fbpx

Aneta Goranović: Nikad ne prelazi preko crvene linije u sebi!

Aneta Goranović: Nikad ne prelazi preko crvene linije u sebi!

 

Dokumentarna predstava, ne i biografska drama Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi izvedena je u Ateljeu 212 na simboličan datum – devetog maja, Dan borbe protiv fašizma. Oživljavajući priču o Ivi Loli Ribaru i njegovoj porodici, članovi Reflektor teatra pokušali su da kažu šta misle o antifašističkoj borbi, šta o tome ima da kaže njihova generacija, kao i ko su njihovi heroji danas. O samoj predstavi, o tome kako biti heroj u Srbiji u 21. veku, kako se suprotstaviti fašizmu, i mnogim drugim temama razgovarali smo sa Anetom Goranović, izvršnom producentkinjom predstave i direktorkom Reflektor teatra.

Predstave Reflektor teatra specifične su po tome što su dokumentarne,  a ni Smrt fašizmu! O Ribarima i slobodi nije izuzetak. Zbog čega ste se odlučili za takav koncept?

-To je nešto što je već tradicija Reflektor teatra. Naše predstave imaju utemeljenje u stvarnosti i prikazuju određeni trenutak, na primer trenutak u 2018; ovog puta osvrćemo se i na referentnu tačku istorije. Izabrali smo Ivo Lolu Ribara, njegovu porodicu i verenicu Slobodu, sa namerom da prikažemo ne samo kako se biografski odvijao njihov život, već i da vidimo zbog čega je njihova priča herojska i inspirišuća, a opet i da to ne ispadne puko prepričavanje. Istorijske činjenice jesu iskorišćene kao polazište za dramski tekst, ali sa ciljem da približi i informišu publiku o temi, a onda da se iz teme direktno obratimo publici, srušimo četvrti zid.

Sa premijere Smrt fašizmu! O Ribarima i slobodi

 

U ovoj predstavi lične priče glumaca su isprepletane sa pričama i životom dramskih likova.

-Da. Kada smo organizovali kasting za predstavu, prijavilo se 60 ljudi, u uži izbor je ušlo njih 20, svi su slali motivaciona pisma kako bismo shvatili šta mladi glumci mogu da nam ponude, kada je reč o temi i motivaciji. Dakle, ne istorijsko znanje, već da čujemo šta znaju o revoluciji, omladinskom aktivizmu, svojoj poziciji danas u Srbiji, kao i o tome šta oni u njoj mogu da učine. Šta za njih znači biti glumac? Da li ih boli nepravda ili činjenica da njihovi mladi prijatelji žele da odu iz ove zemlje. Za  šest meseci, koliko smo pripremali predstavu, ti mladi glumci su svoju unutrašnju priču polako izbacivali iz sebe. Nisu došli s namerom da to učine, ali kroz razgovore sa saradnicima i istoričarima, nekako su njihove lične drame izašle na videlo. Omladinska, revolucionarna prošlost junaka inspirisala odgovore i komentare glumaca o vremu u kom živimo. Na kraju su Sunčica Milanović, Strahinja Blažić, Nina Nešković, Nikola Živanović i Đorđe Živadinović Grgur, aktivno učestvovali i u stvaranju sadržaja, te su izvođači i ko-autori.

Sunčica Milanović i Strahinja Blažić

 

Dramski likovi Ivo Lola Ribar, njegovi brat i verenica su u daleko težim istorijskim okolnostima izabrali da ostanu u svojoj zemlji i da se bore protiv fažizma. Zbog čega danas, kada de facto živimo u normalnijim i pitomijim životnim okolnostima, čak i ne zameramo mladom čoveku koji ode preko, koji odustane od borbe?

