fbpx

Beživotni grad - Fotografije i razmišljanja

Moji prvi intimni susreti sa ulicama dolaze preko angažovanja u delatnostima vandalizma. Posle skoro četiri godine, odvažiću se dovoljno da odvojim svoj rad od etikete ulične umetnosti, jer moj primarni cilj više nije da stvaram niti da ulepšavam, već da kradem i razaram. No to se može posmatrati kao dionizijski akt koji, iako dijametralno suprotan stvaranju, ipak stoji u čvrstoj, neraskidivoj sponi sa njim.

Doživljaj grada prilikom čina vandalizma razlikuje se od obične šetnje, pretpostavlja da su zidovi tu zbog jedne konkretne svrhe – da postanu žrtve terora paste-up plakata i stensila, squeezer markera i Montana spreja. Traženje adekvatnih čistih zidova sa glatkim teksturama i odgovarajućom bojom još jedan je od izazova; nekada prođe čitava noć a da ne uspem da nađem dobar zid. Poraz, i parče iskustva.

Naredni susret sa ulicom predstavljen je kroz moj pokušaj da se odvažim na nešto što me je godinama privlačilo – ulična fotografija – tačnije jedan od njenih podžanrova: nepozirana (candid) portretna fotografija na ulicama. Ovo je stil koji su revolucionarno sprovodili fotografi poput Brusa Gildena, Marka Koena i Gerija Vinogranda, često sa Leica kamerom, širokougaonim objektivom, eventualno sa upotrebom blica. Kada se na ulici nađete ispred nepoznate osobe za koju ne znate kako će reagovati na vaš upad u njihov prostor, najgore što možete da uradite je da im povrh svega gurnete blic u oči.

Oprema korišćena za ove fotografije:
Canon 80D
50MM f1.8 STM
35mm f2.0 IS USM

Ali moji pokušaji imitiranja njihovog stila postali su bezuspešni, fotografije koje sam napravio odišu pokušajem izbegavanja direktnog susreta sa subjektima. Dok sam čin vandalizma primenjivao na ulicama Beograda, za ovakve portrete mi je Beč bio mnogo bolji, lakše je uhvatiti punctum (Rolan Bart, „Camera Lucida“), taj detalj koji emotivno bolje rezonuje s posmatračem u odnosu na studium, niz pravila koji određuju da li kadar poštuje unapred određene obrasce na osnovu kojih prosuđujemo kvalitet fotografije.

Etnički i kulturalni diverzitet grada doprineo je potrazi za tom tačkom, bilo da se ona našla u nekom odevnom predmetu, pokretu, izrazu. Ne kažem da je nemoguće to naći i u rodnom gradu, ali previše smo se navikli na određene scene, i potreban je izvestan napor da se već poznat krajolik posmatra tim turističkim okom koji opaža sve detalje. Naime, punctum se u ovakvoj vrsti ulične fotografije uvek nalazi u nekom detalju koji ocrtava efemernost ljudskog stanja, jer hvata jednu situaciju/osobu/izraz/trenutak, i vakuumira taj kadar u večnost. Onemogućeno da se ponovi u istom obliku.

Međutim, usput me je zaintrigiralo nešto drugo, nešto što sam smatrao ispraznim, i što se ne može uopšte svrstati u kategoriju ulične fotografije, a to je fotografija arhitekture. Ovo bi pre spadalo u domen urbanih pejzaža, neko nepisano pravilo kazuje da se ulična fotografija sagledava uvek kroz ljudski faktor i uticaj, njegovo neminovno prisustvo.

Dok su nepozirani ulični portreti često odsečeni od priče i događajnosti koje klasična ulična fotografija pokušava da uhvati, oni ipak hvataju jednu fiktivnu priču pejzaža ljudskih lica, izraza, ili staračkih bora. Ta lica nam dozvoljavaju da u njih upišemo naš narativ o njihovim životima, gotovo da se javlja jedna interaktivna igra. S druge strane, hladna arhitektura očišćena od ljudskog faktora ipak ne govori ništa, ali njeno ništa je svrsishodno.

Minimalistički pristup arhitekturalnoj fotografiji nije nov, štaviše, taj pristup je i najlakši – korišćenjem negativnog prostora i donjeg rakursa postiže se efekat začudnosti. Usputno praćenje klasičnih pravila kompozicije i simetrije je jednostavno postići jer obično i sama arhitektura podleže istim pravilima. Takođe, ja sam koristio gorepomenute objektive koji na crop-sensor telu hvataju više detalj i isečak nego celinu. Sa tehničke strane dakle, ove fotografije ne donose novitet, ali sama namera njihovog nastanka jeste taj punctum koji možda jedino sam autor može uočiti (a potom, eventualno i čitaoci ovog teksta).

Beč, višemilionski multi-kulturalni grad koji odiše životom. Prošle godine proglašen kao grad sa najboljim životnim standardima. Uzimajući ove stavke u obzir, onda jedino osećaj potpune otuđenosti može da dovede do potrebe za stvaranjem fotografija koje prikazuju odsustvo života. Međutim, čini mi se kao da bi lajtmotiv koji odjekuje ovim kadrovima mogao da bude stih Branka Miljkovića:

Granice u kojima živimo nisu granice u kojima umiremo

Taj stih mi se uvek javljao kao vrlo upečatljiva slika koja može da posluži kao simbol nade bilo kojem stanovniku zemlje trećeg sveta. Granice, u ovom kontekstu, shvaćene i kao metaforička, ali i kao vrlo konkretna, fizička slika. Granica kao uobličena struktura tih država od koji smo odsečeni, država koje sve jače stežu obruč pristupa... granice koje poništavaju snove kosmopolita o čitavom svetu kao svom domu. Uvek nam ostaje taj konkretan strah da budemo osuđeni na mesto u koje smo, hegelovski rečeno, bačeni pri rođenju (Geworfenheit).

Pođimo sada,
Vi i ja
Kroz raskopane bulevare prljavog grada

Osećaj otuđenosti proizlazi iz tog straha, a iz njega izvire odbojnost prema bilo kakvom vidu socijalizacije, što u neku ruku ulična fotografija zahteva. Čak i fotografisanje ljudi krišom jeste jedan vid međuljudske interakcije. Otud okretanje prema arhitekturi kao jednom vidu utehe u osami. Ali odlazak u ove vode ipak ima dublje razloge, ukorenjene u samom ne-življenju, ne-obitavanju u tim prostorima. Prisetih se Hajdegerovih pitanja o vezi između stanovanja i bivstvovanja:

"Šta znači ich bin? Stara reč bauen, kojoj pripada bin, odgovara da ich bin, du bist znači: ja stanujem, ti stanuješ. Način na koji ti jesi i na koji ja jesam (du bist und ich bin), način, na koji mi – ljudi – jesmo na zemlji, jeste buan, stanovanje. Čovek biti – to znači: kao smrtnik biti na zemlji, znači: stanovati. Stara reč bauen, koja kaže da čovek jeste ukoliko stanuje."
- Hajdeger, Mišljenje i Pevanje

Prema Hajdegeru, „stanovanje je osnovna crta bića, shodno kojoj smrtnici postoje“. Takođe, suština stanovanja jeste ostajanje, a potom i – dolazak do stanja spokoja. Ovom logikom onda, nijedan boravak na mestu koje nije naš trajni dom, u zemlji za koju moramo da pažljivo unosimo brojke u Šengen kalkulator, ne može se smatrati postojanjem. U tom trenu, kao turisti, mi nismo, jer ne stanujemo, mi ne živimo već životarimo. Ali taj osećaj ne-bivanja može istovremeno da bude životodavan i razarajuć, o čemu svedoči melanholija koja prati svaki povratak domu.

Za seriju ovih radova najčešće sam birao ili modernu staklenu arhitekturu, ili stare katedrale i spomenike kulture, ne kao dijametralno suprotne motive, već više kao komplementarne prikaze sadašnjosti.  Lamentacija nad postojanjem „bezukusne i sterilne“ staklene arhitekture jeste samo još jedan vapaj nad prošlošću, jer moderno ustrojstvo življenja i potreba za prostorom ipak uslovljavaju postojanje ovakvih građevina.

Staklo jeste jedina legitimna opcija za izgradnju oblakodera, sa sobom donosi korist u vidu smanjenja troškova za osvetljenje, donosi više prostora, stabilnije je, lakše je i brže za izgradnju i potrebno je manje održavanja. Ali isto tako postoje i negativne strane po eko-sistem, zbog čega se u nekim gradovima teži ka zabrani izgradnje oblakodera, makar u ovom dosadašnjem obliku.

Gradonačelnik Njujorka, Bil de Blazio, izrazio je težnju ka donošenju zakona koji bi zabranio izgradnju novih oblakodera. Ovaj pomak svakako ne garantuje skoru smrt gordih staklenih građevina, ali se možemo zapitati da li će i oni onda postati u jednom trenutku jedan spomenik prošlosti; otuda mi je bilo lako i smisleno da ukombinujem građevine prošlosti sa oblakoderima... i pored toga i jedni i drugi ulivaju sličan vid strahopoštovanja.

No ne bih da budem potpuno pristrasan i da posmatram staklenu arhitekturu kao izuzetnu i osobenu; činjenica je da smo prihvatili mediokritet, dok same arhitekte praktikuju svoju delatnost na neophodnom minimumu što može da se smatra kao ne-zlo, kako bi rekao Alen Badju – dakle radeći dovoljno da se ishod ne smatra lošim, ali isto tako i da ne postoji pomak ka napretku.

Mediokritet ipak je ono što nas okružuje, i ono što jesmo, mediokritet odvaja radnike visokog profila kojima se granice otvaraju i daju mogućnost da budu, od onih koji te mogućnosti i sposobnosti nemaju.  Pitanje je samo: da li će uopšte biti važno šta izgleda mediokritetno, kada građevine budu nadživele svoje graditelje?

Ne postoji nijedna osoba na odabranim fotografijama iz ove serije. Ni na jednom prozoru se ne pojavljuje ljudski obris. Jedini tračak života vidi se na poslednjoj fotografiji, sa pticama koje su upale u kadar, ali odlučio sam da je zadržim, i ostavim kao poslednju, kao tračak nade ili prikaz nekog života iznad zemlje, iznad svih tih gordih građevina koje stoje kao jedan monument minulog života na samom tlu. Vratimo se ponovo Hajdegeru koji je rekao da „smrtnici stanuju ukoliko nebo primaju kako nebo.“

U trenutku kada grafiti budu iščezli pod suncem i vetrom, a fotografije ne budu imale nijedno znatiželjno oko, jedino će opstati sve ove građevine, profane ili sakralne, kao veličanstveni hramovi za rastinje i životinje.

"This is the way the world ends
This is the way the world ends
This is the way the world ends
Not with the bang but a whimper."

T.S. Elliot, The Hollow Men

Autor teksta: Stefan Gašić
Fotografije: Stefan Gašić, Aleksandar Đorđević

Ostavi komentar