STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Atipične umetničke percepcije: Aleksandar Lazar i njegova vizualna muzika

Aleksandar je jedan od retkih umetnika u Srbiji koji se bavi temom vizuelne muzike na akademskom i praktičnom nivou

9. June 2022

Mladi, tridesetogodišnji multidisciplinarni umetnik Aleksandar Lazar, trenutno je na doktorskim studijama Fakulteta likovnih umetnosti Univerziteta u Beogradu, sa tezom o vizuelnoj muzici. Ova, ne toliko eksploatisana, tema bila je polazna tačka našeg razgovora, sa osvrtom na inspiraciju, istoriju, ali i naučni, metodološki pristup tome.

Aleksandrove radove možete da vidite u utorak, 14. juna, u TransfomArt galeriji na Vračaru, u okviru drugog dela njegove doktorske izložbe pod nazivom „Od zvuka do figure“, na kojoj će biti predstavljeno i izvođenje vizuelne muzike u vidu performansa, a koju je organizovao Kulturforum.

Aleksandar Lazar

Odakle je potekla ideja za ovako specifičnom, odnosno, ne toliko istraženom temom na ovim prostorima, za tvoje doktorske studije?

Aleksandar Lazar: Došla je od mog generalnog bavljenja umetnošću – od detinjstva sam vukao paralelu između likovne i muzičke umetnosti. Imao sam razvijen talenat za crtanje i sviranje. Školovao sam se za klasičnu gitaru, tokom osnovne i srednje muzičke škole, ali sam to prekinuo u srednjoj i jednostavno nastavio intuitivno da se bavim samo crtanjem. Bio sam pronašao polje koje mi je lakše i slobodnije za izražavanje od klasične gitare, ali sam oduvek imao ljubav prema slušanju muzike i sviranju. U isto vreme, to uključuje i pakovanje diskova, ljubav prema dizajnu, kaverima, kako vizualno predstaviti identitet nekog benda ili muzičara. To je spoljna forma koja me je privlačila, a iznutra sam osećao psihološki momenat koji je sinestezijski – da vidim određene šare, boje i oblike.

Bez pomoći esida.

Da, da, bez esida, bez ikakavih stimulusa (smeh). Imao sam tu sreću i nesreću da ljudi pored mene rekreativno konzumiraju psihodelične supstance. Ja, iako sam izrazito zainteresovan za to, nikad nisam probao. Istraživao sam teorijski – kako utiču na našu vizuelnu percepciju. Prirodno mi je bilo da slušam Pink Floyd i da u toj muzici vidim ljubičastu boju. Pesma kreće ljubičasto, na primer (smeh).

Vizuelna muzika je dosta neeksploatisana grana i sve vreme sam imao sjajan osećaj ispunjenja dok sam se time bavio, sve dok nisam otišao na Akademiju, gde me niko nije znao uputiti na tu granu, ni teorijski, ni praktično. Ali sam ja ipak nastavljao da se bavim time. Znao sam da me to zanima i da od profesora niko ništa ne konta. Tek sam onda na masteru dobio ranu literaturu, tipa Kandinskog i slične starije umetnike. Svelo se na to da je veliko istraživanje palo na mene, i uplovio sam u potpunosti u taj svet. Mnogo su mi pomogli umetnici koji su se time bavili u Beogradu, kao što je Izvanredni Bob, koji je radio vizuale u Dragstoru. On je inicirao taj edukativni deo, koji je bio van akademske sfere. Ja sam se prijavio na radionicu i prvi put sam radio na sintisajzerima za vizualizaciju, na kojima se, zapravo, sviraju vizuali. To je moje polje istraživanja i polje učenja o životu.

Zanimljiv mi je taj aspekt naučne metodologije vizuelne umetnosti, koja je tako egzaktna, čista suprotnost slobodnoj interpretaciji umetničkih dela.

Grana spajanja muzike i vizuelnih umetnosti seže daleko u prošlost. Postoji još u određenim istočnjačkim naučno-religioznim spisima. Još u staroj Indiji se svet poimao kroz zvuk; svet je nastao od zvuka, materija je nastala tako što je zvuk pokrenuo materiju. To je jako, jako stara priča, ali ja nisam toliko istraživao istočnjačke teorije, jer je, ipak, taj neki zapadno-evropski pristup bitan i blizak našem naučnom diskursu za istraživanje. To seže od ideje Pitagorejaca. Pitagora je spajao matematiku, geometriju i muziku. On je prvi izmislio harmonije u lestvici kakve mi znamo. Kasnije je Isak Njutn, koji je jako bitan za teoriju boja, prizmu razdvojio na tri boje: žutu, plavu i crvenu i povezivao ih sa ostalim bojama u sistemu. Posle su se ta istraživanja nastavila i u 19. veku, kada je Gete kreirao teoriju boja. U 20. veku, sa ekspanzijom tehnologije, mogla je da se meri talasna dužina i jačina frekvencije. Zatim je napravljena i lestvica po kojoj svaki zvuk ima određenu frekvenciju, jačinu i talasnu dužinu. Tako i svaka boja ima određenu frekvenciju. Po svom fizičkom zakonu, muzika i vizuelno se spajaju. Problem nastaje zbog toga što je nama slušni aparat mnogo ograničeniji u tome šta oko može da vidi i ne razaznaje te nijanse.

Tako imamo 50 različitih nijansi plave boje, dok nemamo 50 različitih nijansi note la. Van toga nije nota la, već su to tonovi koji su između, ispod i iznad, i to je van tih naših klasičnih muzičkih frekvencija. To je taj prvi naučni pristup. Još jedna stvar koja je meni zanimljiva – sama vibracija zvuka može da oblikuje materiju. To istražujemo iz vizualizacije, i povezano je sa genezom da je zvuk stvorio oblik. To istraživanje je prvi radio čak Leonardo da Vinči. Na rezonantnoj kutiji od gitare postavio je čestice peska, i kada se žica okine, sama vibracija muzike stvarala je određeni oblik. Postoji i par naučnica koje su se time bavile, a jedna je i Margaret Stjuart, koja je napravila instrument tonoskop. On mi je posebno inspirativan, lično ga koristim. Ona je napravila cev, koja izgleda kao rezonantna kutija – cev na kojoj je razapeta membrana, kao zategnuti bubanj i onda je ona pevala u tu cev i postavljala različite pudere, pesak, vodu, čak je radila i sa tečnostima i ti različiti glasovi i pevanje su stvarali različite obrasce. Sa te, naučne strane, je zanimljivo da je ona prva žena koja je u Engleskoj ušla u Akademiju nauke sa tim eksperimentom, s tim čisto naučnim pristupom da se muzika može vizualizovati pomoću fizičkih zakona. Kasnije je i Hans Dženi, švajcarski lekar, krenuo da se bavi tim zvukom. I već 60-ih godina, uz ozbiljnu kompjutersku tehnologiju i mikroskope i sviranje, napravio dokumentarac koji se zove Cymatics, Bringing metter to life with sound. U njemu je različitim zvukovima stvarao svetove od različitih materijala, peska i namagnetisanih materijala koji idu u trodimenzionalnost.

Postoji i psihološki aspekt vizuelne muzike?

Da, da – boje i zvukovi psihološki utiču na nas, utiču emotivno i na naš nervni sistem. Postoji eksperiment sa zvukom koji je sinestezijiski i sa bojama. Grupu ljudi su stavili u plavu sobu i u njoj su merili ljudima puls. Prirodno se desilo da se puls smanjivao i da su im se oči i zenice opuštale, što znači da plava boja neurološki deluje na nas da se opustimo, dok crvena ima suprotni efekat. Ljudi u crvenoj prostoriji su krenuli da se znoje, što znači da postoji prirodni zakon koji uzrokuje da određena boja stvara određene emocije. I to isto se primenilo na zvuk. Zvukovi koji su konstantni i spori nas smiruju, a zvukovi koji su intenzivni, oštri i visoki nas drže napetim. Kao truba ili metal. To može da se uveže, pa tako plava boja ide uz neki smirujuć zvuk.

Što se tiče ličnog osećaja toga kako boje i zvukovi utiču i kako mogu da nama stvaraju asocijacije…. To je jako subjektivna sinestezija. Svaki čovek ima sinesteziju, obojeni sluh, vidi zvukove. Svako ima neki svoj trip, interpretaciju. Jedan od najpoznatijih muzičara iz 19. veka, Aleksandar Skrjabin, je pravio svoje note, imao je skale koje su određenih boja i krenuo je da miksa i ima svoj sistem, koji je povezan sa određenim bojama. Kasnije su muzičari razvijali svoje sisteme. Između ostalih, i Vasilij Kandinski, koji je bio i muzičar i vizuelni umetnik. Sve je to jako subjektivno…

Kako izgleda tvoj kreativni proces?

Taj proces mi se menjao. Baveći se muzikom, dolazio sam u situaciju da treba da crtam, recimo, cover za album. I onda sam imao različite pristupe. Imaš dizajn, u okviru kog, zapravo, ulaziš u žanr i interpretiraš taj muzički žanr. I to je sad neka vrsta izražaja, ali u tom pristupu gde ja vizualizujem taj psihički osećaj boja i muzike, tu postoji jedna grana koja se zove Graphic scores, nastala je 60-ih, i to su, u stvari, muzičke partiture. U pitanju su note za muzičare, ali nisu obične note, kakve se zapisuju. Od 40-ih, kada je krenula radio tehnologija i sintisajzeri, ljudi su počeli da prave interesantne zvukove koje nisu mogli notama da zapišu, i tako su krenuli da crtaju, pa tako imamo zvuk vetra ili talasa; i umetnici su crtali talase koji se kreću u određenoj visini, pa ako se talas spušta, muzičar mora da spusti ton. Ovaj pristup izlazi iz okvirnih konvencija zapisivanja nota i prelazi u tu, kao, umetničku interpretaciju gde muzičari kreću da prave apstraktna likovna dela. Izmislili su novi jezik, gde je svaki zvuk dobio određeni oblik i određenu boju i ja sam se pronašao u tome – da slušajući muziku koja mene inspiriše ili praveći, zamišljajući muziku, sam krenuo da crtam, tako da su kod mene to grafike inspirisane muzikom. Ja istovremeno pravim kompozicije, tj. note koje će kompozitori dalje interpretirati. To je jedan pristup tih muzičkih notacija, a pošto se bavim grafikom, oblast muzičkih partitura mi je sjajno legla i one su sjajno izgledale u izvedbi, da su postale objekti za izlaganje u galeriji.

Reci nam nešto više o tom performativnom delu tvog rada.

Desile su stvarno lepe interpretacije mojih muzičkih grafika i lepe saradnje, i to je taj performativni deo koji radim, vizuelna muzika koja se izvodi uživo. Prva saradnja bila je sa Manjom Ristić, ona se bavi elektro-akustikom, snima šumove vetra, okeana, preko violine svira suptilne zvukove… I upravo to što ne može da se zabeleži notama, kao što je zvuk vetra – to mi je otvorilo polje za interpretaciju. Za naš prvi nastup 2016. godine u Domu kulture Studentski grad, ja sam se ohrabrio da napravim instrument koji ću staviti na zvučnik. Taj zvučnik reprodukovao je sve što Manja svira i stavio sam ga u rezonantnu kutiju i preko toga posuo i čestice soli. Kamera i određeni softver su to projektovali, i sve vreme je išao naš lajv prenos, neposredni prenos kako muzika radi na samim česticama. Ja sam preko toga radio kolaže i neki svoj vizuelni jezik. To je meni bio prvi nastup da sviram sliku. Manja i ja smo nastavili da radimo saradnje i to mi je mnogo toga otvorilo, zato što je to, kao što si rekla, jedna neeksploatisana i retka scena, koju retko gde možemo da vidimo, osim na rejvovima. U Srbiji je pretežno vezana za eksperimentalnu muziku i eksperimentalni film, u Beogradu, konrektno, za Marka Milićevića i Kino pleme.

Koji su izazovi sa kojima si se suočavao?

Kada sam upisao doktorske studije, skoro pa da sam izašao iz tog balona u kom sam bio tokom osnovnih i master studija, jer tada živiš od stipendije, radiš buđave poslove, bar sam ih ja radio. Ali volim umetnost i znam da me to zanima i to je prevagnulo, jer ja na taj način učim o životu i izražavam se, nije samo poenta da želim da budem umetnik. Mnoge stvari sam saznao preko umetnosti i onda sam pomislio: možda ne moram da budem likovni umetnik, ali više ne želim da živim kao student, jer ulažem novac i vreme, izlažem, što se svodi na to da ja finansiram galerije. Pravim im promociju, a ne prodajem dovoljno radova. Kada budem mogao da radim nešto što mi se radi, radiću. I onda sam iz tog beznađa, mada nije da sam bio u beznađu, samo sam bio u fazonu – bitno mi je da živim kvalitetan život, prirodno izašao iz te kutije u kojoj sam bio i krenuo da istražujem te vizualizacije iz čestica soli. Onda sam batalio grafiku i crtanje, i učio programe za vizualizacije i to mi je dalo nadu da mogu uspeti, da manifestujem da ću moći time da se bavim. U početku je demotivišuće, jer nije dovoljno plaćeno za, recimo, prosečan život, ali sam radio i danas radim paralelne poslove koji mi plaćaju račune, a uz koje mi umetnost ne trpi. I sad na tom nivou funkcionišem.

Koja muzika ti je najinspirativnija?

Slušam dosta ambijentalnu muziku, Tom Jorka, nedavno sam bio na njegovom koncertu u Zagrebu. Volim i rejv, dosta puta sam i u Dimu radio vizualizacije i jednom mapiranje u Dragstoru. Kada je reč o mom radu i komeracijalnoj upotrebi, tu se pretežno ogledaju muzički spotovi. Indi, pop-rock, stoner rock, tu postoji dosta prostora za izražavanje, kroz pop kulturu. To me radi i inspiraciju vučem i iz toga. Drago mi je da mi se ljudi javljaju. Nedavno me je jedan bend iz Portlanda startovao.

Znači, može se živeti od umetnosti u Srbiji danas?

Može da se zarađuje. Nisam došao u stanje da samo od toga živim, ali mislim da, ako se to lepo predstavi i ako želiš to, onda može. Kroz pop kulturu i rejv imaš neposredan pristup ljudima i to je super stvar i „radi me”. Radim vizualizaciju za muzičare za jedan festival i to je, eto, plaćen posao. To je sjajno i bitno je i da se još više ljudi priključi… I vidim zainteresovanost ljudi, koji mi prilaze i govore mi kako sam ih odveo u novi svet svojom umetnošću.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *