Aleksa Gajić: Umetnost ne pokazuje tragove stagniranja

Umentik Aleksa Gajić je naš peti sagovornik u seriji intervjua sa autorima kratkometražnog filma. Ono što se ovoga puta razlikuje je i sama vrsta filma gde umesto dokumentarnog predstavljamo animirani kratki metar kao medij umetničkog izraza.

24. July 2020

Kratkometražni film sa čijim ćemo autorom razgovarati se razlikuje od prethodno predstavljenih ne samo u ideji, već i u vrsti. U seriji intervju sa autorima i autorkama kratkometražnog filma već smo predstvaili Katarinu Koljević, Jelenu Bosanac, Marka Kostića i Stefana Krasića. Peti po redu autor je ilustrator, animator, reditelj i strip crtač Aleksa Gajić sa kojim ovoga puta razgovaramo o kratkometražnom ostvarenju, animirani filmu „Uspon i pad umetnosti’’ iz 2013 godine.

Film „Uspon i pad umetnosti’’ nas vraća u pećinu jedne porodice, u vreme kada su čovekove potrebe svedene na minimum. Čudan i nama nepoznat jezik kojim članovi pećinske porodice komuniciraju nas ne ometa pri razumevanju dešavanja: pećinski čovek okriva umetnost. On je sasvim slučajno izmislio nešto što danas smatramo izuzetno važnim za društvo. U trajanju od 5 minuta, kroz animaciju Alekse Gajića koja je bazirana na ideji Slaviše Savića, sagledavamo poziciju umetnika koji još uvek ne zna da je to njegova titula, kao i njegovu sudbinu nakon ovog otkrića. Ovog puta, sa Aleksom razgovaramo o animaciji, umetnosti, kao i o ostalim Aleksinim ostvarenjima koja su ostala zapažena.

Postoji nekoliko medija u kojima stvaraš, između ostalog su to strip i animacija. Koliko su oni slični? Da li je publika stripa automatski privržena i animaciji?

Aleksa Gajić: Ta dva medija su estetski i stilski skroz podudarni. Ja bih tu ubacio i ilustraciju kao osnovu. Pravila dinamike i kadriranja kao i estetike su ista. Ako uradiš jednu sliku to je ilustracija, ako uradiš sto slika onda je strip. A ako uradiš na hiljade onda je film. Samim tim i publika ova tri medija je pomešana. Konzument će rado videti neku adaptaciju i u ostalim medijima. Kad se priča o zastupljenosti, moramo skrenuti pažnju na rastegljivost sva tri spomenuta medija. Sve su to načini izražavanja koji imaju višestruku upotrebu, i umetničku, i edukativnu, zabavnu, eksplikacionu, web, itd… Čak i emotikoni vuku poreklo iz te stilizacije. Naše poruke su pune slika, meme stripova i mini animacija. Gifovi mu tu opet dodju kao neki najnoviji derivat. Sve u svemu, jako su prisutne sve te oblasti.

Aleksa Gajić „Le Fléau des Dieux“ strip serijal iz 6 delova, saradnja sa francuskom scenaristkinjom Valeri Manžen

Osim Fakulteta primenjenih umetnosti na kome si diplomirao, koliko je kod nas škola koje pružaju obrazovanje iz oblasti animacije?

Umnogome se vreme kad sam ja studirao promenilo do sad, a ja nisam tako mator. Danas je edukacija stvar opredeljenja, a ne mogućnosti. Internet je pun svakojakih stručnih edukativnih knjiga, filmova, tutorijala, aplikacija. Sve što vas odvaja od uranjanja u svet animacije ili stripa je vaša rešenost da prionete na posao i time se bavite. Ja sam još malo uhvatio vreme kad je animacija bila privilegija ljudi koji rade pri nekom studiju. Taj studio je imao, animatore, fazere, čistače, koloriste, ilustratora pozadina, I na kraju foto aparaturu da se sve to usnimi I baci na filmsku traku. Danas su timovi zbog tehnologije smanjeni, a troškovi prepolovljeni. Slučajevi da jedan, dva ili tri čoveka završe sve u zadovoljavajućem kvalitetu nisu retki. Pogotovo ako pričamo o kratkim web formama.

Kao posao snova naveo si rad na spotovima. Zapažena je tvoja animacija na spotu grupe S.A.R.S „Buđav lebac’’ – kako funkcioniše animacija u ovom slučaju? Da li je animatoru pružena sloboda ili postoje limiti pri umetničkom izrazu?

Istina, rad na spotovima jeste lep. Ta forma ima taman trajanje da se brzo uradi, a sloboda je neograničena. Avaj, ne mogu se pohvaliti sa mnogo spotova. Muzička industrija će se mnogo pre opredeliti za snimane spotove koji lako mogu da se urade za jedan dan snimanja I dan montaže. Oni su mnogo jeftiniji nego animacija koja se radi mesecima da bi ličila na nešto. Ali dobro sad, ima tu I kratkih autorskih filmova, I reklama, I TV mrdalica… Kao što rekoh, medij je rastegljiv.

Šta su reference za tvoje radove? Na koji materijal se oslanjaš kada radiš na određenoj ideji?

Reference su brojne. Stalno tražim nove, i trudim se da ne zapadnem duboko u neki manir. Inače sam autor koji voli da eksperimentiše, i najzanimljivije mi je kad nešto radim prvi put. To otkrivanje kao da krepi od zamora, i inspiriše da se baciš na sledeći kadar. Gotovo se uvek oslanjam na Pinterest. Lud sam za njim. Malo malo, pa pršaram malo na telefonu, ili tabletu. Imam razne galerije pa ih punim. Katkad ih pregledavam, procesuiram, i pomislim, hm, ovo je interesantna fora, mogao bih tako nešto isprobati.

Aleksa Gajić: ilutracije

„Technotise – Edit i ja’’ je film u kome se protagonista priseća svog života. Nesvakidašnji prikaz ovog stripa je tvoja inovacija na desetom međunarodnom Salonu stripa u Beogradu i objekat pod nazivom „Premotavanje’’ za koji si dobio nagradu Gran Pri. Iz ovog rada razumemo da strip nisu samo stranice sa vizuelnim sadržajem, već celokupno iskustvo. O kakvom doživljaju se radi pri premotavanju stripa uz pomoć objekta? Kako je nastala ova ideja?

Ta priča o čudnim stripovima datira još od 1997, kada sam prvi put napravio jedan čudan strip. To je bio strip sastavljen od čak deset grafičkih pločica koje sam štampao na papir. Posle toga sam sa svojim prijateljima eksperimentisao na planu priče, rada, forme, koncepta. Napravio sam i nekoliko fanzina. Najuspelije sam skupio u izdanju „U šrafovima”. Sa većim I manjim pauzama, vraćao sam se ovoj tematici, kao neka vrsta hobija. U pauzama rada na stvarima od kojih živim, uspem da nađem mao snage da napravim nešto nesvakidašnje. Pa su se tako redjali, skrepbuk, pljosnati strip, kameni strip, strip u flašicama, pločicama, kutijama. Tu se onda negde pojavio i strip „Premotavanje”. Ne sećam se više kako mi je ideja pala na pamet, ali se sećam, da sam nekoliko godina kasnije na Pinterestu video da su se neki već bavili jako sličnom problematikom. Ah, pomislih, ne može se čovek više ničeg novog setiti! Ono što je zajedničko za sve te moje čudne stripove je da imaju taktilan moment. Svi oni su neka vrsta objekta koji krije neku priču, ima svoju estetiku predmeta, a ima i svoju priču i svoje crteže. Na žalost, sve je to krhko, I na izložbama uvek stoje iza stakla, tako da nema pipanja.

Za laike u ovoj oblasti, koja je osnovna razlika između stripa i grafičkog romana?

Strip je mnogo širi pojam. Strip je i kaiš strip, i kratki, i eksperimentalan, i strip na jednoj strani , ili nekoliko kao u časopisu. Grafički roman podrazumeva jedan album priču sa svojim početkom, sredinom i krajem, ali je i on strip.

Danas kada se ceo svet, samim tim i umetnost digitalizuje, koliko ostaješ veran papiru i olovci kao nekadašnjim jedininim i osnovnim oružjem pri stvaranju crteža?

Ja sam baš posvećen tradicionalista. Iako koristim računar, posebno u animaciji, najčešće se držim olovke, papira, tuša, vodenih bojica, drvenih bojica, itd… Volim taj list papira, kad završim crtež, taj original. U kompjuterisanju toga nema. Upravo iz ovog papirofetišarenja I proizilazi moja  želja da se bavim neobičnim stripovima. Imam na desetine raznih vrsta papira, pa ih iscrtavam, farbam, seckam, lepim, tako da to na kraju nije ilustracija, već objektostracija.

Aleksa Gajić i Slaviša Savić, kratkometražni animinirani film „Uspon i pad umetnosti’’ iz 2013

Prethodno pitanje je bilo uvod u narednih nekoliko koja se odnose na animirani, kratkometražni film „Uspon i pad umetnosti’’. Šta smatraš usponom, a šta padom kada je u pitanju razvoj umetnosti od trenutka kada je ona nastala?

Pa ja za sada vidim samo uzdizanje. Umetnost ne pokazuje tragove stagniranja. Čovek ne može bez umetnosti, ona je neodvojivo povezana sa našom potrebom da stvaramo, menjamo, artikulišemo. I naravno, da potom u tome I uživamo. Taj, nazovite beg u imaginaciju je ljudima neophodan. Zapravo ne vidim kako bi umetnost mogla da umre. Pa i onaj poslednji čovek imaće potrebu za lepim, a možda i za time da napiše neku reč ili zapeva pesmu.

Šta su promene, većinski tehnološke, donele stvaraocu?

Uglavnom brzinu. Činjenica je da mnogo stvari danas i dalje mogu da se rade analogno, ali zbog lakoće i brzine prelazi se na digitalno. A naravno i neke inovacije koje se bez kompjutera nikad ne bi postigle. Mislim na 3D koji je danas izuzetno prisutan i u ilustraciji, i u stripu, i u animaciji. 3D i kompjuterska grafika je napravila podjednak proboj koliko i sama pojava animacije. Kompjuter je toliko prisutan, da ga ima i kad ga ne vidimo, u svim disciplinama umetnosti.

Šta je po tvom mišljenju od presudnog značaja kada je u pitanju umetnički rad, ideja ili krajnji rezultat?

Ideja bez ikakve sumnje. Kako napraviti krajnji rezultat to se zna, postoje i škole i knjige o tome. Ali ideja, ideja je stvar nečeg božanskog u nama, nečeg neuhvatljivog i nekontrolisanog. Zato se i kaže: nemaš ti ideju, već ideja ima tebe.

Aleksa Gajić: „Premotavanje’’

Pećinski čovek iz ovog ostvarenja slika je neshvaćenog umetnika. Kakvu simboliku još možemo pronaći u ovoj pećinskoj priči? Da li ista sagledava umetnika danas, u savremenom kontekstu?

Ovo je metafora za večnu dilemu umetnika, gde prestaje posao a počinje inspiracija, odnosno koliko se možemo posvetiti maštanju i samozadovoljštini, a koliko nekad treba vežbati svoju kičmu i raditi stvari koje nam se baš i ne rade, ali nam donose sredstva. Ovo je film o sticanju slobode, a odmah potom i spoznavanje da sloboda nema vrednost bez ograničenja. Kao što je glad neodvojivi deo sitosti, a umor neodvojiv od odmora. Mislim da je u pitanju jedan balans, koji nalazimo svuda oko nas. Da li žicu zategnuti više ili manje, da bi bolje svirala. Meni se najbolja umetnost dešavala, posle dugih poslovnih angažovanja na nekim projektima. Kao kad posle duge žeđi, nasrnete na limunadu. Mislim da je tako uvek bilo, i u tadašnjem i u sadašnjem kontekstu.

Naš glavni lik biva izbačen iz svog doma (porodične pećine), nakon čega ulazi u novu. U istoj nastaje njegov prvi značajan rad. Koliko je važno da publika prihvati i razume naš rad? Da li umetnik po svaku cenu treba da prati svoju intuiciju ili je neophodno prilagođavanje okruženju?

Odlazak u drugu pećinu, metaforički prikazuje beg od očekivanja, od publike. Trenutak kad si sam sa sobom i svojim mislima. Trenutak kad bi radio ono, što bi radio i da si na pustom ostrvu. Ipak nije lako odvojiti se od potrebe da budeš shvaćen i da se dopadneš. Iskrena umetnost katkad je razumljiva samo autoru. Ali i to je neka vrednost, ne može to bilo ko da radi. Potrebna je tu i doza mazohizma i egoizma. Ovo je isto neka vrsta ravnoteže. Koliko će se neko pozicionirati na traci između komercijale i autorstva. A opet tu je i sama veština, razni uslovi, i socijalno političke mogućnosti. U svom tom mnoštvu treba oslušnuti i šta srce kaže. Ja sam ovu dilemu rešio tako što sam jasno odvojio posao od hobija. Nisam izabrao ni jednu krajnost, već kompromis.

Aleksa Gajić: ilustracije

Nekadašnja percepcija umetnika je slika samotnjaka koji mašta u svoja četiri zida. Kakav ambijent je tebi odgovarajući kada stvaraš?

Takođe slika samotnjaka koji mašta između svoja četiri zida, ali sa mnogo raznih detalja, slika, predmeta, knjiga, ukrasa na tim zidovima.

Poslednja scena ovog filma je odlazak našeg glavnog junaka, pećinskog čoveka u nepoznatom pravcu. Gde odlazi neshvaćeni umetnik?

Odlazi na posao. Odlazi da donese hranu. Sa punim stomakom, lepše se uživa u umetnosti. Pa zato nam valjda i prodaju sve one kokice, naćose i grickalice u bioskopu.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *