fbpx

Antiboemska veselja svih dobrih ljudi sveta: Kako se provesti kao nikad u životu za male pare

Antiboemska veselja svih dobrih ljudi sveta: Kako se provesti kao nikad u životu za male pare

''Mi ovo nismo pravili sa clijem da postane mejnstrim kao što je danas. Antiboemska Veselja su nastala za grupu prijatelja, koja su sledećeg puta dovodili svoje prijatelje i tako su Antiboemska veselja rasla. Od uva do uva, bez nekog marketinga ili promocije.''

Dugo vremena nešto ovakvo se nije pojavilo na klupskoj sceni u Beogradu. Nakon velike transformacije i fuzije klubova i kafana u hibridna mesta gde možete zalizani plakati za nestalom kaldrmom dok pijuckate svoje pivo od 350 dinara ili generalno se merkati sa ostalima ko je kupio lepšu košuljicu ili štiklice, čekalo se na neki dah klupske svežine, mesto gde zaista možete da budete ono što jeste, ne brinete o pogledima drugih dok pevate, igrate ili skačete kako vama odgovara. Antiboemska veselja svih dobrih ljudi sveta nastala su krajem 2016. u kada su četvorica prijatelja – Filip Otović Višnjić (Slatko od snova), Aleksandar Ristić (Miodrag Ljubibratić), Stefan Radomirović i Nikola Šijak Popov (Sloba) pokrenuli talas žurki o kojima će se tek pričati. AntiBo veselja su obišla pun krug – od privatne žurke za odabrane goste došli su do pravih pravcatih klubova gde se u redu na ulazu čeka i po pola sata da biste provirili u sasvim posebnu atmosferu.

Aktere ovog intervjua ljudi danas prepoznaju na ulici, a brojne plagijat – žurke samo potvrđuju autentičnost ovih Veselja. U razgovoru za Oblakoder, Filip, Stefan i Aleksandar su nam uživo otkrili čitavu priču – od skromnih početaka do onoga šta su AntiBo Veselja danas, ali su i objasnili celokupnu AntiBo mitologiju.

Oblakoder: Prefiks anti govori da ono što dolazi posle njega znači potpuno suprotnu stvar nego kada je izgovoreno bez prefiksa. Otkuda baš AntiBoemska, i zašto baš veselja?

Filip: Ideja se rodila kada smo Čiča i ja sedeli u kafani Stari Beograd i slušali tamburašku muziku. Zaključili smo da na svake četiri pesme dolazi jedna koja valja. Pomislili smo kako bi bilo sjajno da kada odemo u izlazak sve pesme ’’voze’’ i da nema padova i oscilacija u emocijama. Nije nam se dopao ni način na koji se gleda na kafansku zabavu, iz tog nekog elitističkog ugla, kao to su narodnjaci, ali kulturni narodnjaci. Tada, pre dve godine, bila je poplava svakakvih boemskih večeri, i zaključili smo da bi bilo idealno napraviti nešto suprotno tome, gde postoji samo plima dobrih emocija. Nismo mi tu sad sedeli i elaborirali nešto naročito, više se ideja rodila spontano. Tačno devet dana nakon te večeri, napravljeno je prvo Antiboemsko veselje svih dobrih ljudi sveta.

Prva veselja su nastala u čuvenoj Matrijaršiji u Zemunu, i bila su predviđena za ograničen broj gostiju – njih 45. Da li je postojao neki poseban razlog za to mesto i broj pridošlica?

Filip: Mnoge stvari koje će nas kasnije inspirisati su već postojale u Matrijaršiji, bile su njihovi projekti. Na primer, projektor koji visi sa plafona i služi da vizuelno dočara doživljaj je jedna od tih stvari. Takođe, već smo poznavali i ljude koji se u Matrijaršiji i okupljaju i lako je došlo do dogovora. U početku su Veselja bili tajni eventovi, kako bismo bili sigurni da dolaze samo naši poznanici, a ne bilo ko, pa otud i odgovor na broj gostiju.

Šta je poseban utisak sa te žurke?

Filip: Pa uglavnom, ljudi su bili zbunjeni konceptom i nisu baš znali iz prve kako da reaguju na to. Međutim, bila je dobra atmosfera, a tada je tu bio i Stefan koji nam je prišao i rekao da želi da učestvuje, i od tad je deo ekipe.

Atmosfera na Antiboemskom Veselju

Atmosfera na Antiboemskom Veselju

Reklo bi se da ste na neki način vezani za Matrijaršiju, i dan danas, kada više ne nastupate tamo.

Filip: Pa da. Zanimljivo je i to što se sama Matrijaršija nalazi tamo na izlazu iz Gornjeg grada u Zemunu, pa je ljudima sam odlazak do tamo predstavljao avanturu, a naravno i vreme provedeno tamo. Takođe, taj prostor je sam po sebi prelep, zidovi su potpuno oslikani muralima. Vidiš ogromne face Džeja, Cece, Momira Bulatovića, Vuka Draškovića, Mire Škorić, sve dela našeg prijatelja Aleksandra Denića.

Stefan: Ljudi su se baš primili na priču. Broj gostiju je brzo rastao, i već na Veselju u martu 2017 – što je bio četvrti AntiBo, došlo je do kolapsa u smislu odnosa kapaciteta mesta i broja ljudi. Njih 160 je došlo to veče... Bilo je previše ljudi za to mesto, stvarno. Ispunili su čitavu prostoriju i baštu, što je naravno, zasmetalo komšijama. Oni su zvali policiju, i ovi su upali i prekinuli Čičin set.

Filip: To je jedini put da je policija banula kod nas. Mada i to je ispalo simpatično, jer dok je policija stigla, taj komšija koji ih je pozvao je i sam došao na žurku, dobio piće i izblejao. A kad su policajci stigli, muzika je naravno stala, a masa je spontano počela da peva ’’Policijo oprosti mi’’. I sve je prošlo bez nekih problema. Međutim, tu smo shvatili da su Veselja definitivno prerasla Matrijaršiju kao prostor.

Aleksandar: Ljudi su nam prvo predložili da ipak ostanemo, ali da pravimo tajne spiskove ko sve može da dođe i da veselja budu potpuno zatvorenog tipa. Mi ipak nismo hteli da bilo koga sputavamo ili da glumimo neki elitizam na taj način. S druge strane, nismo imali iskustva niti ikakvu prethodnu saradnju sa gazdama ili vlasnicima klubova i nismo bili baš sigurni kako će ispasti to.

Kako je izgledao izlazak iz Matrijaršije? Šta su vam bili najveći izazovi?

Aleksandar: Strepeli smo jer smo predosećali da su gazde i vlasnici u 90 posto slučajeva krajnje neprijatni ljudi i da mahom nisu za saradnju. A te strepnje su se i potvrdile na prvom AntiBou izvan Matrijaršije, to jest u Lajt Baru. Napravili smo pauzu od dva – tri meseca kako bismo pronašli klub koji ima kapacitet da izdrži AntiBo, ali smo pazili da to ne bude sad neko prefensi mesto koje će nama tražiti ne znam kakve uslove.

Stefan: To u Lajt baru bila je jedna od najposećenijih žurki, na njoj je bilo oko 500 ljudi.

Filip: Tu smo se suočili sa onim što smo predvideli, maltene...

Aleksandar:  A što nismo mogli da izbegnemo.

Filip: Pa da. Druga vrsta problema su bile predrasude koje postoje prema muzici koju puštamo. Mislim, bitno je znati da atmosfera na našim žurkama najviše nalikuje na rane rejvove. Ljudi stoje u masi, nema stolova, svi drže piće i druže se. Ne bi nam ništa značilo da smo išli da tražimo Teatro ili tako nešto gde dominira 50 separea i postoji bina za bend. Najviše nam odgovarao prostor gde se pušta elektro muzika. I tu nailazimo na probleme: ’’Oho, vi to puštate turbo folk? Vi puštate domaće!? Bože sačuvaj. Mi smo kulturni, ovde pušta Sergej Trifunović...’’

Stefan: Postojale su ideje da idemo i u neke skvotove, neke propale kuće i tako to, međutim tu nikome ne bi mogli da garantujemo bezbednost, tako da je ta opcija odmah otpala.

Filip: Na kraju, pririsnuti mukom, okrenuli smo se dobroj staroj trens sceni Beograda, kojoj muzika nije problem, ali su problem oni kao takvi (smeh). Tako smo došli do Lajt bara.

Filip, Stefan i Aleksandar

Do kakvih ste tu problema nailazili?

Filip: Pa, stvar je u tome što je to već iznajmljen prostor gde nije sve do tebe. Koliko god mi dali sve od sebe, vlasnik uvek može da napravi nešto...

Aleksandar: Uglavnom, nakon tog Veselja, napravili smo letnju pauzu, sve do oktobra. I dalje su Antiboemi u Lajt baru, hajp je ogroman jer već nekoliko meseci nije bilo žurke...

Filip: Tada smo uveli jednu novinu. Prišao nam je naš ortak Džambo i predložio da ne puštamo muziku samo nas četvorica – Čiča, Stefi, Šijak i ja – već da možemo i da dovodimo druge ljude, prijatelje da i oni sa nama puštaju. To nam se jako dopalo i od tada je postalo pravilo da uvek imamo gostujućeg DJ -a.

Aleksandar: Međutim tada smo odlučili da više ne nastupamo u Lajtu jer nam je bilo dosta, i prelazimo u Šer. Oduševila nas je pre svega struktura tog prostora, jer je duguljast i ljudi su usmereni na tebe, dešavanje, muziku, umesto da je prostor raširen i da ljudi mogu da se razdvajaju i grupišu. Vratili smo i projektor, što u Lajt baru nije bilo izvodljivo. Ali kao da smo urekli, odmah nakon te prve žurke u Šeru koja je bila fenomenalna, vlasnici su promenili odnos prema nama i svaki naredni put bi kršili dogovore, govorili nam bezočne laži...

Filip: Imaš situaciju gde si ti platio prostor, obezbeđenje i tako to, a vlasniku si obezbedio da on samo treba da otključa i zaključa klub i zaradi lepe, lepe pare... Dogovorite se za vreme trajanja žurke, lupam, do 5. I onda se pojavi vlasnica u 4 i kaže hej, jel možete da završite za petnaestak minuta, jer imam after dogovoren?

Stefan: Da ne pričamo o bezobrazluku sa jaknama.

Filip: Da, ovo obavezno da napišeš. Mi smo ustanovili cenu karata koja korespondira sa onim što smo mi več platili – prostor, piće, obezbeđenje... Ali oni insistiraju da naplaćuju garderobu. Mi kažemo – ok, može 100 dinara. Kažu oni, neka bude 150. Ok, nema problema. I onda se dešava da čim neko od nas četvorice ne stoji uz njih oni ljudima naplaćuju 250 dinara karte. Ljudi nam priđu i žale se, a kad probamo da rečimo problem, ovi sa ulaza kažu ma neee, ma kakvi, ma to je greška, nećemo više. I onda se ljudi bune, s pravom, čekaj rekao si na eventu cena karte 300 dinara, a ovamo staviš ćelavog majmuna na ulaz da mi uzme još 200. Čak su išli toliko daleko, da ako ne neko plati grderobu već uđe na žurku i skine jaknu i veže oko struka, gorila ga isprati i traži mu 200 dinara za garderobu. Jel možeš to da zamisliš, koliko je to alavo na pare.

Aleksandar: Mešetare, bre!

Filip: Ološ. Ne preporučujemo nikome.

Stefan: Stvore nam sliku da su to naši organizacioni propusti, ljudi dođu i žale se sa nama, a to je nešto na šta mi nismo mogli da utičemo.

Filip: Konačno, skrasili smo se u klubu Sinema. Tada smo se prvi put i pojavili u medijima, pa se dosta novih gostiju zainteresovalo i došlo. Takođe, Sinema je mnogo veći prostor... Prva žurka u Sinemi, ove godine na Dan zaljubljenih bilo je 600 ljudi čak. Šank je bio potpuno ispražnjen, po prvi put.

Aleksandar: Sinema možda nije baš prostor koji nama odgovara potpuno jer, to ljudi možda ne znaju, potpuno je drugačiji u odnosu na ono što vide kod nas na žurki. To je klub sa puno stolova i separea, dok za naš nastup mi uklonimo maltene sve stolove i ostavimo separee uza zid. Želim da ovde naglasim da kod nas nema rezervacija i da separe nema funkciju separea. Tu svako sme da sedne i da iskulira pa nastavi sa đuskanjem. Ne služi da sediš i glumiš nekog povlašćenog.

Filip: Ideja je da ljudi slobodno cirkulišu i da se upoznaju jedni s drugima. Kad gledamo fotke posle žurke, neverovatne su nam kombinacije ljudi koji se grle i zajedno đuskaju. To je poenta veselja.

Antiboemska veselja postoje skoro dve godine. Za svih ovih 15-ak veselja, koje vam je najupečatljivije?

Aleksandar: Teško je izdvojiti, ali osim te četvrte u Matrijaršiji kada su mi prekinuli set, mogu da izdvojim Veselje kada smo zatvarali Fića i ja u Šeru. Ostala je ekipa od stotinak ljudi u 5 ujutru kojima nije bilo dosta, nego su celu noć i čak i tada ludovali. Naš set je bio sa naglaskom na neki etno momenat... Ventilacija nije radila, ali ljudi su do 5 ujutru đuskali i nisu se smirivali.
Takođe mi je posebno ostala u sećanju i žurka kada smo zajednički set imali Šijak i ja. Peli smo se jedan drugom na krkače, ljudi su nas grlili... Ljubav je baš eskalirala tad.

Stefan: Izdvojio bih momenat kada smo doživeli muzičko i konceptualno sazrevanje, a to je treće Veselje u Matrijaršiji. Tada su na svom vrhuncu bili muzika, vizualizacija i atmosfera.

Filip: Meni je upečatljivo bilo kada smo prvi put otišli u Lajt bar jer smo se tada susreli sa problemima koji će nas posle uvek pratiti. Mislim, to su sitne stvari, koje publika ne vidi ali ti se iskidaš oko toga onoliko. Na primer, ti vidiš na probi da krči jedan zvučnik. Da gazda neće da odvrne volumen do kraja. I tome slično, ali publici to ne smeta toliko kao nama koji  o tome moramo da vodimo računa.

Stefan: Ja pamtim i priču kada smo neposredno pred žurku za Srpsku Novu godinu skontali da nam je crkao projektor, pa smo morali da sednemo u kola i odemo čak do Horgoša po novi. Vratili smo se taman na vreme da ga namestimo na plafon, neki prvi gosti su ulazili, ali je ispalo kako treba.

Filip: Meni je eto posebna ovog marta u Sinemi, jer je jedna od retkih kada je sve išlo glatko.

Filip, Stefan i Aleksandar

Filip, Stefan i Aleksandar

Vas trojica i Šijak ste srž ovog projekta. Na svakom veselju puštate muziku i to pod pseudonimima. Kako su nastala ta scenska imena?

Filip: Ja sam neposredno pred prvo Veselje napravio Instagram nalog i ta platforma mi je bila potpuno blesava, pa sam odlučio da mi služi za zajebavanje. Igrom slučaja tada sam jeo slatko od jagoda, pa sam se na Instagramu nazvao Slatko Od Snova, a to sam iskoristio i za svoje AntiBo ime. A inače tako se zove i Brenin film i album Dragane Mirković. Moram i da naglasim da od nas samo Stefi nema svoje scensko ime, iako smo imali odličan predlog za njega!

Aleksandar: Ako hoće, sam će vam reći, nemojmo mi da insistiramo ako ga je sramota (smeh). Elem, kako je nastao Miodrag Ljubibratić. Njegova istorija postoji dugo pre Antiboa. On je moj izmišljeni prijatelj, da tako kažem, pored Jebige Jebigića i njegove žene Jebigice Jebigić. Njih dvoje se pojavljuju kad god je neko sranje. Međutim Miodrag Ljubibratić je naravno nastao kao kombinacija Milog i Dragog uz karakterističan pozdrav ljubi brat. Ja mislim da ćemo se u narednom, boljem svetu svi zvati Miodrag Ljubibratić.

Atmosfera na Antiboemskom Veselju

Atmosfera na Antiboemskom Veselju

Jedna od odlika Veselja je da se biraju vaši prateći DJ - evi. Kako birate te ljude, postoji li neki kriterijum?

Filip: Uglavnom su to ljudi koji su naši prijatelji, koji imaju dobar ukus i kapiraju priču. Uglavnom su uz nas od samog početka.

Kako u tri reči opisati AntiBo nekome ko ne zna za to?

Filp: Eksplozivno, prijateljsko i ljubavno... Mada je glupo reći ljubavno jer je ižvakano, ali neka bude pre onda srdačno.

Aleksandar: Ja sam jednom svoj set nazvao po Cecinom rebusu, pa ću to i ovde iskoristiti – crveno, prljavo, nevaljalo.

Stefan: Ljubavno, divlje i prijateljski.

Koja je za vaš himna Antiboa u onom reprezentativnom smislu?

Stefan: Kod mene se to menja. Prvo mi je to bila Jami – One stvari, nakon toga je dugo bila Seka – Za ljubav mobilna, a sada sam u emotivnom gasu pa je to Sanja Đorđević – Crveni lak. Često njom zatvaram set.

Aleksandar: Isto je i kod mene, menja se. Dosta smo otvoreni za predloge gostiju šta bi oni voleli da čuju. Ali postoje i neke zabrane, zabranjen je Ivan Gavrilović na primer. Onda Aco Pejović, Marko Bulat...

Stefan: Oni su baš crna trojka.

Aleksandar: Da ne zaboravimo naravno Harisa Džinovića. Sad, trenutno sam u gasu Sanja Đorđević – Za tebe...

Filip: To zbog muzike?

Stefan: Pošto je tekst krajnje diskutabilan.

Aleksandar: Pa dobro, jeste malo loš tekst malo... Mada ne slažem se ni da je skroz problematičan. Ima i gorih. Provokativan je, bezobrazan, onako. Jedna od dražih mi je i Elma – Zagrli me svu.

Filip: Prva pesma koju sam ikad pustio bila je Stanko – Paparaco pa mi je to jedna od omiljenih. Pored nje, baš mi je lepa Jana – Barabar.

Atmosfera na Antiboemskom Veselju

Atmosfera na Antiboemskom Veselju

U pripremi za intervju mnogo puta ste mi rekli da svako ko je jednom bio na žurci vratiće se i dovesti nekog novog sa sobom. Zbog čega ovakve žurke doživljavaju ovakvu ekspanziju? Da li je možda pitanju nedostatak mesta gde to možete čuti?

Stefan: Pa to sigurno...

Filip: Ja sam primetio da ovo spaja najbolje iz sveta rejva i turbo folka. Prvo, rejv je kod nas postao otuđen. Ljudi dođu, stoje, niko ni sa kim ne razgovara, pije svoje piće ili vodu, i trese glavom. S druge strane, mesta koja puštaju turbo folk su agresivna i postala su elitistička. Moraš da paziš kako se oblačiš, ko u koga kako gleda i slične neprijatne stvari. Kod nas rejveri mogu da dođu na isti udar energije i đuskanje, a uz to mogu i da pevaju. Oni koji slušaju turbo folk mogu da slušaju ono što vole, ali i da se osete potpuno slobodno, da vole i budu voljeni pre svega. Isto tako, ne shvatam kritiku ljudi koji kritikuju tekstove u muzici koju mi puštamo, iz razloga što u roku ili hip hopu, takozvanoj urbanijoj muzici čujem mnogo gore, najpre najmizoginije tekstove.

Šta ti to smeta u hip hopu?

Filip: Pa taj momenat gde je okej droga, bahanalisanje, žene kao instrumenti ili statusni simbol i tome slično. A to je ono što reperi često zalepe turbo folku, a kod sebe ga ne vide.

A gde takve pojave primećuješ u rok muzici?

Filip: Pazi, ja našoj rok muzici zameram što je politizvana. Politici u zabavnoj muzici nije mesto. Smeta mi što ljudi koji to slušaju čitav svoj imidž zasnivaju na tome, kako su oni protiv toga, kako oni eto, nisu seljaci. Znaš, ta veštačka bipolarnost ruralno – urbano, pa smo mi sad kao urbani i rokeri, a ovi ostali oni su seljačine jer slušaju turbo folk. Na negaciji nekog drugog ti gradiš sebe, mislim, to mi je baš užasno. Kada smo prvi put dospeli u medije, negativni komentari su uglavnom dolazili od ljudi koji su imaju 35 i više godina, koji su najviše u takvoj priči.

Šta po tvom mišljenju najviše smeta toj grupi ljudi kada se radi o ovoj muzici i žurkama?

Filip: Mislim da su oni pre svega popušili tu priču bipolarnosti. Pre svega turbo folk je jako fluidan termin i lako je nekome da u njega ubacuje sve i svašta, što nekad turbo folk i nije. Oni muziku koju slušaju uzimaju kao delić sebe, delić koji gradi imidž da su oni devedesetih na primer bili antiestablišment...

Aleksandar: A zapravo to suštinski nikad nisu bili.

Filip: Tačno. Nego su u to poverovali jer je jedna od najplasiranijih priča. Znači, ako ne slušaš to, ti si odmah protiv rata, protiv nasilja na ulicama, protiv bezakonja i tako dalje, što je potpuna besmislica. Na primer, ljudi u turbo folk ubacuju Harisa Džinovića što nema veze s mozgom. Po meni - turbo folk je muzika koja je bazirana na densu, sa jakim basom, a uz to ima etno motiva. To je sve. Pogledaj poslednjih par Cecinih albuma. To je bukvalno kopi pejst zapadne muzike. Da ne pričamo o novoj Karleuši.

Stefan: Turbo folk je suštinski slavljenje života. Jer emocije koje se slave su bazične i osnovne, uz jak dens ritam. Ti na žurku sa turbo folkom dođeš da se bukvalno provedeš i veseliš. Meni je glupo da neko takav koncept naziva dekadencijom...

Obožavateljkina AntiBo tetovaža

Obožavateljkina AntiBo tetovaža

 

Zbog čega se ljudi u eri IDJ muzike, hip hopa, i njihovih derivata ponovo vraćaju ovakvoj muzici? Deluje kao da se publika potajno zasitila tih žanrova...

Filip: Ja imam jedno nagađanje. Prvo, mislim da naša generacija, klinci rođenih devedesetih i krajem osamdesetih je oslobođena te kulturološke dihotomije. Drugo, mislim da je to zato što smo tu muziku slušali kad smo bili klinci na TV konstantno i da su ostale deo nas. Ali, pošto smo bili deca, nismo do kraja mogli da razumemo o čemu se tu radi, teme kao što su ljubav i seks ne kapiraš kad si dete. Da se ne lažemo, to za klince i nije pisano. I onda kad porasteš i posle mnogo godina čuješ te pesme, apslutno sve razumeš, pa imaš taj utisak da se ponovo družiš sa prijateljem iz detinjstva.

Aleksandar: Ja bih samo dodao da sam sa raznih strana čuo da ljudi dolaze na naše žurke zbog nas četvorice, to jest zog našeg simpatičnog izgleda. Bez zezanja. Dosta ljudi se tu vezalo za imidž.

Filip: Mislim da je ljudima interesantno da smo mi kao domaćini potpuno iskreni. Imamo prisnost sa ljudima i gostima, i na netu i kada dođu na žurku. Mi sa gostima blejimo, na žurci se družimo, popijemo pivo, pitamo kako je neko saznao za žur, da li mu se dopada... Neposredni smo i mislim da to ljudi umeju da prepoznaju i cene.

Stefan: Za DJ pultom nam se pridruže prijatelji i zajedno đuskamo i uživamo. Nema tog odnosa da smo mi sad kao izvođači iznad ostalih.

Malo pre smo pomenuli da dolazi puno negativnih komentara na vaš rad, iz tog nekog ugla pristojnosti. Kakve su vaše reakcije na to?

Filip: Čekaj, pogledaj Stefijevu facu i reci mi ko za njega može da kaže da je nepristojan. Pa samo neko ko ga ne poznaje (smeh).

Stefan: Generalno, kroz tu muziku ti izvođači zaista oslikavaju stvarnost koja ih okružuje i teme koje ih interesuju. A one se vide kod nas na Veselju, mislim tu na dobar provod, ljubav, radost... Nekako, ne vidim šta su tu toliko ružni momenti.

Filip: Ja sam u fazonu - normalno je da to misliš dok ne dođeš kod nas. Ljudi koji nisu bili u glavi često imaju fantazme kako to izgleda, oni odmah zamišljaju splav, 15 ljudi sa puškama koji tu nešto pucaju jedni na druge, a sve vreme đuska 50 devojaka bez gaća. Meni odmah bude jasno da nikad nisu bili na žurci kada daju takve komentare.

Aleksandar: Ljudi koji me poznaju znaju da me malo stvari u životu dotiče, tako da se zaista ne osvrćem na komentare nekog lika, koji eto tako, nit je bio, nit je malo obratio pažnju... Ma zaista me ne dotiče. A pogotovo jer je 99 % ljudi reklo da su oduševljeni našim Veseljima. Da sam klinac, možda bih bio spreman da se raspravljam oko takvih banalnih komentara da smo nepristojni i da vraćamo društvo u devedesete. A da mi sad bukvalno neko dođe i u lice mi kaže da sam nepristojan, rekao bih mu, pa okej, ćao... Stvarno to ne može da me potrese. U krajnjem slučaju, tebe niko ne tera da slušaš tu muziku.

Filip: Naš je slogan – Nije za svakoga, hvala što dolazite.

Dotakli smo se nečeg što se kolokvijalno naziva IDJ muzika. Ona spaja turbo folk, trep, hip hop... Kako vi gledate na taj žanr i na njegovu popularnost kod nas?

Stefan: Trep se kod nas još nije iskristalisao. Vidimo da postoji saradnja između turbo folka i trepa, jer trep izvođačima treba publika, dok su se ovi drugi pomalo našli u nebranom grožđu i u defanzivi su.

Misliš da neće zaživeti?

Stefan: Ne ne, hoće i te kako. Ali još je u fazi da se kristališe jer je potrebno vreme da se primi.

Aleksandar:  A i vreme je hiperprodukcije, kao i na zapadu, samo ne u tolikoj meri. U toj opštoj halabuci pravi se gomila sranja, što je gotovo neslušljivo. Neke primere trepa smo mi čak i pustili na našim žurkama, na primer Milana Stankovića i Ego. Ali nije to to. Nije to taj gas i pristup. Mi ne uživamo u tome, a ni naša publika u tome ne uživa.

Stefan: Ali nismo ni mi tvrdoglavi, čim osetimo kod publike potrebu da to čuje i dobijemo konkretne zahteve i želje da taj žanr više puštamo, tako će i biti. Eto, često se čuje Maja Berović…

Aleksandar: Maja Berović kao takva. Za mene je ona izvođačica godine.

Stefan: To si je ti proglasio. Verovatno se moliš da te zaprati na Instagramu (smeh).

Atmosfera na Antiboemskom Veselju

Atmosfera na Antiboemskom Veselju

Kakvo iznenađenje nam spremate za naredni Antibo i zatvaranje sezone?

Aleksandar: Spremamo jedno veliko vizuelno iznenađenje. To je nešto novo, ali mislim da ćemo se snaći. Takođe, možda če biti nešto i tokom leta ali ne možemo ništa da obećamo.

Filip: Ja spremam iznenađenje u vidu svog saučesnika za DJ pultom. Ljudi ga znaju, to je stara faca...

Stefan: Ali nije Igor Sjeverac!

Zbog čega na vašoj fejsbuk stranici možemo videti da treba podići spomenik Igoru Sjevercu?

Filip: Zbog svega što je učinio za Antiboemska veselja. Njegov nastup, to kako se ponaša na Veselju…

Stefan: Kad vidiš kako se Sjeverac ponaša, znaj da tako treba i ti da radiš.

Aleksandar: On je role model.

Stefan i Igor Sjeverac

Stefan i Igor Sjeverac

Da li vas ljudi prepoznaju na ulici, traže da se fotkaju?

Filip: Na ulici tu i tamo, ali često na drugim žurkama nam ljudi prilaze i priđu da nas izgrle i pozdrave. Ali ni nama to nije nešto čudno, pošto pokušavamo da budemo bliski sa svima.

Ima li nešto što vas nisam pitao, a želite da podelite?

Aleksandar: Veliki pozdrav za Nedu Ukraden.

Sve aktivnosti Antiboema kao i njihove naredne poteze možete pronaći u njihovoj zvaničnoj
grupi.

Stefan, Aleksandar i Filip

Stefan, Aleksandar i Filip

Ivan Radisavljevic