Ana Marija Grbić: Ništa nikada neće proći

Sa Ana Marijom Grbić razgovarali smo o zbirci priča Srneća leđa, usamljenosti, bombardovanju i domaćoj književnoj sceni

21. April 2021

Ana Marija Grbić do sada je objavila tri pesničke knjige (Da, ali nemoj se plašiti, Venerini i ostali bregovi, Zemlja 2.0), kao i knjigu nefikcijske proze Idoli i poslednji dani. Idejni je tvorac pesničke organizacije Argh, trenutno pohađa doktorske studije na Filološkom fakultetu u Beogradu i predaje kreativno pisanje. Povod za naš razgovor je njena prva zbirka priča pod nazivom Srneća leđa koju je nedavno objavila izdavačka kuća Geopoetika. Mogli bismo reći da su ove tri rečenice ispunile fomalni uvod u intervju koji sledi, a evo i neformalnog: Ana Marija je moj prijatelj i napisala je vraški dobru knjigu. Dvosatni razgovor o njenim likovima studentima, bračnim parovima, prodavačicama, doktorkama, putnicima i prostitukama vodile smo u jednom dvorištu na Dorćolu. Sedele smo na travi i ručale sladolede od jagode, a fotografisala nas je majstorica Ema Bednarž, čija se fotografija nalazi i na koricama Srnećih leđa.

Prvo pitanje koje ti je najčešće postavljano povodom zbirke priča Srneća leđa odnosi se na prelaz iz poezije u prozu. Ne bih da nam kažeš zašto si uplivala u prozu, već koji ti je bio najveći izazov u pisanju ove zbirke.

Nije mi uopšte bilo izazovno. Kao što znaš, moje prve dve knjige su poeme, imaju narativ i imaju junake. Ne mislim da bi ove priče mogle da budu pesme, emocija je potpuno drugačija. Sažetija sam u pisanju proze. U poemi se potpuno rasplinem, mnogo se više stvari događa, a ovde sam bila nekako koncentrisana. Ovo je za mene prirodan nastavak. 

A koliko je bilo teško da se ne koncentrišeš i ne rasplineš? 

Nikada ne bih pisala da mi je teško. Teška mi je druga, treća, četrnaesta ruka teksta, kada te lektor i urednik zovu i prolaze kroz rukopis. Ako mi nije zabavno, sve ostavljam i odbacujem, odmah premeštam fajlove u recycle bin

Ovo je zbirka o onim ljudima koje bismo, možda nefer, mogli da nazovem malim ili običnim. Možda je bolja reč svakodnevnim. Koliko voliš svoje junake? 

Obožavam. 

Ali nisi uvek blaga prema njima.

Nisam ni prema ljudima koje volim.

Njihove sudbine su mahom grozne.

Grozne su im sudbine, ali nisu oni grozni ili su retko kad grozni. Uzmimo, na primer, Vidu koja glasa na lokalnim izborima i obožava predsednika. Volim je jer je ona moja baba i mnoge druge babe iz moje okoline i ne mogu da joj zamerim to što glasa za predsednika. Ona, kao i ostali junaci, kao da ne shvataju sebe dovoljno i nisu svesni koliko mogu biti predivni nekom drugom. Sebi su uglavnom odvratni, ali nisu zli. Mogla bih da kažem da sa njima imam odnos kao sa svojim prijateljima – vidi kakav je kreten, kako može to da radi, ali i dalje ga volim. 

Volela bih da kroz jedno ili dva pitanja prođemo kroz svaki ciklus u ovoj knjizi. Počnimo od prvog. Desimirovac, mesto u blizini Kragujevca, prema popisu iz 2011. godine broji 1623 stanovnika. Da li si i koliko vremena provela u Desimirovcu? Poznaješ li ljude odande? I zašto baš Desimirovac? Može li to da bude bilo koje malo mesto u  Srbiji? 

Imam vikendicu u Opornici, selu pored Desimirovca. I da, mislila sam baš na to mesto u kom sam provodila pola godine kao klinka sa bakom i dekom. Meni je taj prostor blizak koliko i Beograd. Ipak, putovanjem u druga manja mesta sam shvatila da i tamo postoje Domovi kulture koji služe kao stovarišta, prodavnice i diskonti pića. Domovi kulture su i dalje mesta okupljanja, ali se tu sada mahom cevče piva. 

