Avantura na dva točka – Upside down

Kako je desetoro biciklista i avanturista iz Srbije i Nemačke prešlo 1000km za pet dana
Piše: Iva Hadnađ

7. May 2021

Upside down je biciklistička grupa čije udruživanje ima važan cilj – promovisanje biciklizma u Srbiji kroz istraživanje njenih najlepših krajolika. Grupa trenutno broji desetoro biciklista – petoro srpskih i petoro nemačkih. Prošlog jula, paralelno sa entuzijastima iz Nemačke, na biciklu su obišli najlepše krajeve svojih država i o tome snimili jedinstven dokumentarac kako bi poslali jedinstvenu sliku Srbije u svet.

Upside down je inicijalna ideja Predraga Spasojevića kojoj su se pridružili Nemanja Čedomirović i Pavle Krivokuća, kolege iz IT industrije koje su prepoznale nedovoljno vidljiv turistički i biciklistički potencijal naše zemlje. Sa Peđom, Čedom i Pavlom razgovarali smo o prednostima kretanja na dva točka, pripremama za turu, poteškoćama i satisfakciji, kao i o dokumentarcu koji su snimili.

Prevozno sredstvo, hobi, sport ili – sve zajedno?

Prvi susret sa biciklom iskustvo je koje se ne zaboravlja – modrice, pomoćni točkići, familija koja te bodri, upornost i naleti adrenalina. Svoje prve obrtaje pedala pamti i ekipa iz Upside down-a, kao i trenutke kada su odlučili da će voziti zahtevnije i duže rute, na ozbiljnijim biciklima:

„Sećam se da me je ćale upisao u biciklistički klub Partizan. Rekao je jednom od trenera kako njegov mali vitla dva-tri kruga oko Ade, pređe 40km. Tada sam bio tek osmi razred. Tako sam krenuo u Partizan – tek sam posle nedelju dana video bicikl, prvo me je trener poslao da trčim oko stadiona. Tako je bilo sve do 2006. kada sam kupio svoju prvu kacigu. I dalje sam vozio neku krdžu od bicikla, da bih dve godine kasnije nabavio prvi drumski bicikl, pedale i sprinterice. To bih označio kao svoj korak ka ozbiljijem bavljenju biciklizmom”, seća se Peđa.

Slični su i Pavlovi počeci, koji pamti detinjstvo provedeno u rodnoj Ivanjici i bicikl koji mu je tad služio kao prevozno sredstvo do mesta za igru: „Naučio sam da vozim bajs još u predškolskom. Vozio sam kroz celu osnovnu i srednju školu, bajs mi je bio prevozno sredstvo. Često smo se vozili uzbrdo, odlazili na pecanje, na kampovanje. Strpaš sve na bajs i pičiš.”

Tako je i Čeda, još kao srednjoškolac, uvideo ekonomičnost i praktičnost kretanja na dva točka: „Pošto sam sa juga Srbije, a moji nisu imali auto, svoj kraj sam uzduž i popreko obišao na dva točka”, priseća se on.

Dve zemlje, jedna priča

Čeda je imao želju da vozi i po ostalim krajevima i da svoje avanture dokumentuje.

„Hteo sam da se taj projekat zove Srbija na dva točka. Međutim, došao je fakultet i odlazak u Beograd. Uvek sam nalazio opravdanje zašto ne mogu da vozim bajs, bio sam zauzet poslom ili me je nešto drugo sprečavalo. Do jednog trenutka kada sam imao 110 kilograma, što je veoma uticalo na moje zdravlje i društveni život. Tada sam rekao sebi da nešto radikalno moram da promenim i bajs se pokazao kao najbolja opcija”, objašnjava Čeda.

Bicikl daje potpunu slobodu kretanja. Kada si na dva točka, to uklanja granice, spaja kulture, povezuje ljude.

U međuvremenu, momci iz ekipe završavaju fakultet, zapošljavaju se u IT sektoru, Peđa odlazi u Nemačku, ali, ljubav prema biciklizmu ostaje kao spona koja ih i dalje povezuje. U Štutgartu, Peđa se upoznaje sa lokalnom biciklističkom zajednicom i dobija originalnu ideju kako da spoji ekipu iz Štutgarta sa ekipom iz Beograda:

„Namera je bila da ekipa iz Nemačke dođe za Srbiju, da zajedno vozimo. Da zajedno budemo Upside down. Onda se desila korona, ali smo ipak odlučili da iskoristimo situaciju i da pomerimo ljude u prirodu. Rešili smo da vozimo paralelno – Nemci voze po Bavariji, a mi vozimo po planinama u zapadnoj Srbiji”, kaže Peđa koji je u Nemačkoj bio podrška i vođa puta.

Radeći u inostranstvu, Peđa je shvatio da stranci ne znaju gotovo ništa o Srbiji, niti imaju želju da je posete. Biciklizam se tu nameće kao ideja za isticanje prirodnih lepota naše zemlje, kao prevozno sredstvo koje briše ograničenja i povezuje ljude.

Kompletna ekipa na okupu

Od ideje (preko šest planina) do realizacije

Čeda i Pavle se kod kuće za to vreme uveliko spremaju za iscrpnu i ambicioznu turu.

„Spremao sam se šest meseci, vrlo intenzivno. Meni je korona mnogo pomogla, došao sam kući i imao sam mogućnost da svakodnevno vozim bajs, čak i za vreme karantina”, priča Čeda.

Pavle naglašava da su, pored kondicije, važne volja i istrajnost: „Jedan od starijih biciklista mi je rekao – što više voziš bajs, možeš više da voziš bajs. Naravno, tu postoje različiti tipovi kondicije, zavisi da li ideš uzbrdo, po ravnom, kakav je teren… Ali, poenta je da samo sedneš na bajs i voziš, nema tu neke filozofije”, podvlači on.

Ruta kojom je vozila ekipa u Srbiji (vizual: Upside down)

Vožnja je trajala pet dana – vozilo se od Beograda, preko Zlatibora, sve do Kopaonika. Budući da u Srbiji u većini gradova ne postoji biciklistička infrastruktura, Upside down ekipa izbegavala je prometne saobraćajnice i pronalazila alternativne puteve.

Za pet dana Upside down prešli su 640 kilometara uz 10.500 metara uspona

„Glavni motiv Upside Down-a je da se boravi što više u prirodi i što više van asfalta. One trase koje mi vozimo, danas se popularno zovu gravel – to su često neki profili od trave, šljunka, zemlje, gde si ti na prirodnoj podlozi i čuješ krckanje kamenčića i okružen si dolinama, poljima. Zato mi vozimo sa širim i debljim gumama, da bismo mogli da vozimo po svim podlogama. Sa gravelom uspevamo da pobegnemo od ulica i da se zagubimo u prirodi”, kaže Peđa.

Pored gravela, za ovakav vid biciklizma u prirodi važan je i pojam bike packing. To je poseban način putovanja na dva točka – sa minimalnom količinom stvari, uz kampovanje pod otvorenim nebom. Ovakav biciklizam Upside down želi da popularizuje, jer u Srbiji, kako kažu, i dalje nije dovoljno prepoznat. Uz ovakvu vožnju, doživljaj je poseban, dani putovanja se oduže, na trenutke pomisliš da si otputovao negde van granice. Naravno, nije sve tako lako i jednostavno. Pavle naglašava da je čitava avantura psihološki izazov, ali da se na kraju sve isplati.

„Glavna stvar je to što ovo nije trka, takmičiš se samo sa sobom. Ideja je da staneš, praviš pauzu, upoznaš seljake usput, probaš rakiju, vidiš prirodu. Sve se dešava u nekoj spontanosti”, kaže Krivokuća.

Nakon mnogo sati vožnje, znoja, kiše, par probušenih guma i nekoliko oguljenih kolena, srpski tim stiže na Kopaonik, dok Nemci stižu u Nürnberg. Rezultat misije je dokumentarni film od 55 minuta koji povezuje dve zemlje i dve kulture, neprocenjive uspomene i osećaj satisfakcije.

Momci iz Upside down-a kažu da ovog leta planiraju da voze istu, od sada tradicionalnu turu, po istim planinama na zapadu zemlje. Pored toga, planiraju nove sadržaje, razmišljaju o proširenju ekipe i pozivaju sve entuzijaste da im se pridruže:

„Sledeće godine želimo da julsku turu otvorimo javno i omogućimo svima koji su zainteresovani da voze sa nama. Mi ćemo njima da ponudimo kompletan smeštaj, vođenje ture, druženje, a oni će moći da iskuse tih pet dana Upside down iskustva i ludila. Bitno nam je da to postane nešto prepoznatljivo, da svi znaju da se krajem jula vozi kroz zapadnu Srbiju. Sa druge strane, ove godine su nam u fokusu ekspedicije, idemo na bike packing, u maloj grupici otkrivamo nove putiće i prelepe predele”, najavljuje Peđa.

Kako bismo više saznali o Peđi, Čedi i Pavlu, postavili smo im i nekoliko leksikonskih pitanja.

Dok se momci pripremaju za nove ture, vi u međuvremenu napumpajte gume, nabavite kacige i razmislite o ovom novom, specifičnom načinu putovanja, rekreacije i druženja.

Foto: Serbia Upside Down

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi