrali da žrtvujemo zbog ovoga.

Sve ove stvari čine Muted Privacy zaista neverovatnim projektom kako zbog onoga što je publika mogla da vidi, tako i zbog samog procesa rada. To je iskustvo tokom kog sam naučio i da toliko stvari koje ne voliš i ne umeš da radiš, ponekad moraš da prođeš, naučiš i prevaziđeš da bi sebi omogućio da radiš ono što voliš. Veliki uspeh je pronaći i jednu specijalnu (posvećenu) osobu koja hoće da radi, ali pronaći i raditi sa oko trideset takvih ljudi je nešto što se skoro nikada ne dešava, a ovde se desilo upravo to.

Moram da iskoristim ovu priliku da se zahvalim i da naglasim svima koji ovo čitaju (i možda ne znaju) da ovaj projekat, kao i prošli, nisu moje kreacije. To su kreacije mnogo genijalnih ljudi koji su o ovoj ideji razmišljali, osetili je, smišljali, dopunjavali i unapređivali. Dakle - radili nešto što zaista jeste proces od kojeg se dobija životna energija, koji daje novu nadu i dimenziju stvaranju.

Hvala Marku Mihailović koji je verovao u mene, ponekad čak više nego ja, dao mi svu slobodu i pozvao me da ovako nešto radim u sklopu Pride nedelje. Marija Iva Gocić je od početka sa mnom izgradila celu priču experience-a i napravila je, stvorila i izvela i ovaj projekat. Anton Grzina je prvi put radio sa nama i ostavio veliki pečat na ovom projektu.. Teodora Čogurić je slučajno upala u ovu priču i oživljavala sve moje ideje kao magičnim štapićem. Inače, ona je jedna od organizatorki Lansiranje žurki, zajedno sa Ksenijom Tomić, koja je takođe bila jedan od stvaralaca scenarija. Aljoša Dakić je bog otac osvetljenja.

Performeri: Anita Ognjanović, Ana Marković, Tara Tomasić, Mira Janjetović, Jelen Tjapkin, Nikola Vostinić, Sanja Karabasil, prajd volonteri i mnogo mnogo mnogo mnogo drugih koji se nadam se neće uvrediti što ih imenom nisam izdvojio, ali vrlo dobro znaju ko su i koliko su kao i svi drugi dali sebe u sve ovo što smo zajedno stvorili. Poruka ovog rada je vrlo jednostavna. Svi smo ljudi. Ako jedan gubi - gubimo svi.

Fotografije: Neda Mojsilović

Prošle godine si u bioskopu Zvezda izveo svoj prvi experience. Obasni našim čitaocima koncept ovakvog događaja. 

Ne bih voleo previše da otkrivam s obzirom na to da se 6. oktobar, kada se experience desio pre godinu dana približava, a mi na isti dan, na istom mestu ponavljamo celu stvar. Ideja je da što manje znaš, da se prepustiš i ne očekuješ baš ništa, da dopustiš sebi da osetiš i prepoznaš neke tebi bliske stvari i iskustva ili dozvoliš sebi da razumeš ona koja to nisu.

Da li 6. oktobar za tebe ima neko posebno značenje?

Da, to je dan posle 5. oktobra. Volim da razmišljam o tome šta je ostalo i da li je nešto ostalo posle tog 5. oktobra. Uz to, volim broj 6 i sve parne brojeve. Sve se nekako poklopilo - adresa moje kuće, adresa bioskopa Zvezda, broj ljudi u performansu, adresa mog fakulteta... Sve su to parni brojevi i imaju neke veze sa brojem 6. Imamo i 6 termina izvođenja.

Performans gotovo uvek zahteva učešće publike. Koliko ti je to učešće važno?

Publika svakako učestvuje tako što deli energiju sa nama ili dopronosi svojom. Dok radimo, uvek se ponavlja rečenica (najviše sa moje strane ) da publika i nije najvažnija, već da je najbitnije da mi osetimo nešto i da nam se nešto dogodi. Ono što radimo, radimo za sebe. Bitno je da i mi sami verujemo i osećamo ono što preživljavamo.

Stvari u tom smislu ne radimo da bi privlačno izgledale. O publici se poslednjoj razmišlja i to obično napravi neke probleme oko sprovođenja i količine gledalaca, jer ideja i nije da ih bude sto više - to narušava koncept.

Publika na kraju ispadne zanimljiva za posmatranje u određenom smislu, pogotovo posmatranje reakcija različitih grupa. Svi se nekako ujedine i svaka je potpuno drugačija od prethodne i tako je i svako izvođnje potpuno drugačije. Neki rade šta im kažeš, neki rade ono što oni žele... Neki su nasilni, neki ukopani, neki prilaze, šetaju i zagledaju, neki samo brzo prođu...

Publika je zanimljiva i to su sve ljudi, te naravno na kraju i oni postanu bitni, ali u toku procesa i na samom izvođenju bitni smo samo mi - u stvari ono što se u nama dešava, samim tim, prelazi i na publiku.

Da li možemo očekivati nešto novo od tebe do sledećeg 6. oktobra?

Imam tri nove ideje o kojima sada ne bih govorio. Najpre sledi jedna pauza.

*Autorka naslovne fotografije: Vedrana Vukojević

Sara Arsenovic

Leave a reply