STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Bazanje – to je nešto što meni nedostaje

Sa Lukom Kneževićem Strikom uoči izložbe Bazanje u U10

17. June 2022

U petak, 17. juna, u galeriji U10 biće otvorena izložba Bazanje, čiji je idejni tvorac Luka Knežević Strika. Tom prilikom, biće prikazani radovi više umetnika i umetnica, i to Ane Vuković, Jovana Jovića, Nemanje Kneževića, Isidore Popović, Viktora Vejvoda, Tadeja Vaukmana, Ivane Bogićević Leko, Gavrila Petrovića, Miloša Janjića, Ilira Gašija i Aleksandra Denića. Ono što je početna ideja, kako Luka ističe, je da se pokrenu različiti razgovori i komunikacije, prvenstveno o Beogradu, gradu u kom živi, ali i različitim stvarima i nelagodama, koje ljude tište, a u vezi su sa životom u njemu. Iako će na izložbi u trenutku otvaranja biti prikazani radovi gorepomenutih autora i autorki, slobodan prostor galerije dostupan je za nove autore tokom izložbe, te svako ko želi da podeli svoja bazanja, razmene, dijaloge, svoja ostajanja ili odlaženja o Beogradu, dobrodošao je.

O bazanjima, fotografiji i položaju umetnika u neoliberalnom društvu, razgovarali smo sa Lukom Kneževićem Strikom.

Kako si došao na ideju za izložbu?

Luka Strika: Pozvao sam razne ljude da uđu u komunikaciju vezanu za Beograd i nelagodu postojanja ovde, tako da su to neke razmene koje su u većini slučajeva između mene i još nekoga – različite i u načinu na koji ta komunikacija izgleda, medijima u kojima se dešava i, konačno, i u medijima u kojima se to predstavlja. Ja sam ko-autor većine stvari koje se dešavaju i neka vrsta ko-inicijatora tog razgovora, iako autorstvo smatram precenjenim. Mislim da je ideja izložbe gde postoje neki radovi koji treba da se prikažu u nekom prostoru, meni postala dosadna i onda mi je zanimljivo da razmišljam šta su neke stvari koje mogu da budu, uslovno rečeno, izložba. Ova izložba je presek neke prakse koju sam pokrenuo iz osećaja nedostatka nekakve zajednice kojoj bih mogao da pripadam u Beogradu i to ne mislim na zajednicu umetnika, kulture, jer to jedino i imam, već to da imam sa kim da pričam i na konstruktivan način promišljam koje stvari me žuljaju i zašto.

U kom trenutku se javila ideja?

Mislim da je to relativno sveže. Taj neki moj osećaj nelagode u sopstvenom gradu postoji na nekom bazičnom nivou oduvek, ali mislim da je toliko ekspliciran poslednjih godina i, razgovarajući sa raznim ljudima, shvatio sam da to nije nešto što samo ja osećam. Sama izložba je nastala slučajno. U vremenu kada način na koji se krećemo i organizujemo, zavisi od tehnologije i uklapanja vremena sa drugim ljudima i stvarima, malo je prostora za gubljenje – i vremena i fizičko gubljenje. Desila mi se jedna situacija u kojoj sam se, igrom slučaja, izgubio u Beogradu i bila mi je jako zanimljiva. Ušao sam u pogrešan prevoz i završio na kraju Kumodraža i na kraju te bizarne šetnje vraćanja kući, imao sam osećaj kao da mi je Beograd ponovo zanimljiv i da imam šta da istražim, vidim i živim ovde. Onda su mi se u tome pridružili i psi koji su me sve vreme pratili. Tu je i nastala ta fotografija, koja je bila zanimljiva, jer se sve to posložilo. Neki ljudi su želeli neku vrstu materijalne kopije te fotografije, ja sam se tripovao da je to neka tresh mobilna fotografija, a onda je Denić to naslikao. Tih dana se desio i poziv za izložbenu sezonu za U10, pa sam pomislio kako bi to bio dobar okvir da nešto konceptualizujem i napisao sam kratak tekst koji opisuje šta je ideja i šta želim.

Levo: Luka Knežević Strika; Desno: Aleksandar Denić

Kako je došlo do baš ovog izbora umetnika koji će izlagati?

Želeo sam da sa drugim ljudima razmenjujem kako oni vide stvari, šta ih bode, šta im nedostaje. Pozvao sam niz ljudi i započeo razgovore. Sa nekim sam imao vremena da to negde stigne, sa nekima, nažalost, još nisam. Cela ta praksa bazanja i pozivanja da se to radi zajednički je nešto što radim i planiram da nastavim. Drago mi je da su ljudi bili otvoreni za to i što je to nekako krenulo kao neka dosta ambiciozna stvar. Ova izložba je presek tog niza komunikacija koje su krenule – neke jer sam nekim ljudima želeo da se obratim jer su mi iz nekog razloga zanimjivi, i jer sam nekada ranije kroz neku umetničku saradnju ili i ovako komunicirao sa njima i želeo da to radim više, a neke su se desile spontano i naleteo sam na neke ljude koji delovali kao da bi bili plodno tlo za takav predlog. A opet, s druge strane, izložba je otvorena i za nove ljude koji na neki način žele da uđu u ceo ovaj proces.

Zašto baš reč bazanje?

Simaptično mi je što je turcizam, ali ne znam kako sam došao do naslova. Sviđa mi se kako zvuči i deluje mi da ima višak značenja u odnosu na druge slične reči. To je nešto što meni nedostaje u životu kao mogućnost. Stvar o kojoj često razmišljam je kako sam prestao da se gubim, to je potpuno nestalo pojavom smart phone-a i tehnologije. Možeš da se izgubiš namerno i ima nečega i atrificijelnog u tome, ali meni to nije toliko blisko.

Politika, 21.2.1921.

Deo si kolektiva Belgrade RAW i čini se kao da i sam voliš sirovu fotografiju, šta te u njoj najviše inspiriše?

Kada je kolektiv Belgrade RAW nastajao, bilo nam je vrlo jasno šta to nedostaje i šta mi želimo da uradimo. U međuvremenu se promenio odnos fotografije sa čovečanstvom na niz različitih načina. Za početak, svi, pogotovo mlađe generacije, su postali digitalno pismeni fotografi i mogli su da imaju opremu koja je adekvatna za to, dakle – bilo koji mobilni telefon. Odjednom je ta neka komunikacija fotografijom postala nešto svakodnevno, pa je to izmenilo šta uopšte može da znači fotografija svakodnevice, što je, kada smo mi počinjali, bilo nešto što je nedostajalo. Zbog toga je to ljudima i bilo zanimljivo da gledaju na neki način koji je, možda, malo pomeren i duhovit. Mislim da to sada, na neki način, rade svi. To je za mene učinilo da mi sama praksa fotografisanja nije više toliko bliska, i dalje to radim, ali iz neke lične potrebe, nekad iz navike. Ono što me tu i dalje zanima je to neko beleženje.

Da li će biti izložene samo fotografije ili još nešto?

Ja ću najmanje imati fotografija. Nije fokus izložbe, iako postoji. Ima jedan rad koji liči na intiman razgovor u formi nečeg što je skoro radio drama. Dosta su različiti autputi. Ideja mi je da svi ljudi koji izlažu, na neki način donesu nešto što može biti otvoreno za druge i što inicijalno i nastaje iz komunikacije sa drugom osobom. Ovu izložbu treba da gradimo zajedno po nekom dogovoru i svi koji se pojave i žele da učestvuju su dobrodošli i nadam se da ćemo naći način da se razumemo. Ono što bih želeo da izbegnem je da neko samo želi da izloži neki rad. Ovde nije cilj da to budu neki najbolji radovi i, generalno, ta ideja selekcije i izbora mi je dosta paklena i, u konačnici, jako igra ka tom neoliberalnom pogledu šta je umetnost izražavanja.

Levo: Luka Knežević Strika; Desno: Viktor Vejvoda i Luka Knežević Strika

Kakav je položaj umetnika i umetnica danas?

Mislim da, na nekom zajedničkom nivou, treba da se borimo za osvajanje resursa, kao što je, na primer, Magacin koji je dostupan svima koji se iole bave nekim kulturnim praksama. I tada je jasno da bi ljudi participirali i bavili se umetnošću, treba im vreme, a vreme najčešće moraš da kupiš sam od sebe. U tom smislu, ta klasna uslovljenost bavljenja umetnošću je nerazrešiva bez nekih revolucionarnih dešavanja. Ono što vidim oko sebe je da su ljudi, koji se dugo i posvećeno bave umetnošću, profesori na fakultetima. U malom broju slučajeva, ljudi koji imaju druge karijere, često programerske ili rade druge poslove kako bi kupili vreme da se bave umetnošću. U  najmanjem broju su neki ljudi koji uspevaju komercijalno da plivaju, ali gde mi se čini da vrlo brzo dolazi do ozbiljnih kompromisa, kako sa političkim pozicijama, tako i načinom na koji se izražavaju. Mislim da je sve to velika kontradikcija. Retki su, ali postoje oni koji uspevaju da plivaju u kombinaciji svega toga.

Kojom pesmom bi opisao ovaj projekat?

Damir Avdić – Bakunjine.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *