fbpx

Bez prebijene pare u post-komunističkoj Slovačkoj

Petržalka, veliko naselje slovačke prestonice Bratislave, najgušće je naseljena oblast Centralne Evrope.
Napravljena je od panelaksa, masivnih betonskih zgrada iz komunističke ere kada su političke vođe
pokušavale da stvore mnogo stanova, a da istovremeno režu troškove time što će imati jeftin i
uniformisan dizajn. Elza, protagonistkinja romana Kafe Hijena, opisuje ove zgrade kao dečije kocke za
igranje: “Prozor za prozorom, sa zajedničkim stepeništem.”
Postavka Benjovinog romana se ogleda u tome kako je sama knjiga konstruisana. Naleti naracije –
ponekad od svega nekoliko reči i retko kada duži od jedne strane – ponavljaju se ravnomerno i pružaju
stabilizujuću uniformnost za inače veoma ekscentrične likove i scene. Ove vinjete su samostalne, ali baš
kao i oni panelaksi, buka putuje između njih.
Elza kaže: “U stanovima Petržalke, svi zidovi sviraju muziku i govore.” I pored uobičajene borbe sa
ranojutarnjim đubretarskim kamionima i koracima ljudi koji žive iznad nje, Elza se budi pre zore uz
ritmičko pevanje mujezina iz Petržalke, čiji glasovi dopiru kroz zidove, padaju sa plafona ili se probijaju
kroz pod.
Elza pokušava da piški u udobnosti sopstvenog kupatila, ali njen sused se smeje toliko agresivno, da je taj
zvuk steže “kao zamka koja je previše tesna”, zbog čega mora da se smrzava na WC šolji. “Napustim
dnevnu sobu i potražim utočište”, govori Elza u jednoj drugoj sceni, dok pokušava da pobegne od buke
koja dopire kroz zid. “Ali ovde me sustižu zvuci žene koja vodi ljubav. Osećam se kao da su me probudili
usred noći, izveli me iz moje ćelije i naterali da gledam porno film. Ali ne bilo koji porno film, već jedan
od onih u kojem seru i pišaju.”
Nekako, Elza uspeva da nađe mnogo ljubavi u Petržalki, a nametnuta zajednica iz ove knjige jedna je od
njenih glavnih radosti. Mnogi likovi u Benjovinoj knjizi su ozbiljno neuspešni, a jedan od njih čak kaže:
“Genijalnost lokacije Petržalke počiva u činjenici da vremenom svi koji u njoj žive počnu da se osećaju
kao seronje koje nikad ništa nisu uspeli da ostvare u životu.” U slučaju Elze, Ijana, Lukasa i Rebeke,
glavnih junaka romana, govorimo o kvartetu umetnika. I dok neki drugi umetnici dobijaju prestižne
stipendije, njih četvoro uspevaju da prežive na drugačiji način. Jedan od njih uvek radi i zarađuje, dok se
ostali izležavaju, piju kafu, opijaju se i stvaraju. Zatim se rotiraju u ovoj obavezi. Benjova piše: “Uvek su
se tresli od zime, loše obučeni, grejući ruke na vrućim šoljama, mešajući najrazličitija alkoholna pića, i
uvek nešto pišući ili hvatajući beleške po knjigama ili magazinima. Ponekad glasno zatvore knjigu, uhvate
je za riknu i zagledaju se u daljinu, sa uzdahom.”
Ali dok ovaj prikaz artističke indolencije usred post-sovjetske zapuštenosti može zvučati zabavno, ta
neaktivnost istovremeno nagriza junake, naročito Rebeku, koja postaje anksiozna od produktivne
užurbanosti drugih. U jednoj vinjeti, Rebeka shvata da može umom da pokreće čašicu za rakiju. “Mislila
je da će joj njena telekineza promeniti život”, piše Benjova. “Da neće morati više da radi. Da će napustiti
grad i živeti u maloj kući na obali mora. Na nekom od ostrva u Grčkoj. Najbolje na Patmosu.” Ali kasnije

će naučnici izvršiti testove i otkriti da je njena telekineza previše slaba i skromna. “Troje od pet ljudi
može ovo da uradi. Samo ne znaju”, saopštiće joj eksperti.
Petržalka je najveće naselje Bratislave, ali Elza je odrasla u jednom starijem delu grada. Vaspitavana je
tako da veruje da je bratislavski Stari most početak nekakvog nepredvidljivog puta, gde se “nedeljna
šetnja može pretvoriti u bitku za nečiji život.” Iskustvo života u neopisivo visokom stanu jedne od zgrada
u Petržalki je dato u jednoj od početnih scena u kojoj mala Elza odlazi u zapušteni zabavni park sa
svojom bakom. Pošto se izudara na starom autodromu i vidi čoveka koji je vreba iz blata napuštenog
kompleksa, Elza ulazi u lavirint sa ogledalima sa svojom bakom. “Ne možemo da izađemo – nema staze,
nema vrata, ogledala čak nisu ni ogledala, ništa od svega toga, samo ja i Baka, Baka i ja, i odraz naših lica
u ogledalima koja postaju sve bleđa i bleđa.”
Iako postoje dve strane ovog grada, kao da ih čitavi svetovi razdvajaju. Kako Elza primećuje, čak ni pacovi
ne prelaze most (što kulminira u situaciji u kojoj gradske vlasti imaju sredstva da postave otrov za
štetočine samo na jednoj strani mosta). Ali kada Elzina majka i baka uđu u pogrešan autobus koji ih
odvede u naselje sa tim visokim neboderima, one se uspaniče, kao što su se Elza i njena baka uspaničile
u lavirintu sa ogledalima. “Gospođo! Gospođo! Izvinite, kako da se vratimo u Bratislavu?” zapita Elzina
majka slučajnu prolaznicu. “Ali već ste u njoj”, žena odgovori, “ovo je Bratislava.”
Sa užasom će shvatiti da je i to Bratislava u kojoj je Elza odrasla i koju je sa osmehom na licu nazivala
domom.

Prevod: Danilo Lučić

Ostavi komentar