Andrej Josifovski: “Umetnost treba da budi najplemenitija osećanja, a ne da podstiče prostakluk i nasilništvo”

Andrej Josifovski: “Umetnost treba da budi najplemenitija osećanja, a ne da podstiče prostakluk i nasilništvo”

Postoje brojni načini da utičete na društvo i svoju zajednicu, od običnih i pristojnih "hvala" i "izvolite", nošenja kesa starijoj komšinici koja ne može sama, pa sve do konstruktivnih i složenih društvenih predloga, aktivizma ili bavljenja politikom. Međutim, postoji jedna grana društvenog delovanja koja na poseban način spaja ideju o aktivnom društvu i umetnost, a to je artivizam. Možda ne potpuno svesno, ali jedan od predstavnika artivizma u Srbiji je Andrej Josifovski Pijanista, student doktorskih studija i asistent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, muralista i tvorac pokreta #usracuse. Andrejeve murale ste verovatno imali priliku da vidite u Beogradu, na fasadama zgrada, kuća ili stubovima mostova, a pored ulepšavanja grada on je i jedan od organizatora street art festivala “Runaway” na Bežaniji. Ovog puta, Andrej je rešio da se predstavi javnosti na novi način, kroz samosatalnu umetničku izložbu. Njegova prva samostalna izložba biće otvorena  u četvrtak 4. oktobra u 19 sati u Ostavinskoj galeriji u Beogradu,a nosi isti naziv kao i njegov pokret #usracuse. Šta to uopšte znači i kako će izgledati izložba, pitali smo, koga bolje, nego njenog autora.

Šta je tema tvoje prve samostalne izložbe?

Uvek su me fascinirali ljudi koji su se borili za ideale, a tema ove izložbe je njihovo predstavljanje. Oni su svi, naravno, dobro poznati javnosti, ali su trenutno, zbog svojih zasluga, pod specijalnim stručnim nadzorom. Njihovo zdravlje srećom nije toliko ugroženo kao narodno, ali su ipak preventivno skrajnuti, da se i oni ne bi, kojim slučajem razboleli. Kulturalni pečat, svrstava jedan narod u kategoriju civilizovanog, a kod nas se, po svoj prilici, još uvek radi na crno, bez pečata. Četrnaestorica izgubljenih u akciji, portretisani su i njihovi portreti izloženi su u Ostavinskoj galeriji, da bi mogli da budu pronađeni. Glasno se šapuće, da bez njih, nema izlečenja od pošasti koja preti našem narodu. Ja, najmlađi među njima, pod uticajem moga tate doktora, uveo sam ovu bolest u nozološki registar pod imenom #usracuse. Bolest se najčešće manifestuje u vidu šunda, kiča, plagijatorstva, bahatosti i nasilništva, a javlja se u zaostalim sredinama i od nje jednako obolevaju ljudi i životinje. Odmah zatim krenulo je i osnivanje pokreta za borbu protiv tog zla, čiji su glavni ciljevi bili istaknuti u Manifestu pokreta. Pokret je već registrovao značajan broj pristalica, a iskustvo portretisanih pretočeno je u osnovne smernice lečenja. Uočeno je naime, da najbolje rezultate daje lečenje, koje sprovode, školovani, odvažni i hrabri ljudi, te da je, obrazovanje, kultura i umetnost, najbolja terapijska kombinacija.

Kako će ona izgledati i zbog čega je u Magacinu?

Portreti su razvrstani u tri sobe, a u trećoj, zlatnoj sobi, biće izloženi i zlatni kameni lav i zlatni aparat za gašenje u slučaju velike nužde. Svaki portret je izrađen od drugačijeg materijala, koji na neki način upućuje na prepoznatljivu karakternu osobenost portretisanog. Materijali su inače, sekundarne sirovine i zajedničko im je to da su odbačeni. Prikupljao sam ih godinama, jer znam da je jako teško boriti se sa osećanjem otuđenosti i savladavati ogorčenje koje se zbog toga javlja. Uostalom to se jasno može videti u izrazu lica svakog od mojih ovekovečenih junaka. Laskao bih sebi ako bih rekao da su takvi zbog mene, jer ja sam, gledajući ih sa divljenjem, odrastao. Zlatni kameni lav  je, kao što se može pretpostaviti, iluzorna nagrada za iluzorna kulturalna dostignuća, koju odozgo dodeljuje specijalni žiri, a zlatnim aparatom se gasi nezajažljivost obolelih za osvajanjem Zlatnih kamenih lavova. Na poslednjem zidu galerije neprekidno će ići  video snimak nastanka Jedine istine, koju zaraženi prihvataju širom otvorenih očiju i koji za normalne može biti uznemirujući. Magacin je izabran za postavljanje izložbe, jer svojim imenom asocira na mesto gde se gomila određeni potencijal. Zbog toga što je u ovom slučaju taj potencijal, od strane vlasnika, prepoznat kao lekovit i što mi je prostor besplatno ustupljen za izložbu, ja im se posebno i u ime naroda zahvaljujem.

Baviš se arhitekturom i muralima. Kako se izložba uklapa u tvoj portfolio?

Arhitektura u svom imenu sadrži reč tekton, koja znači graditeljstvo. Slobodnije bi se arhitektura mogla prevesti kao umetnost gradnje. Ona je prepoznatljiva po lepoti građevinskih konstrukcija gde se posebno ističe spoljni izgled zidova. Ukrašavanje fasadnih zidova, oslikavanjem, terakotom i keramičkim pločicama, primenjuje se još od davnih dana, te se i oslikavanje murala može smatrati integralnim delom arhitekture.

Ti si osnivač pokreta #usracuse, kako on izgleda i šta to znači?

Želim ovde, da još jednom i bez sarkazma istaknem, da je kultura civilizacijsko obeležje jednog naroda, pečat njegovog postojanja i da je ime pokreta nastalo kao bunt protiv svega onoga što se kod nas pod tim imenom nudi i favorizuje. Ne može se umetničkim stvaralaštvom nazvati nešto što ne poseda misli i uzdiže duh, nešto, što ne teži večnoj lepoti savršenstva. Umetnost treba da budi najplemenitija osećanja, a ne da podstiče prostakluk i nasilništvo. Jednom rečju, stvaralačka dela su jedinstvena, neponovljiva. Stvaralaštvo je kulturno blago jednog naroda i zalog njegovog opstanka i prosperiteta. Naziv pokreta, prema tome, ukazuje na to, kuda ide i u šta se pretvara društvo, gde se kultura gasi i nestaje. Ime pokreta je sinonim borbe za dobrobit društva. Na osnivanje pokreta inspirisala me je borba mog oca protiv kriminala i korupcije i progon koji se protiv njega sprovodi.

Ko je sve podržao pokret i zbog čega?

Pokret su podržali istaknuti umetnici i sportisti, jer žele da se promeni klima u našem društvu, da obrazovanje i kultura dobiju vodeću ulogu, da se uspostavi pravi sistem društvenog vrednovanja. Lane Gutović, Bora Đorđević, Miša Aleksić, humoristi iz Državnog posla, Nikola Kojo, Srđan Timarov, Sergej Trifunović, Gagi Jovanović, Miroslav Raduljica, Sandra Silađev, Predrag Popović Pop...su bili prvi koji su pristupili pokretu.

Kako će se pokret dalje razvijati?

Mislim da će pokret neprestano jačati do konačne pobede dobra nad zlom.

Čime se trenutno baviš?

Trenutno završavam postavku izložbe i radim naučni rad iz oblasti kojom se bavim na svom fakultetu.

Ove godine si izabran za jednog od mladih heroja Serbije “Youth Heroes” iz oblasti kulture i umetnosti. Kako ti doživljavaš poziciju kulture i umetnosti u našem društvu i kako vidiš ovo priznanje?

Nagrada Youth Hero je za mene veliko priznanje, koje mi je donelo puno radosti i učinilo me srećnim, jer sam se uverio da nisam sam i da radim pravu stvar. Posebno me je obradovalo to što sam poneo laureat u tako jakoj konkurenciji i što sam sa ostalim dobitnicima, svetski poznatim, fascinantnim umovima, govorio istim jezikom i imao slična gledišta. Ponela me je u visine ta pomisao da Srbija ima perspektivu i da pravo vreme tek dolazi. Pozicija kulture i umetnosti danas nije ni malo ružičasta, a sivilo je rekao bih svuda, jer su “mišići″ i ″boja dresa″ odlučujući faktori uticaja na društvene tokove. Umetnost ne može da preživi u tržišnoj utakmici jer nema komercijalni koncept, a samim tim i kultura je na kolenima. Valjda će i to jednom postati jasno, da je ulaganje u kulturu i umetnost, ulaganje u budućnost. Verujem da će taj dan uskoro doći, hteli to neki ili ne. Youth Heroes svakako dolaze na scenu.

Kako nastaju ideje za murale i da li ti neko pomaže u radu?

Posvećen sam onome što radim i gotovo da se ne odmaram. Jako je puno informacija koje moja ″centrala″ svakodnevno prima i obrađuje i zato mi je teško da preciziram kako nastaju moje ideje. Ali kako god da nastaju, ja se borim da ih što prepretvorim u javu. Moje ideje su moji snovi, plod mojih razmišljanja, a ja volim da sanjam. Da ne bih bio pogrešno shvaćen, reći ću, da još više volim kada me neka dobra ideja probudi iz sna. Velika pomoć mi je podrška dragih ljudi, počev od mojih roditelja do poslovnih prijatelja, bez koje, čini mi se, ni moj rad ne bi imao smisla.

Čime ćeš se baviti u bliskoj budućnosti?

Puno je tog što želim da uradim u bliskoj budućnosti. Pre svega hoću da završim doktorski rad i odbranim disertaciju, a paralelno sa usavršavanjem tehnike oslikavanja murala, krenem i sa nekim mojim, novim tehnikama likovnog prikazivanja.

Da li misliš da tvoja generacija i generacije bliske tvojoj mogu da promene stanje u kulturi?

Ako želite da se nešto desi, onda morate da u to verujete. Na plafonu moje dečije sobe stoji napisano: ″Impossible is nothing″. Da, ja verujem u ono što radim.

Fotografije ustupio: Andrej Josifovski

Marina Zec

Leave a reply