Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon

Bioskop u mom kraju

Pismeni zadatak na temu: „Zašto nikada ne bismo preboleli ako bioskopi više ne bi postojali?“
Piše: Jovan Kostić

8. December 2021

Žigne me nešto u stomaku svaki put kada pročitam senzacionalni naslov koji govori o tome da se svet ubrzano menja, da se striming servisi množe iz dana u dan i da potpuna propast bioskopa samo što nam nije kucnula na vrata. Ne ide filmskoj galeriji na ruku ni cela priča o koroni, kao ni bahatost studijskih moćnika koji film gledaju samo kao mašinu za pravljenje novčanica. Ne smemo zaboraviti ni izmenjenu svest modernog čoveka. Deluje da on više ne vidi ni najmanji problem u tome da film kao što je Dune pogleda u autobusu broj 50, na ekranu svog telefončeta, dok starija gospođa njegov pleksus koristi kao držač za svoj kišobran. I šta onda da mu kažeš kada ti se javi samo da bi ti rekao da je taj vizuelni spektakl po njegovom mišljenju – pRecEnjEn?

Najveća konkurencija bioskopu je, očigledno, gledanje filma kod kuće. Tu glavnu ulogu igraju televizordžije kojima baš ide na ruku to što su se ljudi ulenjili i što niko neće da izađe napolje ako baš ne mora ili ga devojka ne natera. Deluje mi da se sve ozbiljnije bave terminom „kućni bioskop“ jer je došlo vreme da kada kupuješ televizor – nije više dovoljno da postaviš sebi pitanje koliki je komšijin, pa da uzmeš za inč veći, nego moraš  ozbiljno da porazmisliš o tome da li imaš dovoljno veliku dnevnu sobu za tu gigantsku dijagonalu.

Bioskop uzvraća udarac i dovodi čak i kod nas svoje grandiozne ekrane. Negde sam pročitao da pomenuti film Dune imamo priliku da gledamo na „platnu“ veličine čak dva teniska terena! Istog trenutka sam zamislio Đokovića kako cupka po pustinji i odlučio da mi se to baš nešto i ne gleda.

Možda sam romantičar, ali bih rekao da pitanje opstanka bioskopa nema baš veze sa praktičnošću, isplativošću, veličinom, ni udobnošću… već samo sa emocijom koja „pukne“ čoveka kad uđe u salu i koja je ušuškana negde duboko u nama. Neke od takvih korena ću pokušati da pronađem na svom omiljenom mestu, u aleji mojih nostalgičnih sećanja.

Prvi put s ocem u bioskop

Kad sam bio mali, otac je odlučio da me prvi put odvede u bioskop. Odnosno, verovatno je majka odlučila da me otac odvede u bioskop, zatim mu to saopštila, a on pristao. Bio sam tada vrlo mali, ali dovoljno veliki da mi ne smeta bioskopska buka. I što je mnogo važnije, da moja buka ne smeta drugim ljudima u bioskopu. Voleo bih da je ovo legendarna priča o tome kako su me roditelji odveli na specijalnu projekciju filma „Odiseja u svemiru“ i da je prva reč koju sam nakon projekcije izgovorio bila „Kjubrik“, a zatim i „remek-delo“. To se, nažalost, nije desilo. Umesto toga smo išli da gledamo igranu verziju filma „101 dalmatinac“.

Bioskopska sala je sama po sebi grandiozna, a možete da zamislite kolika je bila za jednog (recimo) trogodišnjeg dečaka koji se prvi put u životu u tako nečemu nalazi. Siguran sam da mi uopšte nije bilo jasno zašto su mene tu doveli i šta se uopšte tu radi. Otac me je smestio u džinovsko sedište, ja sam kao gospodin tu potpuno utonuo i reklo bi se da sam bio spreman za gledanje svog prvog filma.

U tom trenutku, kako to obično biva, sva svetla u bioskopu su se ugasila. To je za svakoga u toj prostoriji bila potpuno normalna i očekivana stvar. Osim za mene. Moj mozak je u tom periodu imao veoma jednostavnu komandu. Ako se svetla ugase, vreme je za… spavanje. Nije se na ekranu do kraja ni iscrtao Diznijev zamak, a ja sam u glavi već imao neki svoj film.

Sledeća scena koje se sećam je da me je otac drmao da se probudim i da uopšte nisam razumeo zašto me budi, a posebno – zašto se toliko smeje. Meni uopšte nije bilo smešno, ali svakome ko je narednih godina došao u našu kuću – jeste.

Bioskop u osnovnoj školi i Zašto mrzim „Finding Nemo“

Najlegendarniji dani osnovnoškolskog obrazovanja su bili oni kada smo gubili časove zato što su nas vodili u bioskop. Em ne moraš da slušaš dosadne predmete, em ideš da gledaš najnovije filmove. U suprotnom ti ostaje da se pomoliš da, kada za nekih godinu dana naiđe na TV-u, ti nećeš morati ništa drugo da radiš. Ne znam koliko je to bilo često u drugim osnovnim školama, ali su nas baš voleli da vodaju po bioskopima, a mi smo to voleli više od bilo čega na svetu. To je naš učitelj znao, a znao je i kako da nas ishajpuje maksimalno.

On je bio baš gotivan čovek koji je voleo svoj posao, a uz to je imao i dar za teatralnost. Ušao bi u učionicu i rekao nam najgore moguće vesti, tipa da za sutra moramo da naučimo napamet pesmicu jer smo bili jako bezobrazni (sigurno jesmo). Atmosfera u učionici bi momentalno probila dno. Ostavio bi nas malo da se krčkamo, nekih desetak, petnest sekundi, a zatim nas doveo u upitno stanje nedovršenom rečenicom – „…ali bismo umesto toga možda mogli da…“ U tom trenutku bi 60 malih očiju treptalo istom nadom, samo da je nešto dobro! Onda bi se smilovao i završio: „…umesto toga odemo u bioskop?“. Koliko god se trudio, mislim da ne mogu da vam opišem koliki trans je stvarao takav plot tvist. Pre nego što bi nam i te vesti stigle do svesti, mi bismo se već nalazili u skoku, vrišteći iz sveg glasa: „najbolji nastavnik, najbolji nastavnik!“ Toliko da su u početku dolazile druge učiteljice da vide šta se to dešava, a kasnije su jednostavno odustale. To je bio najiskreniji prikaz sreće kome čovek može da prisustvuje. Najluđe od svega je što se ta scena, sa identičnom dinamikom, dešavala bar jednom mesečno.

Išli smo da gledamo mnoge filmove, igrane i crtane: Asteriksa na Olimpijadi, Simbada, Skubi Dua, Planetu s Blagom, Decu Špijune, Gde cveta limun žut (koji je ostavio trajne posledice) i mnoge druge koje sam negde usput uspeo da zaboravim. Samo jedan školski odlazak u bioskop nikada neću zaboraviti – dan kada smo išli da gledamo film „Finding Nemo“.

Na Banovom Brdu (gde sam išao u školu) su se nalazila dva bioskopa. Renovirana Roda koja je bila centar našeg dečjeg sveta i Palas Šumadija koja je i za naše tadašnje, nepostojeće kriterijume, jednostavno bila treš. Tog dana su nas vodili u „Trešumadiju“, jer je verovatno bila jeftinija karta, a i taj bioskop nam je bio bliži. Marširali smo Banovim brdom, dvoje po dvoje, spremni da gledamo najnoviji film o kom je brujalo svako dete i marketinško glasilo sveta – „Finding Nemo“. Nisam znao mnogo o njemu, osim da je delovao fantastično, da se neka narandžasta ribica izgubila pa je traže i da su druga deca iz parka već išla sa svojom školom da ga gledaju. Danima nisu prestajali da pričaju da je to nešto najbolje svih vremena, usput, naravno, apostrofirajući da je njihova škola bolja od naše – što je bio uzrok većine naših tadašnjih sukoba. Iako niko od nas nije voleo školu, nismo ni voleli kada je drugi diraju.

Stigli smo u Šumadiju i nas milion se smestilo u neimpresivnu salu. Uz oči pune nade i kesicu polupojedenih kokica, ništa nije moglo da uzdrma moj entuzijazam. Iz sveg srca sam želeo da pogledam taj film. Zatim je film krenuo i bio… izuzetno loš. Sve je bilo užasno nacrtano, boje su bile isprazne i beživotne i nigde nije bilo ni traga od narandžaste ribice. Mada je radnja filma bila to da se ona izgubila, pomislio sam i još malo sačekao da je nađu. Jok! Do kraja ovog užasnog iskustva se narandžasta ribica o kojoj su svi govorili, nikada nije pojavila. Zašto? Zato što su genijalci iz bioskopa Šumadija umesto filma „Finding Nemo“ greškom pustili rusku „off-brand“ varijantu pod nazivom „Upomoć, ja sam ribica“. Verujem da su u sred projekcije to skapirali, ali ih po sistemu „šta zna dete koja je koja ribica“ nije bilo briga da isprave tu grešku. Nikada im nisam oprostio. Ni njima ni Nemu, koga su deca iz ulice od tog trenutka još duplo jače volela. I nikada ga do dana današnjeg nisam pogledao. Nikada i neću.

Samo u bioskopima!

Pored velikog platno-ekrana i najnovijeg filma, još mnogo detalja čine bioskopski ritual potpuno posebnim iskustvom. Neke stvari su dobre, neke umeju da nerviraju, ali su sve potpuno jedinstvene i već vidim kako se polako uvlače u nostalgični „e, u moje vreme“ repertoar naše generacije.

Ako nikada nisi nešto prošvercovao u bioskop, onda nisi ni živeo! Veoma je zanimljiv i gotivan osećaj kada činiš najmanju pogrešnu stvar na svetu. Znaš da to nikome neće posebno zasmetati i da niko zbog toga neće biti povređen, osim, možda, bioskopske blagajne. Ona će ostati uskraćena za milijardu dinara, koliko košta prosečna kutija zlatnih bioskopskih kokica (koje ćemo uskoro početi da plaćamo bitkoinima). U suprotnom bi bio lišen tog iskustva gde sa vragolastim osmehom pokušavaš da se provučeš pored kartocepača, koje neverovatno baš briga. Jer bi istog trenutka mogli da provale da nešto kriješ – bilo da pogledaju u tvoju facu koja blefira kao najgori pokeraš sveta, bilo da pogledaju u tvoju jaknu koja je nabubrila kao da će svakog trenutka da eksplodira.

Zadesi mi se tu i tamo da dugo ne odem u bioskop. Osetim tada kako se u moje misli i reči o njemu uvlači neka nostalgija koja skoro da podseća na način na koji naši radnici u inostranstvu pričaju o svojoj domovini (dok naručuju gipsane lavove). Odlučim veoma brzo da prekinem taj talas nedostajanja i pogledam neki film. Naravno, rekordnom brzinom sve moje romantičarske ideje o publici koja zajedno upija ono što se dešava na ekranu – padaju u vodu. Čim krene film, zajedno sa njim krenu i veoma neobične radnje mojih gledateljskih saboraca.

Najsvežija takva situacija se desila na projekciji filma Toma. Nisam dugo bio u bioskopu, pa sam jedva čekao da reakcije na scene podelim sa svojim društvom i mnogobrojnom publikom. Kada sam seo u kožno preudobno sedište, video ogroman ekran i sve te silne ljude – naivni deo mene je odmah pomislio: „e, ovoga nema kod kuće“. Nije imao pojma šta mu se sprema. Iako je gospodin desno bio udaljen propisanom zakonskom distancom, deo njega je ipak uspeo da me poseti, kao i sve ostale ljude u njegovoj okolini. Kada je njegov stomak prvi put „prodisao“, to sam prihvatio kao duhovito (dobio me na neočekivanost). Drugi put je bilo dosta manje smešno. Kod trećeg sam poželeo da na licu imam još dve maske, a kod četvrtog da više nikad ne izađem iz kuće.

Nekako se u bioskopu, kao i u životu, uvek desi suprotno od onoga što ja očekujem. Kada kažem sebi da će ljudi sigurno biti normalni, oni budu neverovatno kreativni u svojoj nameri da me razuvere. Kada se pripremim za najgore, bude apsolutno sve kako treba. Tako je bilo i na projekciji filma A Quiet Place (prvi deo, drugi je đubre). Taj film je stvoren za potpunu tišinu i jedino ga tako ima smisla gledati. Čim sam video prepunu salu, odmah sam se od toga pozdravio uz pomisao da kod nas nešto tako nikada ne bi imalo šanse da funkcioniše. Kad ono… Od prvog do poslednjeg kadra filma niko nije pustio ni glasa. Mislim da niko nije ni disao. Svi su tiho napustili salu i ja sam ostao zaprepašćen. Do dana današnjeg mi je to ostalo najneverovatnije bioskopsko iskustvo u životu.

Hoće li bioskop opstati ili neće?

Rekao bih, vrlo subjektivno, da nema šanse da bioskopi ikada nestanu. Eventualno možda jednog dana evoluiraju u neku džinovsku VR mašineriju koja liči na nešto što bismo gledali u Black Mirror-u. Kada govorimo o svim Netfliksima, Huluima i Dizni plusevima… oni jednostavno nisu ista kategorija i nikada neće moći da priđu onome što čovek oseća kada uđe u bioskopsku salu.

Takođe, bioskopima ide na ruku to što mi, ljudi, nismo previše kreativni kada su u pitanju izlasci. Bilo da su to prvi i drugi dejtovi ili to što se ponekad (nažalost) mora i izaći iz kuće. U suprotnom, sledi pitanje, najčešće ženske polovine: „A što mi nikada ne idemo nigde?“ Treba po svaku cenu to preduprediti tako što se ide negde, a nema se mnogo gde.

Zato vam uvek stoje na raspolaganju svi mogući bioskopi, kojih sada ima na svakom ćošku. Dešava se (nažalost, često) da ne izlazi ništa novo, a da je, takođe, i dobro, pa je čovek na ivici da odustane od bioskopa jer nema šta da se gleda. Duboko vam preporučujem da se u tim trenucima okrenete klasicima. Jugoslovenska Kinoteka skoro svakog dana pušta nešto legendardno, a i mestašca kao što je Bife Ventil imaju jako dobre izbore uz vrlo simpatičnu atmosferu. Tako da uvek ima šta da se gleda.

Za kraj bih rekao samo: Živeće ovaj bioskop!

Tagovi:

Preporučeni tekstovi

Mala preterivanja: Klasici

Mala preterivanja: Klasici

Sedela sam u Mornaru sa drugom, grickali smo pomfrit i pili pivo kada me je, usred moje rečenice, prekinuo – „šta si ti sve gledala, bre, ove godine”. Učinilo mu se kao da sam videla mnogo filmova i serija, a ja sam znala da greši i da sam, kao i uvek, toliko toga propustila.

Skrinšot: Vazduh

Skrinšot: Vazduh

Beograd se ponovo našao na listi 10 najzagađenijih velikih gradova sveta – po ko zna koji put od početka jeseni.

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!