Da li bi pisala o tome da nisi bila i videla ta mesta? 

Nikada. Ja volim da iskustveno okusim temu o kojoj pišem. Naravno, ne baš svaku. To u slučaju ove knjige nikako ne bi bilo dobro za mene.

Kako bi ukratko opisala taj desimirovački mikrokosmos? 

Takvi mikrokosmosi postoje i u Bugarskoj, i u Poljskoj, svuda u svetu. Taj sistem se ne razlikuje mnogo od ovoga u Beogradu ili u bilo kom većem gradu, samo je sve manje, pa se mnogo bolje vidi. Poznaješ predsednika opštine – on vozi bicikl i šikanira ljude koji nisu u stranci. Svi se poznaju, ogovaraju se, ali se i vole. To je bizarno. Neko umre, svi dođu na sahranu, kuvaju ručkove, pomažu se, drže te kad je loše. Toga nema u Beogradu. Sa druge strane, kad ti je dobro, hoće da te slome. Toga, recimo, ima u Beogradu.

A Jagoda Velikić, junakinja čija priča otvara knjigu? Kako bismo mogli da oslikamo njen portret? 

Jagoda nije svesna svoje sreće, ali sam ostavila mogućnost da jednom to shvati. Živi miran život, pomirena je sa samom sobom. Ima svoju svakodnevicu i ne smeta joj to. Postoje te male radosti – uđe joj neko u prodavnicu i ona ga ošmeka. 

Drugi ciklus se zove Na usta. U jednom intervjuu si pomenula da si ideju za ovaj deo knjige dobila čekajući u redu u Gradskom zavodu za kožne i venerične bolesti. Opisi enterijera u ovom ciklusu, čije se priče mahom odvijaju na raznim institutima, u bolnicama, Domovima zdravlja su veoma poetični. Kako si pronašla nešto lepo na tim mestima kojih se svi bojimo i prema kojima unapred imamo nekakvu odbojnost? Opisuješ, recimo, prostrane hodnike Instituta za onkologiju. 

(smeh)

Pa, jesu prostrani. Sećam se toga vrlo jasno – malo ljudi, nema stolica, kao da stalno moramo da budemo na oprezu i da ne smemo da se opustimo, kao da nisam dovoljno pod stresom čekajući rezultat fibroadenoma moje sise. 

A Dom zdravlja uvek miriše najlepše? 

Uvek. Oseća se miris kroasana, vanilica, onog nekog sredstva za dezinfekciju… Možda je to samo moj Dom zdravlja. Ima cveća, stolica, ima nečega domaćinskog, a i osećaš se drugačije nego na nekom institutu. U Dom zdravlja ideš kad imaš upalu grla, alergiju, grip ili kada ti nije baš toliko loše. 

Čitajući priče iz ovog ciklusa, ali i iz drugih, palo mi je na pamet koliko bi bilo uzbudljivo da ukrstiš priče nekih junaka. Da pređu iz jedne priče u drugu. Da li si i ti pomišljala na to? 

Razmišljala sam da ubacim priču u kojoj se svi nalaze, ali mislim da bi to bilo pretenciozno. Generalno ne volim da zatvaram stvari, a njihov susret bi završio priču. Ovako je sve ostalo otvoreno. Bolje mi je da neko zamisli kako bi to njihovo spajanje izgledalo. Ne moram ja da im to namećem. Možda neki roman ispadne od toga. Ne znam da li sam dovoljno vešta za preklapanje njihovih priča. Možda bih osakatila njihove karaktere, a ne mogu. Previše ih volim. Srećom, urednica mi nije tražila da izbacujem priče. Mislim da bi mi to baš teško palo.

Iz ovog ciklusa bih posebno izdvojila doktorku Tešić koja umire od šećera. Kako si izgradila njen lik, kako si joj pronašla ime? 

Volela bih da naglasim da se nikakva simbolika ne krije ni iza njenog imena, ni iza imena bilo kog drugog junaka. Želela sam da ta imena budu svakodnevna. A, doktorka je kao majka. Vodi svoje pacijente već deset godina. Imaš li ti takvu doktorku? 

Nemam, menjala sam Domove zdravlja. 

Ti si siroče. Te doktorke su mnogo drage i nekako skromne. One ne primaju mito, samo čokolade ili keks i uglavnom su jako brižne i strpljive. Kako da ne napišem priču o takvoj osobi? Inače, ja ne verujem da je čokolada mito, uvek je odnesem svojoj doktorki. To je kao neki običaj, ne znam.

Prelazimo na treći deo, koji deli naslov sa knjigom – Srneća leđa…

E, za taj ciklus imam zanimljivu priču. Pitala sam ljude na Fejsbuku da sa mnom podele svoja sećanja na trenutak kada su saznali da im je neko blizak umro – gde su bili, šta su radili… Ja imam svoja sećanja na te trenutke, ali mislim da od toga ne bih uspela da nešto valjano napišem. Svaka od tih priča je napisana zahvaljujući ljudima koji su se javili, a bilo ih je mnogo. To me je začudilo, jer verujem da je teško sa nekim podeliti sećanja na te trenutke. 

A zašto si odlučila da tako priđeš temi smrti? Zašto baš taj prvi trenutak, sama vest o smrti bliske osobe, vezuje ove priče? 

Zato što je meni to lično najteže – gore od sahrane i kasnijeg bola. Pamtim sve od tog trenutka – znam šta sam nosila od odeće, kakvo je vreme bilo, u kojoj ulici sam se nalazila… Recimo, jednom sam pomislila da će bol nestati ako samo budem brzo i dugo trčala. Dakle, ne metaforički, već fizički. Šprint. Pomislila sam da je možda još nekome, kao i meni, upravo vest najgora od svega. Možda onda možemo kolektivno da propatimo, pa će nam biti lakše. Pisali su mi ljudi koji su prepoznali svoje priče. Ja sam se brinula da će se naljutiti, ali nije niko. 

U nekim pričama je posebno izražen kontrast život-smrt, ili kraće – toka jednog običnog dana, pre vesti o smrti i posle. Čini mi se da tu možemo izdvojiti ženu kojoj mačka, njen kućni ljubimac, saopštava da će umreti. 

Za pisanje te priče sam se podsetila Tolstojeve Smrti Ivana Iljiča. Glavni junak umire i zna da umire. Time sam želela da se bavim – akutnom svešću o smrti. Da li si ti u tom trenutku već mrtav? Možda. Tada, ipak, ne puštaš svoj život i držiš se grčevito za njega ili, kao u mojoj priči, dešava se oko tebe život i ti ne možeš da ga zaustaviš. To je kontrast. Život oko tebe se dešava mnogo intenzivnije kada ti se sopstveni gasi. Ta perspektiva ubrzanosti, u trenutku kada se gasiš – životno ili emotivno, je meni bila zanimljiva. 

I ciklus Minibus je pun kontrasta. Miloš Živković je u prikazu na Glifu napisao da ovaj ciklus može da bude zbirka priča za sebe i ja se sa tim potpuno slažem. Jesi li razmišljala o tome? I zašto baš minibus?

Definitivno je moglo da sam pisala ovu knjigu za deset godina, trebalo bi da imam još više priča. Minibus je intimniji od autobusa, a ipak veći od kola. Na neki način moraš da se upoznaš sa svojim saputnicima, mali je prostor, možeš dobro da posmatraš nekoga. To sam ja radila – grickam Smoki i posmatram ljude oko sebe, jer nikada ne mogu da spavam u putu. Čuješ svaki razgovor, to je sjajna opservatorska perspektiva. 

U ovom ciklusu imaš veoma šarenolike likove. Prostitutku, studentkinju, jedan bračni par… I kada pominjemo kontrast – možda da se zadržimo na liku Bilje, koja radi kao prostitutka na relaciji Bugarska-Srbija. Šta je ona sebi, šta svojoj majci, a šta kolektivu? 

Bilja je bila težak lik za izvesti, jer se mora sagledati iz različitih uglova. Vrlo je praktična, pragmatična i vitalna. Ljudi misle da su moji junaci beznadežni i da nemaju identitet, a ja nisam želela da ostavim taj utisak. Ona ima svoje ja, zna šta hoće. Pravi biznismen. Namerno nisam razvijala muškog lika u toj priči, ali sam uvela religiju. U toj priči ima i mog obračuna sa bogom. 

Ovo pitanje nas uvodi i u pretposlednji ciklus – Skorosmrtnica. Ove priče su locirane u Bugarskoj. Ti si bila na književnoj rezidenciji u Sofiji, da li si ih tamo pisala? 

Nikada ne pišem dok sam na rezidenciji o mestu u kom boravim. Tamo volim da istražujem, a pišem kada se slegnu utisci. 

Sigurno si očekivala ovo pitanje – šta znači skorosmrtnica? 

Na bugarskom znači rakija – brlja od koje možeš da umreš ili od koje umre jedan deo tebe. 

Ovde si se bavila usamljenošću, žudnjom, neizvesnošću. Podvukla sam rečenicu u samoći se čovek najlakše snađe. Čini mi se da se tvoji likovi plaše samoće, ali se trude da je prihvate. 

Najviše se plaše samoće dok je ne dožive, a onda shvate da se tu najlakše snađu. 

Upravo se usamljenost, žudnja i neizvesnost susreću u liku junaka koji čeka da se u hotelskoj sobi pojavi ljubav njegovog života. Ona konačno dolazi, ali susret izostaje. Zašto?

Da, susret izostaje zato što tom junaku u životu fali, bar po njegovom dubokom uverenju, samo ljubav. A kada bi se zapravo sa njom susreo video bi da je život mnogo više i manje od toga. Izabrala sam da ga ostavim u samoći koja ipak donosi neki mir i kolotečinu. 

Stižemo i do kraja, do Vatrometa, do priča o bombardovanju… Kakva su ti lična sećanja na ’99?

Tada sam bila u petom razredu i, naravno, nisam bila svesna stvari koje su događaju oko mene. Bila sam srećna što ne idem u školu i što su mi zaključene sve petice. Ipak, vremenom mi naviru sve gora osećanja. 

Da li si sve više ljuta ili svesnija? 

Sve sam besnija, ali verujem da tako trauma funkcioniše. Nikako da stignem do onog stadijuma hrišćanskog praštanja i prihvatanja tog događaja. Osećam kao da sam tek od skora u potpunosti svesna. Kako onda da praštam? Imam mnogo prijatelja iz Evrope sa kojima nekada razgovaram o bombardovanju. Oni pokušavaju da me ubede u ispravnost tog događaja. Možda ranije ne bih ulazila u raspravu, ali sada se u meni javljaju emocije koje nimalo nisu prijatne. Ovaj ciklus je okinut traumom. Bila sam na Rabu pre tri godine kod prijatelja. Jednog jutra je izbio požar, te su uključili sirene za opasnost. Ja sam se okrenula ka dečku i rekla: Igore, bombarduju nas. Nije mi pao na pamet ni požar, ni zemljotres – samo bombardovanje. Danima kasnije sam bila nervozna i odlučila da ću pisati o tome. U mom okruženju ima mnogo ljudi koji relativizuju ’99. Ja im ne verujem. Nisam spremna na oproštaj i na pomirenje. 

Pretpostavljam da je bilo teško pisati ove priče i da se najviše identifikuješ sa junakinjom koja na nekoj žurci govori o bombardovanju. 

Naravno. Ona govori stvari koje nisu lako socijalne prihvatljive u kontekstu žurke povodom pada Bastilje. Kartaresku je pisao o tome… Kako ljudi iz zapadnih zemalja vide nas sa Balkana. Evo, ja sam napisala ciklus o NATO bombardovanju i stižu mi poruke hvala ti što si hrabra da progovoriš o ovome. Šta je to? Ako progovorim o bombardovanju, odmah dobijam etiketu da sam četnik ili desničar ili nisam za gej brakove. To nema nikakvog smisla. 

Pomenula si da si bila u petom razredu tokom NATO bombardovanja. Ipak, odlično opisuješ persepktivu onih koji su bili dosta stariji od nas te ’99.

Najdraža mi je priča o baka Stani. Mnogo sam razmišljala o ljudima koji su bili u svojim najboljim godinama tokom bombardovanja, a meni su pedesete i šezdesete godine najbolje. Imaš dete ili unuče, a nemaš mleka i hleba. U istoj deceniji si već preživeo rat, nisi pobegao preko, i? Opet počinje rat. 

Da, kako kažeš, ništa nikada neće proći. 

Ja sam shvatila tad na Rabu da to zaista nikada neće proći. Mogu da se odselim u Nikaragvu, ali džabe. Ja sam upoznala tu stranu ljudske prirode. Upoznala sam šta znače posledice nečijeg izbora. Ja ne padam na priču prosečni Amerikanac ne zna šta se desilo, ne zna šta radi američka vlada. To nije nikakav izgovor. Edukuj se. Ne bih glasala za nekog ko planira da započne bilo kakav rat. 

Nisi objavila knjigu nekoliko godina, ali si veoma aktivna na književnoj sceni i preko radionica koje držiš, i preko izdavačke kuće Arete u kojoj si radila i preko pesničke organizacije Argh. Šta te najviše nervira na književnoj sceni? 

Polarizacija po godinama. To ne mogu da podnesem. Mene mnogo više nervira ejdžizam od šovinizma. Recimo, mnogo sam puta osetila da sam manje vrednovana zato što sam mlada, nego zato što sam žena. Ja imam 33 godine. (smeh) Ja sam Isus, a i dalje sam smatrana pesnikinjom mlađe generacije.Koliko godina treba da imam? Koliko knjiga? To ide i u drugom smeru. Kažem nekome da pročita fenomenalnu pesnikinju, a dobijem odgovor šta to da čitam, ona ima osamdeset godina. Eliot je umro, pa ga i dalje čitamo i volimo i citiramo i april je najsuroviji mesec. To je razdor i užasava me. Ljudi te vrednuju po broju knjiga koje si napisao. 

A postoji li solidarnost na književnoj sceni? 

Generacijski postoji. Moja generacija se dobro drži. Polaznici moje radionice se drže zajedno, Argh se drži. Više je do konteksta. Zaista ne mislim da bi Bećković i ja trebalo da imamo zajedničko književno veče. To ne bi voleo ni Matija, ne bih volela ni ja. S obzirom na moj tzv. desničarski ciklus, možda i dobijem poziv. Svakako, volela bih da ima više dijaloga među generacijama pisaca. 

Sada si pomenula tvoju radionicu pisanja koja je trenutno u toku. Šta misliš o procvatu radionica za kreativno pisanje u Beogradu? 

Nek cveta hiljadu cvetova. Ja ne držim kurs, već radionicu koja traje godinu dana. Bitno mi je da neko 12 meseci bude uključen u taj proces, jer je jako bitno kreirati poverenje. Polaznici pišu i čitaju jedni drugima šta su napisali, a vide se prvi put u životu. Potrebno je makar tri meseca za stvaranje dobre atmosfere u kojoj nečiji rad možeš i da pohvališ, ali i da negativno komentarišeš. Radimo poeziju, prozu, dramu, radio dramu, scenario za film. Bitno je proći kroz sve, čak iako se vratiš na ono od čega si počeo. Imamo gostujuće predavače, jer ja ne mogu da govorim o svemu, a i ne želim da budem svevišnji sudija koji odlučuje o tome šta je dobro, a šta ne. 

Pitanje za kraj – ko je idealni čitalac zbirke priča Srneća leđa? Kako ga zamišljaš?

Razmišljala sam o tome. Sa pretpostavkom da postoji idealan čitalac – to su svi oni ljudi koji su plakali i smejali se zbog nečega što se njih apsolutno ne tiče. Znam da dele emociju ove knjige – da možda krckaju tugu na sitnije delove, pa je onda svi onda lakše sažvaćemo.

Fotografije: Ema Bednarž

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!