Nezavisna kustoskinja Biljana Ćirić istakla se na međunarodnoj umetničkoj sceni po učešću na brojnim projektima među kojima je i retrospektivna i prva izložba Joko Ono u Kini, ali i po važnim inicijativama koje za cilj imaju edukaciju mladih umetnika i kustosa. Pored programa „Šta kustosiranje može/treba da bude” (WCSCD) koji je pokrenula, gde tri godine zaredom u Beogradu okuplja mlade ljude iz svih delova sveta, trenutno učestvuje na dugoročnom svetskom projektu „As you go… The roads under your feet, towards a new future” koji je na njenu inicijativu započet u februaru u Adis Abebi.
Projekat „As you go…” je rezultat istraživačkog putovanja po specifičnim regijama u Centralnoj Aziji, Balkanu, Istočnoj Africi i Kini kako bi se pokušao razumeti uticaj „One Belt One Road” (OBOR) inicijative na lokalne uslove kroz zajedništvo svih prostora, socijalizam, nesvrstano nasleđe, ekonomski okvir (uticaj Kine i arapskog sveta) i slično. Sredinom aprila je u okviru projekta pokrenut i mesečni onlajn časopis, a tekstovi u prvom broju pružaju refleksiju na Kovid – 19 u Adis Abebi, Beogradu, Ljubljani, Biškeku, Šangaju i Guandžou, lokalitetima koje projekat obuhvata.
Tim povodom, razgovarali smo sa njom o ovim projektima, posledicama pandemije virusa na umetnost kao i o umetničkoj sceni u Srbiji danas.
Kao nezavisna kustoskinja dvadesetak godina živeli ste u Šangaju. Zašto ste odabrali baš Kinu kao mesto za boravak i rad, i na koji način biste uporedili produkciju umetničkog rada i podrške stvaraocima u Kini u odnosu na Srbiju?
Nikad nisam izabrala Šangaj, otišla sam kao student i tokom boravka postala deo umetničke zajednice. Imala sam sreću da je ekonomska transformacija Kine donela veliko interesovanje za umetnost pa sam u takvim uslovima mogla da rastem i učim. Veoma je teško uporediti ta dva konteksta. Kineski sektor umetnosti u velikoj meri zavisi od tržišnog i privatnog novca. 99% institucija koje zaista rade dobar i značajan posao u oblasti savremene umetnosti je u privatnom vlasništvu. Nema javnog finansiranja. Većina institucija u Kini ima veće budžete nego neke veliki muzeji na zapadu i možete videti kako one menjaju institucije. Isto tako je uobičajena praksa da se na board-u nekog muzeja nađu mladi kineski biznismeni i biznismenke, jer se zapadne institucije se bore sa finansiranjem.
S druge strane, veoma mali broj institucija u Kini nudi prostor za produkciju znanja. One ne dozvoljavaju da se stvara diskurs, što je vrlo problematično. Postoji veliki fokus na izložbama velikih razmera, uspehu i brojkama, postoji veliko interesovanje za zapad, toliko da se čini kao da ostatak sveta ne postoji. Ja sarađujem sa veoma malim brojem institucija u Kini jer nisam zainteresovana za mejnstrim prakse. Muzeji Rockbund Art i Times su moji uobičajeni saradnici. Ove dve institucije u saradnji sa muzejom sa Novog Zelanda i Sterneberg press-om objavili su moju novu knjigu “From Exhibition Histories towards the Future of Exhibition Making: China and Southeast Asia”（https://www.sternberg-press.com/product/from-a-history-of-exhibitions-towards-a-future-of-exhibition-making-china-and-southeast-asia/.
Iako još uvek saznajem o lokalnoj umetničkoj sceni u Srbiji, mislim da je problem u veoma malom prostoru za produkciju znanja i proizvodnju diskursa. U Srbiji je vrlo malo institucija koje ulažu vreme i energiju u rad sa umetnicima i na taj način stvaraju jednak dijalog na međunarodnom nivou.
Ove godine inicirali ste trogodišnji svetski projekat „As you go… The roads under your feet, towards a new future” koji okuplja značajne umetničke institucije iz Adis Abebe, Beograda, Ljubljane, Biškeka, Šangaja i Guandžoua. Šta je cilj projekta i koja je to tačka koja povezuje navedene zemlje – partnere na projektu?
Polazna tačka projekta je OBOR inicijativa – kinesko infrastrukturno prisustvo u svim gorenavedenim lokalitetima i način na koji to utiče i menja tamošnji svakodnevni život i estetiku. Sva ta mesta su žarišne tačke OBOR inicijative. Osim toga, periferije ovih lokaliteta obično su sa svetom komunicirali preko zapada na mnogim poljima, uključujući umetnost i kulturu, a kao što znamo to nije bilo uvek tako (setite se npr. Pokreta nesvrstanih). Projekat takođe pokušava da poveže ova područja sa željom da se stvori dugoročna alijansa.
U okviru pomenutog projekta pokrenuli ste i mesečni onlajn časopis, a tema prvog broja je Covid-19. Šta vas je motivisalo na pokretanje onlajn magazina i na koji način ste obrađivali temu Korona virusa?
Onlajn časopis je od početka predstavljao sastavni deo projekta i imao je za cilj da se kroz intervjue, beleške sa terena i slične tekstove predstavi istraživački rad na projektu. Startovali smo sa časopisom u vreme pandemije smatrajući da je bitno da razumemo kako naše partnerske institucije izgledaju, šta one misle o pandemiji i kako prolaze kroz taj period. To je ono što smo i uradili. Predstojeći tekstovi predstavljaće beleške sa terena u Adis Abebi gde je, u februaru, održan prvi sastanak institucionalnih partnera na projektu, kao i intervju sa Robelom Temesgenom, jednim od umetnika na projektu, između ostalih.
Kako će se Covid-19 odraziti na umetnost i umetnike, po vašem mišljenju, i zašto je važno da se takvi problemi sagledaju iz ugla umetnika i umetnosti?
U martu ove godine preselila sam se u Melburn sa svojom porodicom gde radim praktični doktorat iz kustosiranja i veoma sam srećna i počastvovana tim pozivom. Ono o čemu konstantno razmišljam jeste kako ću nastaviti sa svojim poslom i šta će moj rad značiti posle pandemije. Zajedno sa kolegama zamišljam kako je vreme za međunarodna putovanja nekako završeno bar dok ne dodje vakcina a to ce trajati, što je možda i trenutak da preispitamo naše načine rada.
Nedavno sam ovogodišnjim kustosima dala tekst čiji je autor Bruno Latour a koji predstavlja sjajnu vežbu da preispitamo šta je ono što želimo da promenimo tokom pandemije što predstavlja dobar momenat za tako nešto. Međutim, u isto vreme mislim da je ispred nas težak period sa smanjenjem finansiranja i veoma je važno da razmišljamo o životu post-pandemijski, o tome kako se možemo ujediniti i raditi zajedno, i takođe pokušati da zamislimo drugačije načine rada. Treba da nastavimo da prenosimo poetično znanje o svetu i nađemo način da ostanemo povezani, da radimo zajedno izvan logike zoomiranja. Možemo mnogo više od toga.
Već tri godine u Beogradu se uspešno sprovodi međunarodni program “Šta kustosiranje može/treba da bude” (WCSCD) namenjen mladim kustosima i umetnicima a koji ste vi osnovali. Šta vam je bila ideja vodilja prilikom oblikovanja samog koncepta projekta?
Nisam baš sigurna šta je ključni uspeh ovog programa, ali ako treba da odgovorim svakako mislim da je to naš pokušaj da ostanemo održivi i da se trudimo da stalno doprinosimo sa kvalitetom rada. To je ono što mi radimo. Ideja je bila da se decentralizuje kustoski narativ koji je i dalje zapadnocentričan kada je program u pitanju, da donesemo različite glasove koji se mogu čuti i povežemo mlade ljude. Mislim da je Beograd sjajno mesto za to. Veoma sam posvećena toj ideji.
U fokusu ovogodišnjeg ciklusa programa WCSCD biće žene. Na koji način ćete se baviti tom temom i zašto je važno govoriti o ženama u kontekstu kustosiranja?
Kroz program planiram da arhiviram inicijative važnih lokalnih i regionalnih kustoskih praksi, a počećemo sa nekoliko žena koje su dale izuzetan doprinos sceni od sedamdesetih godina prošlog veka. Ovogodišnji program koji je trebalo da počne tokom leta je odložen, a mi smo već odabrali 17 učesnika iz svih delova sveta. Zbog ograničenja u putovanjima zajedno smo odlučili da je ideja o odlaganju programa za početak naredne godine dobra ideja. I dalje verujem da je sprovođenje tri meseca zajedničkog rada i razmišljanja krucijalno. Trenutno pripremamo program sa različitim sesijama čitanja. Preko leta ćemo lansirati jednomesečni program sa dva mentora, koji će se osvrnuti na kustoski rad u post-pandemiji. Detalje ćemo objaviti uskoro.
U kojoj meri umetnost, baveći se društveno-političkim ambijentom, može da utiče na problematične aspekte savremenog sistema?
Mislim da je umetnost veoma važna za naše društvo jer daje mogućnost različitog čitanja i poznavanja sveta i moramo je tretirati kao jednak doprinos društvu, a ne shvatati je kao društveni teret u vremenima poput ovog.
Kako biste opisali umetničku scenu u Srbiji danas?
Naša lokalna umetnička scena ima veliki potencijal, veoma malu podršku, ne samo finansijsku nego i podršku u pogledu umrežavanja, diskursa i dijaloga. Mi trenutno nemamo institucije koje promovišu naše umetnike i prakse na međunarodnom nivou. Skoro pa smo nevidljivi. Mnogo zavisimo od grantova i struktura finansiranja povezanih sa EU i to zaista ograničava naše shvatanje sveta jer postoji mnogo više onoga što bi trebalo da učinimo. Mislim da treba da stvaramo različite saveze i razmišljamo van postojećih okvira.
0 Comments