-Ovo je odlično pitanje, na koje smo u pripremi pedstave želeli da damo odgovor i da naprosto razumemo situaciju u kojoj, je li, ’’mali buržuj iz Francuske ulice’’, sa ocem koji je to što jeste, odluči da ostane, kada je mogao komotno da ode u Englesku ili bilo koju državu, kada je počeo rat. On to ne čini, već ostaje tu u trenutku kada fašizam još nije konkretno rat i tolika opasnost kod nas. Iako ni Ivi ni Jurici život nije bio direktno ugrožen, oni ostaju, i ispada da ,,salonski komunisti’’, kako su ih prijatelji zvali, zaista stoje iza svojih reči i stavova. Pokušali smo da, imajući njih dvojicu kao herojske uzore, u sebi pronađemo tu Crvenu liniju iz predstave, koja će nas načiniti pravim herojima... Da li postati heroj, ili biti neko ko naprosto preživi nesreću? Pokušali smo da uprkos različitim istorijskim okolnostima prvo vidimo šta nam je zajedničko sa njima.

Šta je danas drugačije u odnosu na taj istorijski period, ko je i šta je danas neprijatelj?

-Mi živimo u nekakvom post-neoliberalnom društvu gde nam je pola života digitalizovano, i naprosto konkretni neprijatelj se teže prepoznaje. Ali evo, kada letite avionom, većina se pre poletanja osvrće da vide da li je u avionu neko sa turbanom, neki musliman, u strahu da se ne desi teroristički napad dok vi, eto, neoliberalno putujete. Šta je to? Iz moje perspektive - to je uvod, koji vrlo lako može da sklizne u ozbiljan fašizam. U vreme fašizma, lakše je bilo ustati protiv konkretnog, ekstremnog neprijatelja, a danas se zavravamo našim ispravnim stavom i onlajn pravedništvom, podrškom stradalima putem lajka. Danas mislimo da smo time nešto postigli, ali suštinski ništa nismo učinili.

Možda se danas s više nego ikad bavimo ličnim umesto javnim?

-I na to smo vrlo ponosni. Dok imamo vrlo konkretan slučaj Španskih boraca, dakle ljudi koji su u ime čovekoljublja i ideje odlazili u tuđu zemlju da se bore protiv zla. Ne bih rekla da mi danas nemamo konkretne neprijatelje, već da smo jednostavno, izgubivši naše crvene linije  izabrali da budemo u tom konformističkom onlajn aktivizmu, i na kraju dana, zabrinuti za našu čistu egzistenciju.

Svet tridesetih godina je već bio suočen sa Majn Kampfom, koji je vrlo jasno poručio šta želi i za šta je spreman da se bori. U današnje vreme, kada smo zatrpani sa ogromnim brojem informacija sa svih strana, čini se da je ljudima jednostavno teško da izdvoje i prepoznaju šta je ono protiv čega se treba boriti. Treba li imati razumevanja takvu pojavu?

-Jasno, ne smemo nikako upirati prstom u svakodnevne ljude: kakav si ti to borac i antifašista, kad se ne boriš? Hajde da probamo za početak da budemo heroji na dnevnom nivou. Nije nužno heroj samo ona osoba koja položi život u ratu. Šta je sa herojstvom majki čija deca u ratu poginu? Naša predstava ukazuje i na to šta nam je svima zajedničko – ljubav prema životu, prema dostojanstvenom životu. Ti imaš pravo da se boriš za to. Tokom istraživanja pred predstavu, ono što nas je najviše fasciniralo je to da Ivo Lola Ribar, koji zna da mu je brat mrtav, koji pretpostavlja da do kraja života neće nikada videti svoju verenicu, ispisuje reči Sanjao sam i sanjam o našoj zajedničkoj sreći – onakvoj kakvu smo željeli, o sreći dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava sreća, jedina koju treba željeti. Hajde da svakog dana imamo delić tog osećaja, da svakog dana afirmišemo vrednost, pomognemo nekome, damo makar 10 posto sebe za nekog drugog, bez da pitamo da li dobijamo nešto zauzvrat. Clij predstave i jeste da motiviše mladog čoveka, nikako da ga proziva. Ivo Lola Ribar, mlad i obrazovan, čovek sa dva fakulteta, koji je u idealnoj poziciji moći, toliko se žrtvuje za svoj narod... Pa ako je on dao toliko, sigurno mogu i ja dati nešto više od sebe za društvo i druge.

Možda je presudno to što je znao da se on, zapravo, žrtvuje za druge.

