fbpx

Aleksandra Jovanović: Jug je neprestana čežnja za prošlošću, a sever je ono što je sada

Aleksandra Jovanović iz Vranja dobitnica je ovogodišnje nagrade „Mladi Dis”. Razgovarali smo sa njom o nagrađenom rukopisu, inspiraciji i shvatanju poezije.
Autor/ka Anđela Đukić

22. June 2020

Stručni žiri, koji su činili Enes Halilović, Uroš Ristanović i Nemanja Veljović Subrosa doneo je odluku da ovogodišnja nagrada „Mladi Dis” bude uručena Aleksandri Jovanović, za rukopis poezije „Jagma”. U obrazloženju se ističe kako nagrađeni rukopis uspeva suptilno i pretenciozno da prikaže lična iskustva i da kroz njih prizove savremene, a prećutkivane teme poput iseljeništva, urbanizacije i otuđenja od porodice i društva.

Aleksandra Jovanović rođena je 1996. u Vranju. Nakon završene gimnazije dolazi u Beograd i upisuje se na Fakultet dramskih umetnosti, odsek dramaturgija, gde je diplomirala u septembru 2019. Neke od njenih pesama objavljene su u zbornicima Kiprijanov kladenac, Palanačko leto i Garavi sokak. Njena priča „Prava devojka”  objavljena je u zbirci kratkih priča „Daljine”. Priča „Tuđi” biće štampana u zborniku Službenog glasnika, ove godine. Tokom 2020. očekuje se štampanje njenog romana za decu „Crna ptica”, u izdanju Kreativnog centra.

Sa Aleksandrom smo razgovarali o o nagrađenom rukopisu, inspiraciji i shvatanju poezije.

Kako si reagovala na vest o osvojenoj nagradi? Da li si očekivala?

Aleksandra Jovanović : Bila je to jedna prilično pospana i promukla reakcija. Očekivala nisam, jer sam rukopis poslala u jeku vanrednog stanja, navrat nanos, pa sam posle potpuno smetnula sa uma da sam to uopšte uradila. Sve u svemu, lepo jutro.

Kada su nastajale pesme iz nagrađenog rukopisa?

Sve su nastale prošlog leta, polovina u Vranju, polovina u Beogradu, kako sam i isplanirala. To mi je bio neki cilj: da pišem baš o mestu gde se trenutno  nalazim i da tema bude prizor, događaj ili neka uporna misao koja bi se pojavila baš tog dana.

Planiraš li da ih uvrstiš u zbirku? 

Od samog početka sam pesme iz rukopisa zamislila kao celinu. Napravila sam okvir i onda ga samo popunjavala stvarima koje naiđu. Uvek mi je lakše kad delo, bilo koje, prvo skiciram, pa onda na miru mogu da se igram. Ostalo mi je to od fakulteta, valjda.

Velika tema u ovim pesmama jeste dom, odnosno pripadanje. Veruješ li u to da je pripadanje i utemeljivanje korena nužno za razvijanje identiteta?

Mislim da mnogi grade identitet upravo iz nepripadanja i onda im promenljivost i lutanje na paradoksalan način budu sigurna luka. Za mene su koreni nužni, ali ne u krvnom ili čak geografskom smislu. Koren može da nastane gde god ima zemlje, pa sam u pesmama istraživala plodnost i rastresitost tog imaginarnog zemljišta.  Važno je samo da se utvrdi pravo na mesto, koje nije stečeno rođenjem ili glomaznom kućom starom trista godina.

U pesmi Molba problematizuje se tema društvenog karaktera. Sličnu notu možemo tek naslutiti u još nekim pesmama iz rukopisa. Veruješ li u umetnost radi umetnosti, društveno angažovanu umetnost ili nešto treće, svoje? 

Da,  sećam se da sam ljuta pisala tu pesmu. Sad mi je smešna ta moja ljutnja, a često se desi da planem kada vidim da se nešto plasira kao društveno angažovano delo, delo za radnike, za obespravljene, ugrožene, a zapravo je pažljivo skrojen koncept da uteši višu klasu. Opet, ne kažem da je to slučaj sa celokupnom angažovanom umetnošću, jer bi onda sve bilo pokvareno, a umetnost je angažovana samim tim što pripada ljudima. Ne znam još uvek da li imam nešto samo svoje, ili samo pripadam nekoj već postojećoj struji. I jedno i drugo mi zvuči odlično. Pišem o stvarima koje me muče i zbog kojih teško mogu da spavam, pa ako ispadne to isto muči druge, onda sam na pravom putu. U pesmama je, naravno, dosta intimnije, pa bih tu pustila sve da tumače kako žele i za svoju dušu.

