Showcase festivali su jedna specifična vrsta zabave, koja uglavnom nije za svakoga. To možda najbolje vidite po interakciji sa drugim ljudima nakon posete koncertima – ako sretnete nekog prijatelja ili poznanika usput, između dve svirke, možete da ga pitate šta je dobro video i slušao, a on će vam reći, litvanski pank, mađarski džez, ili slovački noiz, i to će biti potpuno korektan razgovor. Probajte da kažete u ponedeljak kolegama na faksu ili poslu da ste slušali ove žanrove iz tih zemalja i pratite promene na njihovom licu dok vas gledaju i nisu sigurni da li ste normalni ili se samo sprdate sa njima.
Showcase festivali, u tom nekom smislu, sa svim svojim programima, svirkama bendova koje inače ne biste nigde videli, ali i njihovom trajanju između 30 i 40 minuta, više izgledaju kao oni testeri mirisa koje dobijate u parfimeriji, ili onaj finger food koji služe kao predjelo u nekom restoranu. Čisto da vas zaintrigira i zainteresuje, nakon čega možete da nastavite da ih slušate, otkrivate kod kuće ili potpuno zabezeknuti onim što ste videli, potrudite se da sve zaboravite. Nekim bendovima avangardnijeg pristupa u muzici ovakav koncept svirke i više odgovara, jer u tih pola sata možete da vidite nešto novo i drugačije, ali ako biste se rešili da ih vidite nekad, u njihovom solo nastupu od sat i po, tu već može da sve bude i previše.
Changeover kao ovakav Showcase festival probao je da malo promrda beogradsku alternativnu scenu i ove godine. Svakako, sam festival se naslanja u svojoj organizaciji na one iz drugih gradova (Ljubljana, Talin, Budimpešta mi prvi padaju na pamet), kao i na ono što je ekipa iz Moskve koja stoji iza organizacije radila u svojim pređašnjim inkarnacijama, pre dolaska u Beograd i svih ratova i ostalih gluposti sa istoka. S obzirom na to da imaju iskustva u tom poslu, sam festival izgleda dobro, služi svojoj svrsi, uz par zamerki da je svakako falio i neki maaaaalo veći bend koji bi predvodio line up. Ipak, ako je cilj bio da čujemo sve šta se dešava u prevelikom loncu alternativne muzike Evrope (i po kog vanevropskog benda), onda se čini da je ovogodišnji festival uspeo.
Foto: Sergei Karasev
Publike je bilo, ali kao i sa većinom događaja koji dolaze iz pravca organizacije ruskih koncertnih agencija, tako i na Changeoveru, srpski se retko čuo, na šankovima su vas dočekivali sa lošim engleskim, a sa bine su nam se gotovo svi obraćali kao multinacionalnoj publici. I dalje ostaje taj veliki znak pitanja zašto se „viševekovno” rusko-srpsko prijateljstvo ne vidi danas u beogradskom klabingu i zašto očigledno postoji neka vrsta tihog bojkota određenih gradskih ekipa. Sa druge strane, ni ta organizatorska ruka nije baš najotvorenije pružena Beograđanima. Mnogi ne znaju ni šta ih čeka na tim iventovima, ni koja je muzika, niti da li su uopšte pozvani i da li im je tamo mesto. Ipak, nas nekolicina koji već godinu i po dana posećujemo „ruske žurke i svirke” znamo da su one donele jako potreban novi talas gradu, novi vajb, novi život i sa njim jedno novo lice grada koje mi se najiskrenije sviđa i koje vam preporučujem da upoznate. A Changeover, ako nastavi da se dešava, može da bude taj centralni event cele ove priče.
Kada je o muzici reč, tim polučasovnim predjelima, kako sam ih već nazavao, video sam svašta nešto zanimljivo i dobro. Možda najbitnije, nisam naleteo ni na kakav promašaj. Da, bilo je nekih dosadnjikavih bendova koji ništa novo ne nude osim toga što pevaju na svojim jezicima, što ipak nije dovoljno. Muzika očigledno prati današnje vreme, pa je svakako mračnija, zatvorenija, brža, divlja, tako da je bila prava retkost čuti da neki bend gaji i drži se neke svoje pop priče. Ali bilo je i toga.
U svakom slučaju, ovo je nekolicina izvođača koje bih istakao, koji su ostavili dobar utisak na mene i koje neću imati problema da pustim kod kuće, a možda, ako se zadesi negde njihov nastup, opet odem.
Foto: Katarina Propadović
Sam festival je otvorio beloruski harmonikaš Yegor Zabelov, i ma kako ovaj nastup bio teška avangarda sa potpuno nekomercijalnim pristupom muzici, ostavio je jak utisak na mene svojim neobičnim nastupom, u kojem je izgledalo kao da sve vreme svirajuću harmoniku dugmetaru isteruje đavola iz nje. Odnosno, da đavo izlazi iz instrumenta, pa ulazi u njega, i obrnuto. Ta borba je trajala nekih pola sata, a za to vreme, Yegor je svirao melodije koje bi, kad bi ih dohvatio neki pravi elektronski umetnik, poput Džona Hopkinsa ili Bonoboa, bile velike klupske himne. Zbog kvaliteta, ali i nesvakidašnjosti same situacije i nastupa, Zabelov svakako ulazi u top 3 koncerta Changeover-a.
Dva benda koja svakako moram da pomenem, ali koji pomalo kao da ne pripadaju ovom društvu jer ih aktivno slušam već godinama i njihov kvalitet mi nije baš otkrovenje – u pitanju su Jazzbois iz Budimpešte i Šumski iz Zagreba. Prvi je mađarski jazz bend koji crpi veliku inspiraciju iz ne – jazz muzike, poput hip hopa na ranijim albumima, dok na ovom novom, poslednjem, Higher dimension waiting room, zvuče kao 70s soft rock, ili yaht rock bend, sa sleezy klavijaturama koje omugućavaju jedan prigodan easy listening mode. I to su upravo priredili na koncertu u Domu omladine, na njihvovoj drugoj svirci u Beogradu za godinu dana i nadam se da će ovi „susreti” nas i njih postati redovni.
Sa druge strane, čini mi se da Šumski dugo nisu svirali ovde. Njihova svirka deluje kao neko apstraktnije čitanje onoga što rade Vještice ili što je radio Haustor kad su hteli da dodirnu world music momente. Šumski to radi dosta drugačije i alternativnije, sa dosta uplitanja džeziranih repetativnih ritmova i nešto intezivnijim melodijama. Svakako, jedan „odrastao bend za odraslu publiku” i pravi biser koji u vaš život neće ući na prvu loptu.
Foto: Katarina Propadović
Jedan od najzabavnijih nastupa celog festivala stiže od mladog makedonskog benda Lufthansa. Momci imaju 4 albuma, a postoje oko ti godine. Ima ih brda na bini, konstantno menjaju instrumente, tako da se poređenja sa King gizzard and lizzard wizzard sama nameću. Doduše, po zvuku je tu više eksperimenta i menjanja ritmova, odlazaka u psihodeliju, pa buku, pa nazad u psihodeliju. Pritom, svako na bini, sam sa sobom i svojim instrumentom deluje kao univerzum za sebe, pa ih je zbog toga jako zabavno bilo gledati. Jedan od onih koncerata za koji znam da ću ga ponoviti istog trenutka kad se vrate u naše krajeve.
Dva benda koja su se na neki način istakla kao hedlajneri celog festivala, što po imenu, pregledima na stiming servisima, ali i kvalitetu zvuka koji su podarili publici, svakako su bendovi iz Engleske Japanese Televison i The KVB. Japanski televizori su klasičan bend za ovakve festivale. Instrumentalni, sviraju brzo, drljaju i dižu atmosferu svojim surf i space rokom. Realno, nema tu šta da ti se ne sviđa, niti ima vokala i čudnog nerazumljivog jezika, samo gitarsko vajbovanje. Sa druge strane, The KVB svojom iskusnom svirkom i miksom indie melodija, elektronike i minimalnih dark gotik primesa, delovao je svetlosnim godinama daleko po kvalitetu u odnosu na gotovo većinu bendova sa festivala. Jednostavno, godine iskustva sviranja i prezentovanja ovog stila su svakako pomogle da se bend predstavi kao uspešna profi priča.
Ipak, ako jedan bend moram da izdvojim iz ovih 4 dana čudne, raznovrsne, mračno apstraktne muzike, onda je to verovtno jedini „pop bend” (ovo pop uzeti pod duplim, ako ne i troduplim znacima navoda) Soyuz, odnosno СОЮЗ iz Minska, tačnije, kako su nam se i predstavili, sada iz Varšave. Možda je mom konačnom utisku celog benda doprinelo i to što sam u istraživanju pred festival, kad sam ukucao Soyuz u Spotifaj, dobio neki neindentifikovani metal bend i smatrao da će se oni pojaviti u četvrtak u Domu omladine. Kad – ne lezi vraže, Soyuz se piše na ćiriici, СОЮЗ, i sviraju neku finu mešavinu 60’s popa, psihodelije i bosa nove. Pritom, vokal je tako produciran da odgovara tim lakim retro melodijama, pa samim tim pojma nemam na kom jeziku pevaju momci, možda na beloruskom, možda na engleskom, a možda i na portugalskom (koji bi najviše i odgovarao takvom rimu i melodijama), tako da je sve savršeno upakovano u opuštenu muziku koja se sluša u lakim nedeljno popodnevnim sedeljkama sa prijateljima. Svakako – bend koji ću preporučivati ljudima u narednom periodu i zlatna medalja ovogodišnjeg festivala. Što bi se reklo, ovo nije bilo takmičenje, ali oni su svakako pobedili.
Naslovna fotografija: Sergei Karasev
0 Comments