-On to radi iz nesumnjivo vrlo udobne pozicije, on je mogao mnogo da izgubi. Danas mi je teško da zamislim privilegovanog mladog čoveka sa moćnim roditeljima koji je spreman da se žrtvuje kako bi njegovim vršnjacima bilo bolje. Opet ponovljam, nije jedina žrtva izgubiti život u ratu.

Strahinja Blažić i Đorđe Živadinović Grgur

 

Svedoci smo kako se na određene načine prekraja i ulepšava istorija onog drugog pokreta otpora, onoga što zvanična istorija naziva saradnicima okupatora i kvislinzima, dok se s druge strane antifašistička borba partizana unižava ili čak prećutkuje. To je krenulo vrlo stidljivo, a danas je sve glasnije. Zbog čega je to tako?

-Mi u poslednjih deset godina zaista vidimo neku naknadnu slavu ili zasluge četnika u Drugom Svetskom ratu. Međutim, i u tom kontekstu je priča porodice Ribar fenomenalna. Otac Ivan je bio visoki zvaničnik Kraljevine Jugoslavije, dakle veoma daleko od bilo kakvog komuniste. Dakle, u trenutku kada je komunizam kažnjiva, ilegalna stvar... Za to se ide u zatvor po najgori tretman. Zamislite sada takvu ličnost i njegovu veličinu, njegovo razumevanje svoje dece, on je čovek na toj poziciji sa ogromnim bremenom na plećima... Dozvoljava da se u njegovom podrumu deca igraju levice i toga je on veoma svestan.

Nakon toga i Titovo razumevanje, Tito  poziva Ivana Ribara da predsedava novom skupštinom zemlje antifašističke pobednice. To je isto tako razumevanje političkih i istorijskih okolnosti i nečega što se zove kontinuitet.

Na kraju, razumevanje Ivana Ribara i njegova hrabrost da učestvuje u stvaranju zemlje za koju su se žrtvovala njegova deca, tokom borbe kada Ivan ostaje i bez supruge... Sve te pojedinačne priče nama iz ovog vremena govore o tome koliko je bilo potrebno snage i hrabrosti ustati i boriti se protiv fašizma. I koliko je ružno relativizovati i obesmišljavati tu borbu, a to je ono što naše društvo danas čini. Ovde moram da kažem i da ja kao neko ko je diplomirao na Fakultetu političkih nauka nikad nisam do kraja  školovanja razumela i osetila ponos što naša zemlja nije fašistička i što nije sarađivala sa fašistima, osim u jednom kratkom periodu, što su ponovo i građani sprečili svojim Bolje rat nego pakt. Citiraću samu predstavu: Tada je Beograd prešao svoju crvenu liniju i rekao - ne. Nećemo biti deo ovoga. I to je nešto što nikako ne sme da se umanji.

Deluje kao da rehabilitacijom nestaje i ponos na pobedu u Drugom svetskom ratu.

-Mi smo u šansu da osetimo ponos zaista izgubili, a treba da se zapitamo i zašto. Čemu vodi uništavanje čitavog komunističkog nasleđa? Da ne pričam o tome da se ne sećam gde i kada sam, pre ovog procesa, mogla da vidim i naučim zašto je i koliko je ta antifašistička borba kod nas bila i snažna i važna i šta nam je ona donela. S druge strane očigledno je da živimo revizionizam i na koje sve bedne načine se nasleđe uništava. Kad smo radili predstavu, toliko ljudi nam je prilazilo sa: To je komunistička predstava! Znaš li ti da je postojao Goli otok?! Pa da, čitava antifašistička borba i komunizam mogu da se svedu na Goli otok, to je baš dobro objašnjenje (smeh). Opet, nama nije cilj bio da pravimo takvu predstavu, već  da ispričamo priču o porodici Ribar, koja najbolje i istorijski snažno govori o veličini i važnosti antifašističke borbe.

Kome odgovara da o tim vremenima i tim istorijskim likovima govori na takav način? Meni deluje da je veliki trend govoriti  isključivo kroz tu zapadnjčku prizmu o antifašizmu.

-Levica danas nije popularna, to je jasno. U pripremama i istraživanju za predstavu, kroz razgovore sa istoričarima i saradnicima, postalo je jako očigledno da je onaj kapitalistički deo pobednika u Drugom svetskom ratu u jednom momentu procenio da bi za njega bilo korisno da uz pomoć svojih matrica i mehanizama stavi znak jednakosti između fašizma i komunizma, pre svega zbog njihovih totalitarizama. Tu je izgubljena velika prilika da se stvari nazovu pravim imenom, a to je, na kraju krajeva, dozvolila i naša zemlja. Radi se o trendu koji je jako teško zaustaviti, a potrebno je krenuti od početka. Od udžbenika, preko televizije, do onoga što mi u mejnstrimu možemo saznati o Jugoslaviji i njenom raspadu.

Možda je za mladu publiku inspirativnije slušati o nekome drugome, a ne o partizanima?

-Mlađi deo ekipe predstave, kome i ja pripadam, bio je fasciniran time koliko smo kao društvo opsednuti Kosovskim bojem, Nemanjićima, celom tom drevnom istorijom Srbije, dok istovremeno kod kuće imamo žive borce i svedoke Drugog svetskog rata. Generacije rođene devedesetih znaju samo da se u Jugoslaviji lepo živelo, da se naši roditelji sećaju gde su bili u trenutku Titove smrti, i kako se devedesetih ta država raspala, mada nam ni to nije do kraja objašnjeno. Niko nam nije objasnio kako je došlo do velike Jugoslavije i ko je napravio tu veliku državu u kojoj su naši roditelji živeli daleko bolje nego danas. Nisam sklona da idealizujem, ali za ovo podneblje to je bio najprogresivniji period u istoriji.

Sa premijere Smrt Fašižmu! O Ribarima i slobodi

 

Na domačim televizijama u poslednjih deset godina, možemo reći, već imamo stabilnu tradiciju serija i filmova koji govore o uzorima koje si već pomenula – o Nemanjičima, četnicima, borcima u Prvom svetskom ratu... O tom nekom tradicionalnijem, desnijem narativu. Primetno je da se malo ko javlja da ospori zašto se biraju baš te teme.

-Pa, to je onda umetnička sloboda (smeh).

Da li je Reflektor teatar nailazio na osporavanja tokom priprema ove, uslovno rečeno, ,,levlje predstave’’?

-Naš teatar ima tradiciju da teme koje nemaju prostora u javnosti gurne pred reflektor, i nama su priče o reakcijama vrlo dobro poznate. Bez obzira na istorijskoj nasleđe i stavove publike, to jest, ko je gde bio u prošlosti a gde je sad, iznenadilo me je to što je najveći strah izazivalo pitanje kako ćemo mi sve to povezati sa savremenim i sa današnjom situacijom - šta je to fašizam danas?  Ta blaga desnica koju živimo bi morala da nam objasni zašto smo ratovali devedesetih, i zbog čega danas živimo u jadnim, poluraspadnutim državama. Naprosto, postojao je bojazan u koga ćemo mi to ovom predstavom upirati prstom. Najbolje je to objasnila Minja Bogavac, mi nismo hteli da dnevnu politiku uplićemo sa pričom kao što je ona o porodici Ribar, da jednu takvu herojsku priču koristimo da napdamo bilo koga ili je koristimo da damo dnevnopolitički komentar. Takođe, odluka da li ćeš da praviš  ’’prosrpsku priču’’ govori i o resursima. Što o parama, što o mestu gde možeš da izvedeš predstavu ili prikažeš seriju i film. Kultura je uslovljena željama i potrebama vladajuće elite, jer oni raspolažu javnim resursima.

Politički istoričar Endru Hejvud u svojim delima navodi kako fašizam nije koherentna ideologija, već da se radi o nizu simptoma koji tek kada se zajedno ispolje, dolazi o pojavi koju nazivamo fašizam. Slažeš li se sa takvom konstatacijom?

-Danas često možemo da čujemo da u javnom prostoru ljudi upiru prstom u i govore da je nešto fašizam. Jedan od istoričara saradnika na ovoj predstavi, Srđan Milošević, nam je rekao kako bi jako voleo kada bi kod nas postojao  zakoni koji prepoznaju i sankcioniše minimum fašizma, jer bi se time sprečilo bujanje tog fenomena. Čak ni Hitler sebe nije nazivao fašistom, i stvar je vrlo jasna u tom smislu.

Koje simptome fašizma uočavaš u današnjoj Srbiji? Kako im se suprotstaviti?

- Lično doživljavam fašizam kao bilo koju nepravdu. Posebna je snaga fašizma, koji na svojoj strani ima i silu koja joj omogućava da se nepravda aktivizuje... Kada te neko ne samo etiketira, već te i direktno ugrožava svim mehanizmima moći koje poseduje. Na primer, položaj žena i tretman nad njima je u ovoj zemlji jako fašistički. Takođe, način na koji smo tretirali migrante kao društvo je fašistički. Primili smo ih ovde i pomislili kako ih Mađarska sa užasnom pričom o zidu tretira gore od nas, a zatim smo krenuli da bukvalno jašemo na njihovoj nesreći prodajući im trostruko skuplje vodu, između ostalog.

Priča o Beogradu na vodi, kada se desi ono što se desi u Savamali i počinilac se izvuče nekažnjen, je takođe nešto vrlo zabrinjavajuće. Ne bih ulazila u detalje, ali svaki put kada tuda prolazim zapitam se kako bih se ja osećala kada bi neko iz čista mira srušio moju kuću u Vrbasu, i kada mi koji tu živimo nikad ne bi saznali ko je i zašto je to učinio.

Sva društva kroz istoriju imala su definisana pravila privilegija i odnosa moći i pokazalo se da je jako teško uzgajati solidarnost i jedinstvo među slabijima, kao i da za to treba puno vremena. Gde je potrebno da posadimo seme solidarnosti? Čime ga treba zalivati?

-Veliki broj naših društvenih problema dolazi od našeg kolektivnog nerazumevanja građanske odgovornosti. Ne očekujem da svako treba da voli predstave koje izvodi naš teatar, ali želiim da verujem da svako treba da ima mogućnost da negde izvodi svoju predstavu, zato što je javni prostor pripada svima nama. Isto je i sa domovima zdravlja, javnim zelenilom, parking servisom, muzejima... to su sve naši servisi. Zbog čega se plašimo da im kažemo da oni postoje zbog nas? Da nisu posebni? Mene to veoma zabrinjava. Kada ne znaš koje su tvoje obaveze, a još manje znaš koja su tvoja prava, mnogo si spremiji da probudiš i dozvoliš minimum fašizma o kojem smo govorili.

Pomenuli smo i borce koje svi imamo u svojim domovima. Koliko bi od njih mogli da naučimo o tim rešenjima?

-Simbolički, odgovor na to daje kraj naše predstave. Zašto menjate ime Ulice Ivo Lole Ribara? Zašto da deca nemaju prava da znaju i uče kako biti heroj i boriti se za pravdu? Takođe, heroji u našim porodicama često ostaju da žive sami, u memljivim stanovima, napušteni od svoje rodbine i od države. I kakva je to poruka za omladinu? Zašto bih ja sutra bio heroj, borio se i dao sebe za nešto ispravno? Tu leži i koren problema zašto naši mali fašizmi opstaju.

Možemo da završimo i ovakvom paralelom: Kornelije Kovač je napisao pesmu o Ivi Loli Ribaru. Možemo li da zamislimo neku savremenu grupu ili autora koji na taj način peva o nekome iz današnjeg vremena, a da nam ne bude smešno? O kome bi mi danas pevali? O Novaku Đokoviću dok je bio prvi na svetu?

Možda o Đinđiću?

-(pauza)... Pa ne znam. Nisam sigurna. O kome bismo pevali a da ne zvuči patetično ili osporavano? Neka se to zapitaju i vaši čitaoci.

 

Sve fotografije korišćene u tekstu ustupljene ljubaznošću Anete Goranović

Ivan Radisavljevic