MOLBA

Molim nadležne da mi se usliši sledeće

Dajte da kažem nešto pametno sa oštrim ivicama

Ajde ispravite mi jezik da zvuči onako

da imam kravatu i da me steže oko vrata

dajte mi da sedim pravo i da su mi oči dva procepa

da mi iz grla iskoči nešto toliko teško

da slomi jedan gromki aplauz

dajte mi da ne mumlam kratko i gadno

da stegnem zahvalnice, pečate, diplome i nagrade

to mora da je ukusno, prave se od zapadnog drveća

dajte mi štikle na devet spratova i usku čašu da držim

mikrofon i dovoljno vlažna usta i dovoljno dlakav jezik

flaširanu vodu i breskvu za ukras, da mi ne curi po mikrofonu

kupala sam se u mleku od najčistijeg magarca nemačke krvi

spremna sam, mada nisam išla u toalet već dva dana

dajte mi ljude da im govorim tako da me ništa ne shvate

Čitalac može da uoči određene geografske odrednice u pesama, koje donose boje sa juga Srbije. Otvaraju se i starije teme na nov način, pa tako u pesmi Koštana daješ novi sjaj „žalu za mladošću. Kako na tvoje stvaranje utiče jug, a kako sever? 

Jug je sve što je ljuto, sirovo, oštro, ali i blatnjavo, setno. Jug je neprestana čežnja za prošlošću, a sever je ono što je sada.  Na formu je na primer dosta uticao sever, ili bolje da kažem, ljudi sa severa. Ali srž je uvek od kuće.  U Koštani sam probala da pokažem kako izgleda „žal za mladost” danas, koliko su motivi iz Borinih dela pogrešno tumačeni, koliko lažno utešni za neke ljude. A taj dert i merak, ta slast što je Bora spominje, to mogu da osete svi, ne samo južnjaci i ne samo Srbi.

KOŠTANA

Sparina dolazi da im ulepi prste

koji bi pipnuli nešto mesnato

beton se topi od žuljevitih tabana

u patikama koje su sami pravili

od prodatih patika, jedu hleb

čitavih mesec dana

Tamo gde je kugla sladoleda džabe

niko više ne sedi

ali je i dalje spominju

crnu i bosu u domu vojske

pored žena što cepaju karte

jer se tako radi u pozorištu

Koštani su odavno ukrali ime

ona nosi vezu dukata

koje bi svi istopili za crepove

peva o onima što sede u dvorištu

pod lozom, za stolom, sa ljutinom u grlu

što veruju da zvezde i dalje postoje

da bi čule njihovu muku

a ta je muka golema

ne pamte tamnu goru i oteklo grlo

ni Banju, ni crn hleb i motiku

al im merak izbija u vidu znoja

to što smrdi, to je od čežnje

da se vrati i opet zapeva žal za mladost

samo jednom da se sete ko su

da se sete i odu do kuće

polome čašu, a posle će čiste

boluju što ono nekad, neće nikad

ama nikad da se vrati

kad su mogli da piju, lupaju, pipaju

da stišću, grabe, grizu

i da je to „lele nemoj”

samo molba za još, dok ne presuši

da se ogledaju u njoj, a da ne vide

onda bi shvatili da je grad pun Koštana

koje su stisle usta, stisle ruke

stisle noge u inat vremenu

koje neće nikad da se vrati

a to je previše strašno pomisliti

aman

Tvoja lirika bogata je slikama iz svakodnevice, gotovo filmskim prizorima. S obzirom na to da si diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti, na odseku dramaturgije, kako doživljavaš povezanost između ove dve umetnosti? U kojoj tvoj izraz pronalazi utemeljenje?

Poznavanje tog vizuelnog, odnosno filma mi je omogućilo da tačnije posložim stihove. Čudno je to, što smo na dramaturgiji uvek učili da jasno opisujemo stvari, bez literarnih ulepšavanja, bez poetizacije,  tako da svako može da „vidi” isto, a u poeziji par čudnih reči mogu da stvore podjednako upečatljiv prizor. Za mene su povezane sve umetnosti gde postoje reči i trudim se da stalno isprobavamje nove forme, nove žanrove kada je u pitanju film, a kod pesama je nova sama činjenica što sam probala i uspela nekako da ih sklopim. Ne znam da li sam uopšte utemeljena. Jedne godine je to samo film, onda drama, pa kratke priče. Moja prva ljubav je bio roman, pa za sada neka ostane na tome.

Koji su tvoji pesnički uzori, odnosno uzori iz umetnosti u širem kontekstu? 

Jao. Uzor iz poezije može da bude samo Rembo, jer je njegova zasluga što sam se uopšte i  „naložila” na poeziju, a ovako, šire – ne volim tu reč, uzor, umor, ukor, ali imam veliku ljubav prema nekim stvaraocima. Fokner, Fante, Sabato, Vulf, Čehov, Šolohov, Jelinek i mnogi, mnogi drugi.

Šta trenutno čitaš? 

Baš sad, Uliksa. Odlagala sam ga godinama i rešila da je sad taj trenutak. Ne znam da li sam u pravu.

Koje pesnike starije, a koje novije genereacije bi preporučila za čitanje? 

Od starijih, sve  „uklete pesnike” jer su odlični za ključanje krvi, a od novijih, opet, sve mlade, mlade, mlade.  Sada se dosta govori o Radmili Petrović i sa pravom. Treba još malo da se viče o njoj i o drugima, da svi čuju.

Autorka fotografija: Đurđina Tomić

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *