fbpx

Banalitika: Prvomajske kontradiktornosti

Eto ga stigao je i praznik rada, svima dragi 1. maj! Iako ovaj praznik nije neka jaka dnevno-politička tema, na molbu moje koleginice Marine Zec, uzeo sam da pišem o toj, ispostaviće se, nezahvalnoj stvari kao što su mladi i rad, praznik rada i slične "okruglo pa na ćoše" teme što se kaže.

Ipak, kao po najboljoj režiji, ova tema počela je da mi se mota po glavi još pre par dana kada sam nabasao, lutajući bespućima interneta, na studiju o radnoj etici kod (us*aću se) milenijalaca. Komparativnim metodama ispostavilo se da, za razliku od bejbibumera, ove mlađe generacije u mnogo većoj meri gaje poslovnu etiku. Za ovo tumačenje postoje 2 razloga, prvo milenijalci nisu skloni zavaravanju da posao treba da bude užitak na bilo koji način već na rad gledaju kroz čist neoliberalno lanac premisa:

Hoću da trošim-->Trebaju mi pare-->Zaradim pare-->Trošim

Što bi moja keva rekla- "pa to i ne čudi, to su generacije kojima su pucale bombe nad glavama od najranijeg detinjstva!". Ipak ova studija ne priča o mladima iz Srbije, Crne Gore, Bosne ili Hrvatske, pa mi zato ova teza smrdi na previše olako prihvatanje stereotipa, koje ću zarad ovog teksta preskočiti jer iziskuje osvrt za sebe. Ipak drugi razlog mi je mnogo simpatičniji jer on kaže da su milenijalci, gledajući svoje roditelje, stekli potpuno suprotan odnos prema radu i poslu uopšte. Za razliku od svojih roditelja koji su se poslu davali "i dušom i telom" mladi se radu okreću kao imanentnoj društvenoj pojavi i time vrlo nesvesno dokazuju tezu o društvenoj cirkularnosti i točku "jakih" i "slabih" generacija.

Koliko god se trudio i donekle poistovetio sa tezom o jakoj radnoj etici u milenijalaca, ova studija me je ostavila u čudu. Jer barem na ovom našem parčetu planete, mladi proživljavaju, u najmanju ruku, vrlo loše napisane epizode alana forda počevši od obrazovanja pa sve do prvih radnih iskustava.

Kada bi nabacali sve na kelnersko blokče, mladi bi, da bi došli do posla, trebali da pretrče vrlo ozbiljnu trku sa preponama, gde foto-finiš igra presudnu ulogu a visina prepona varira od metra do metra. Pa bi tako na samom startu zapela već nekolicina koja ne pokaže razumevanje i barem osnovno shvatanje procesa mejoze i mitoze. Ona deca čija bi pažnja usled apstraktnosti pojmova i procesa, počela da luta po učionici bili bi predstavljeni roditeljima kao nedorasli, ponekad priglupi a dešavalo se i poluretardirani.

Velika gospođa Indira, bivša pevačica Kolonije, jednom je otpevala da "svet voli pobednike" pri čemu duboko verujem da je, zbog nepravilne metrike, iz finalne verzije otpao ostatak stihe koji kaže "i mediokritete" ali dobro pobednici su ostali. Isti ti pobednici upisali su željene srednje škole a kasnije i fakultete, probijali su se skoro savršenim interpretacijama pasusa iz knjiga kroz obrazovni sistem i brzinom svetlosti došli u položaj da traže posao.

E tu počinje jednačina sa bezbroj nepoznatih.

Osim u slučaju da određena mlada osoba ne želi da se zaposli u IT sektoru, u svim drugim branšama su scenariji do dolaska do posla šareni(pod uslovom da do tada ista ta mlada individua nije zapalila preko najbližeg graničnog prelaza). Od onih koji volontiraju do beskraja jer ih "uvode u posao" do onih koji mimo svojih master diploma rade u magacinima Ikea, Lidlova i sličnim jer, poređenja radi, plata mladog novinara kreće se između 25000 i 35000(u najboljem slučaju) dinara, dok sve gore navedene firme nude veće plate za poslove sa manjom spremom. Pa gde su se sakrili oni Montipajtonovci pa režiraju ovo?!

Čak 22% nezaposlenih čine mlađi od 30 godina, što je očajna statistika, i za suze i za smeh. Za smeh? Pa i za smeh jer mi je drugar koji drži firmu za mašinsku obradu(inače moj vršnjak) ne može već godinama da pronađe mlade koji bi učili da rade na mašinama za obradu-"pa gde da ih nađem, iz škola izađu bez znanja a i većina njih će pre da radi na pumpi za 25000 nego da se prlja za mašinom za 60000 dinara"

Ovakvim kontradiktornostima nikad kraja, što je u neku ruku i logično jer sistem koji je stvorio Barbaru Životić, u kom svaki fakultet ima smer za neki menadžment(što će se ispostaviti kao najskuplja reč u srba) i koji mlade podstiče da postanu roditelji dečijim pesmicama i rimama, verovatno drugačije ne bi opstao.

Protivrečnost je i to što se praznik rada vrlo progresivno pretvorio u samo "1. maj" pa je tako srž ostala pokopana negde na periferiji domaće istorije a forma pijanke proživljava svoje nove inkarnacije. Pa će tako po mnogim livadam i odmorištima, proslava dana rada postati i kontradikcija samoj sebi. A puste i đubreta pune poljane će već drugog maja biti samo slika sistema koji prvi maj pamti po roštilju, sebe definiše kroz uspehe svojih mediokriteta, svoje heroje zaboravlja i patetično liže rane svojih pogrešnih izbora.

Filip Kostadinović

1 comment

Leave a reply