fbpx

Banalitika: Protesti kroz printskrinove

Beograd je imao dva burna protestna dana. Prvog dana, protesti su počeli ispred zgrade RTS-a, prilično neslavno su završeni negde nakon ponoći i sve je prebačeno za nedelju u 12 sati ispred predsedništva, kada je najavljen govor predsednika.

Vrlo mi je bilo simp(tom)atično to loženje da će predsednik izaći i nešto reći, slično onim filmskim obrraćanjima naciji kakva se plasiraju po filmovima (level Harison Ford). Jer gledajući sve medije, nigde se nije moglo ni naslutiti, na koju temu će predsednik govoriti, a još manje da li će držati govor u kameru ili sesti sa nekim za sto.

Drugi dan protesta prošao je nešto burnije, predsedništvo je bilo pod blokadom, a predsednik i ministar unutrašnjih dela peglali su šah, tobože ih ne tangira činjenica da jedna određena ekipa ne želi da im dozvoli izlazak sve dok ne sednu za okrugli sto. Ovaj potez me je iskreno podsetio na onu sjajnu anegdotu iz predstave Radovan Treći, kada Radmilović opisuje kako ide po igranci i moli devojke za ples. Pošto svi znamo ko je gospodin Zoran Radmilović , a i da su njegove replike iz gorepomenute predstave uglavnom pune psovki, mislim da je neukusno vući paralele sa predsednikom.

Istog tog drugog dana, uhapšeni su i neki ljudi, prema navodima medija uglavnom mladi momci, što oni koji su gađali policiju kamenicama što oni koji su upadali u RTS. Jedan od njih je i moj fakultetski prijatelj, čovek sa kojim nisam puno vremena provodio ali za koga sam uvek znao da je retko čestit i na mestu momak. I pored toga najupečatljivija će mi ostati slika žene koja čeka da joj puste osamnestogodišnjeg sina iz pritvora. Ako neko do sada nije ukapirao, ova će slika verovatno ostati tihi vizuelni identitet protesta, neka dovoljno jasna opomena, o tome da će verovatno obići svet i imati svoj, nezavisan život, da i ne govorim.

Protesti ipak nisu ostali jedina tema ovog martovskog vikenda. Nedelja je bila i dan kada smo obeležavali 15 godina od, možda jednog od najjezivijih perioda srpske moderne istorije, kada su izvršeni masovna zlodela nad srbima sa Kosmetu, čime se proterivanje Srba sa tih prostora praktično finaliziralo.

Ova dva momenta povezaniji su nego što se zaista čini. Jer kao prema psihološkom sindromu, u odbranu trenutne vlasti krenuli su u najvećoj meri oni koji političkom promenom ništa niti dobijaju niti gube. Godine pogrešno prenetih i još bitnije, pogrešno protumačenih informacija pokazuju svoje prve plodove.

Duboko usađen strah od građanskog rata nošen novospoznatom potrebom za političkom konsolidacijom u ovako bitnim trenutcima za naš narod, stvorili su grupu onih kojima ne treba izričita naredba ili bilo kakva vrsta spoljnog pritiska, oni samoinicijativno brane ono što im se sistematski serviralo kao istina. Neki montipajtonovac bi ovakvo stanje verovatno nazvao PolitZombizam.

Ipak traženje simboličke pozicije sa koje bi mogli da krenu u odbranu svetinje, nije dug, a još manje, mukotrpan posao. Protesti su povezani sa godišnjicom pogroma Srba na Kosmetu! Nemojte se zavarati, onaj montipajtonovac iz prethodnog paragrafa nije umešao prste i ovde, jer se u različitim zapećcima sajber prostora brzo rodila ideja da su Haradinaj i Tači platili opoziciji da napravi haos u Beogradu i time destabilizuje ili u najboljem slučaku potpuno svrgne vladajuču partiju. Verovatno bi nakon toga, došavši na vlast, opozicija sama sebi, odnosno Srbiji uvla takse od 300% na uvoz, jer „ako je šiptar krvav do lakata, drugosrbijanac mora do ramena“.



I za kraj kao neka trešnjica na šlagu već prilično gabaritne torte pojavljuje se sledeći komentar:

Da neko ne bi imao zablude, sve profile čije sam komentare u ovom tekstu naveo sam lično pregledao i mogu sa velikom sigurnošću reći da niti jedan nije lažan. Da se ne bi pronašao neki neverni Toma i prišio mi kako prenosim botove, jer je njima ipak plaćeno da takve stvari pišu.

Elem kao problem se ukazao sporan izbor datuma za protest, jer bismo trebali da se, po svoj logici, tog dana prisećamo žrtava iz strašnog pogroma. Apsolutno tačno! Ne volim laka poređenja i neću ih ovde koristiti, ali je zaista pitanje da li smo kao narod videli nešto toliko brutalno i vanserijski nasilno kao što je taj martovski pogrom. Međutim dobro pitanje bi bilo, da sebi olakšamo misaone procese u budućnosti, kako se pogrom desio, kako je dozvoljeno da Srbi budu ubijani?

Rezolucija 1244, koju je potpisao Slobodan Milošević (a u čijoj se tadašnjoj vlasti nalazilo upravo nekoliko vodećih ličnosti današnje političke scene), definisala je Kosmet kao i dalje sastavni deo SR Jugoslavije, što je bio svojevrstan uspeh. Ipak kao takva ta pobeda je, ispostaviće se, ostala beznačajna jer je ista ta SR Jugoslavija bila prinuđena da skloni svoje bezbednosne snage sa Kosmeta, čime je prema svim pravilima politike, na tom svom delu teritorije, imala autoritet samo na papiru.

Oni koji su pak davali prevelike nade u istu tu rezoluciju i međunarodnu pravdu, verovatno su trebali samo malo dublje da se osvrnu u blisku prošlost i sete se Libije, Iraka, Vijetnama pa na neki način i bombardovanja koje je bilo u toku sve do samog potpisivanja iste te rezolucije. Međunarodna pravda je krhka i vrlo savitljiva i lako prelazi liniju favorizovanja, poput sudija sa svetskog prvenstva prošle godine. Pravdu, u međunarodnim vodama, ima onaj koji je spreman da je plati, na ovaj ili onaj način.

I tako se opet iznova dokazuje da je sećanje u Srba vrlo nepredvidiva, skoro hemijski nestabilna, kategorija. Ponekad se čak čini da je ono vrlo selektivno i da ima rok trajanja. Drugim rečima, ako je opozicija zajedno sa svojim pristalicama "zaboravila" i skrajnula 2004. godinu i martovski pogrom Srba na Kosmetu, zapitajte se da li ste vi zaboravili 1999. i ko je taj pogrom pravno i omogućio.

Filip Kostadinović

Ostavi komentar