Boris Vlastelica: Muziku koristimo za izbacivanje nagomilanih emocija

Sa frontmenom benda Borisom Vlastelicom o novim pesmama, rokenrolu i Kesiću

3. December 2020

Na svake četiri godine beogradski trio Repetitor publiku časti novim albumom – uvek dovoljno sirovim zvukom, koji obećava ključanje energije i dobru šutku na svirkama. Nedavno, ovaj sastav objavio je svoje četvrto studijsko izdanjePrazan prostor među nama koji može i da ne postoji” koji u nešto manje od pola sata i osam pesama donosi repetitorski zvuk u vaše sobe, ali na kraju i njihovu nešto smireniju verziju uz koju, verovali ili ne, možete slobodno zamisliti da se na koncertu onako znojavi od šutke, samo hipnotisano njišete.

Baš tim povodom ovog puta razgovarali smo sa gitaristom i vokalom benda Borisom Vlastelicom o 2020. godini, novim pesmama, koncertima, rokenrolu i Kesiću.

Foto: Srđan Veljović

Albume uglavnom izbacujete na svake četiri godine, kako ste ovog puta znali da ste spremni za studio?

Boris Vlastelica: Pa bilo je četiri godine, došlo je vreme (smeh)! Poslednje četiri godine su baš brzo prošle, da se nismo ni okrenuli – toliko je bilo koncerata i putovanja da smo u proseku svirali na svaka četiri dana. Mi smo već u aprilu bili spremni da uđemo u studio, ali smo čekali da prođe karantin.

Prvi put ste sarađivali sa Milanom Bjelicom, koji vam je radio produkciju. Kako je došlo do ove saradnje?

On je svirao u pančevačkom bendu Endorfin kada smo mi počeli da sviramo, bili su nam vršnjačka grupa. Još tada je tripovao da će da radi produkciju i zvao nas da dođemo da sviramo kod njega i evo 15 godina kasnije smo prihvatili poziv. Čudo od lika! Neko ko je došao na probu i bio jako direktan, ali se postavio tako da vidiš da to nije iz ega, nego da ima neizdrživu potrebu da podeli utiske. Dobro čuje i super je imao ideju kako pesme treba da zvuče na kraju, naravno, u dogovoru sa nama. I na kraju Uroš Milkić koji je sve to snimio u Down There studiju.

Naslov albuma ,,Prazan prostor među nama koji može i da ne postoji’’ koji je ujedno stih iz pesme Džungla, asocira na želju za bliskošću, kako si i sam rekao. Koliko je taj odabir nameran s obzirom na trenutnu situaciju i pandemiju, a koliko ste ga odabrali jer odgovara samom senzibilitetu albuma?

Naziv poslednja dva albuma smo ostavljali za kraj – posle snimanja gledamo u tekstove i odabremo naslov. Meni se sviđaju naši tekstovi, ali nemaju puno mesta za nazive, nemaju takvih rečenica i onda smo već za prošli Gde ćeš imali pet kandidata i nismo znali koji ćemo i na kraju smo bili u fazonu ,,Ma gde ćeš’’. Tako da nam je i sad ostala odluka za sam kraji i onda normalno da je i ova situacija imala veze s tim šta ćemo da odaberemo.

Foto: Srđan Veljović

Čija je fotografija koncerta na kaveru albuma i zašto ste se odlučili za nju? Postoje čak i spekulacije da je na njoj gitarista benda Svemirko.

Da, da još uvek nisam proverio te glasine. Boris Podobnik, mislim da se tako zove, znam da mi je imenjak, je potpisan na albumu. On je uhvatio tu fotku na prvom koncertu na zagrebačkoj turneji u Medici, to je skvot, polu-skvot. Apsolutno sjajna fotka! Razmišljajući šta da stavimo na kaver, prvo smo hteli mi da se fotografišemo, a posle dok smo tražili stare fotke na Instagramu smo videli tu fotografiju i odmah bili u fazonu da je to omot albuma, posebno u ovo vreme kada nam to najviše nedostaje. To je bilo to – neka ruka, neka noga iza, ne znaš kako je to uopšte fizički moguće. Sjajan omot, baš sam zadovoljan.

Pesma Kost i koža, koju ste objavili kao singl pred album je posveta Stojanki Coki Stojanović. Koliko bendovima i muzičarima fali angažovanosti u pesmama koje pišu i porukama koje poručuju?

Ma ne mislim da fali, ne bi ni to bila dobra pesma da je neka parola koja je direktna – „Coko, ljubim te u oko”, „Bravo Coko” i slično. To mora da bude neka lična priča, tako najjače udara, inače se stvara samo krug istomišljenika koji klima glavom i ne dođe do šireg kruga ljudi. U suprotnom, direktno angažovan jedino može da bude neki bend koji ima hegemoniju nad slušalaštvom i koji zna da će ga čuti i oni koji ne žele da ga čuju, pa onda njima nešto da priča. Inače ovako, u ovim marginalnim alternativnim krugovima je više bitno da ne ispadne neka jeftina poruka ili glupa politička parola. To sam odavno shvatio da mi je mnogo manje vredno kao slušaocu. Prosto više volim da neko kroz neke lične priče, namerno ili možda i slučajno, zakači neku društvenu temu nego kada se trudi da je tako predstavi.

Jesi prepoznao to kod nekoga od trenutno aktuelnih alternativnih bendova i muzičara?

To je odlično pitanje. Morao bih malo da razmislim, ali mislim da su to najviše Proto tip i Johanbrauer u tom nekom pesničkom smislu.

Pesme Danima i Noćima su sporije i u malo drugačijem stilu od ostalih i od Repetitora na koji smo navikli. Meni se čini da na svakom albumu imate nešto što na prvu ruku ne deluje kao vaš zvuk.

Da, da, hvala ti što si to primetila, jer nas obično pitaju šta se desilo, kakav je ovo izlet, a u stvari to je sve vreme tu, samo vremenom ta strana postaje bolja. Pre je to bilo samo nešto na gitarici na brzinu i ostane kao nedovršena ideja, a sad em što smo imali vremena em što više znamo šta radimo sa instrumentima koji nisu naši.

Da li je onda to nešto što težite da sve više inkorporirate na albumima ili ste jednostavno u fazonu kako dođe?

Pa bilo je maltene šta ćemo sa ove dve pesme, uopšte nije bilo da sad idemo u tom smeru nego da li uopšte da ih stavljamo na album. Nije baš to neki novi pravac benda, nastavićemo kako nam se radi. Da l’ usporavamo polako, ne znam ni ja. Nadam se da ne, ali neću nikada da se foliram ili da obećavam. Nećemo na silu da ga drvimo – ako nam se svira sporo, sviraćemo. Muziku koristimo za izbacivanje nagomilanih emocija, uglavnom negativnih, pa onda ispadne glasno i jako, ali eto, nekad i ne.

Da li si dok si pravio ove pesme imao na umu i potencijalno horsko pevanje na koncertu?

A ne, ne, uopšte ne. I dalje ne znam kako ćemo to uživo da izvodimo, pošto ima i gitara i klavijatura ima mesta i za bubanj i za bas, pa ćemo videti šta ćemo. Možda ćemo kao reperi da pustimo sa razglasa i pevaj. (smeh)

Rekla bih da je na njih, naročito na pesmu Danima, ujedno i publika najbolje odreagovala. Kakav je tvoj utisak?

Da, ta pesma je pogodila trenutak, javljaju nam se ljudi – to je ta pesma, to je ovo vreme, to je to. Ja sam u jednom trenutku na proleće, kada su oni ludaci pustili sve normalno, mislio da smo zakasnili sa tom emocijom, međutim, nažalost, nismo – vratilo se još gore nego što je bilo. Ta pesma je u tom smislu potpuno pogodila duh vremena. Gledajući na Bandcamp-u broj slušanja, pesma Kroz vetar, koju peva i koju je napisala Ana Marija i Kost i koža su najslušanije i najviše smo za njih, pored Danima, dobili fidbek.

Izbacili ste jedan spot za sada, kakvi su vam planovi po tom pitanju?

Imali smo plan za Kroz vetar, imamo ga i dalje, ali ćemo ga pomeriti zbog trenutne situacije. Trebali smo da snimamo, ali su neke lokacije otkazane. Čekamo, pa nastavljamo čim bude bezbedno.

Foto: Srđan Veljović

Kako je pandemija uticala na bend s obzirom da veliki deo godine provodite na turnejama i koncertima?

U tom smislu je malo bittersweet – super je da dođemo malo u Beograd da vidimo kako živite i kako smo nekad živeli (smeh). Bukvalno smo bili nomadi, stalno na putu, privremeno dođemo tu, pa smo tri, četiri dana kod kuće, pa idemo dalje i tako je podeljena nedelja. Sad je sve potpuno stalo i sad sam ponovo tu. To je dobar deo priče, što je lepo biti na jednom mestu. Stižem da obavim neke papirologije koje sam odlagao deset godina, jer ne možeš neke stvari da odradiš kada tako stalno ideš i dolaziš. Ali, sa druge strane finansijski je katastrofa. Srećom da smo planirali ove godine da izdamo album, pa smo štedeli pare da bi imali da ne sviramo neko vreme uživo, jer sve od koncerata zarađujemo. Bio je plan da se od leta 2020. krene, ali to se nije desilo, umesto toga svirali smo dva koncerta i to je to.

Pored pesme Prosečan čovek koju više uopšte ne svirate, koju pesmu ne voliš da sviraš ili izbegavaš?

Pa sad sam baš skoro preslušavao stare albume i Lica mi se ne sviđaju, ne volim tu pesmu, a realno je i ne sviramo već sto godina. Ali nije bila odluka kao kod Prosečnog čoveka, gde smo se svi složili da ne mislimo to više, nego mi se samo ne dopada pesma.

A neku koju posebno voliš da svirate?

Uvek su mi ove poslednje na umu, ali Ekspediciju volim, potcenjena je.

Foto: Aleksandar Ramadanović

Izbacili ste jedan singl pred izlazak albuma. U kojoj meri pratite tržište koje favorizuje izbacivanje singlova u odnosu na album?

Veliki smo fanovi muzike kakvu i sami radimo. Mi smo na koncertima bili i odrastali u prvim redovima klupskih svirki. Volim kada bendovi koje slušam izbace album i daju mi nekoliko pesama odjednom da slušam. Ovo mi je mučenje – kao jedna pesma, pa vidimo se za mesec, dva. Ja volim da čujem u cugu. Mi smo škrti sa minutima, ali stvarno u ovih osam pesama ima svačega, bar daš nekom malo prostora da uđe u neki tvoj svet. Meni je to bitno, iako znam da tako ne dođeš sigurno do većeg broja ljudi. Jednom kada šerujemo spot, to ima mnogo više viralnog uspeha, nego šer audio albuma sa slikom. Ipak, album dotakne dublje, ali možda manjem broju ljudi.

Kako vidiš poziciju rokenrol scene danas? Sa kojim se izazovima sočava u odnosu na druge žanrove, a koje pogodnosti ima u odnosu na neke druge?

Tu sam besramni optimista. Kao neko ko je prošao celu Evropu svirajući, odgovorno tvrdim da imamo najbolju scenu odavde do Londona, ako ne najbolju, onda najraznovrsniju. Možda Holadnija ima dobru i u Francuskoj ne znam šta se dešava, jer tamo nismo puno svirali. Ovo što se dešava u Beogradu je stvarno bez presedana – da se odjednom pojavi nekih deset bendova, naizgled, bez neke logike. U stvari kad pogledaš bolje, postoje ti neki reproduktivni momenti medija po pitanju rokenrola – emisija, Tri boje zvuka, Bunt, Radio 202. Problem je što rokenrol ima tu mitologiju da se seća svoje hegemonije kada je vladao i bio glavni žanr i onda se pita kad će to opet. Treba shvatiti da je u tom smislu rokenrol mrtav i udahnuti novi život. Zatvorio se krug i sad je to ciklično kao džez, bluz, pa čak je i rep danas maltene postao zatvoren žanr – nema tu više ničeg posebno novog, sad se samo vrti i borba sa svima drugima je ravnopravna. U toj klimi se desilo da postoji toliko mnogo mladih bendova. Stalno ih nabrajam, ali mogu još jednom: Gazorpazorp, Proto tip, Johanbrauer, Sveta pseta, Koikoi, Vizelj, Sitzpinker, Klotljudi,  Šajzerbiterlemon – neke puškice ću sebi da napravim da nekog ne zaboravim.

Vole vas i mim stranice. Kolika misliš da je njihova uloga u širenju različitih društvenih i političkih ideja?

Pa mislim da je velika. Sad ne znam koliko je to mišljenje iz mog mehura – svi smo u nekim balonima, ko zna šta se sve tu dešava. Sudeći po broju lajkova, to je današnja parola. Naš odnos sa njima proizilazi iz nekih pravih vrednosti. Ja ne znam te ljude, ne znam admine tih stranica, samo se bratimimo na osnovu uverenja

Koje su tvoje omijene stranice?

Uff, ove crnogorske su, moram priznati, stvarno haos napravile u najboljem smislu. Mimistarstvo onostranih poslova, Bilo je jako neprijatno, Crmničke mudrosti, Extra Mema, Tvoj dečko, Lejan Dučić – Dojave iz duboke mreže, Nakoksani gej, ma ima ih dosta.

Za sebe kažeš da si komunista, kakav je tvoj stav kakva je pozicija levice danas u Srbiji?

Pa prokleta. Danas se klasna borba u svetu odvija između slobodnog kretanja kapitala i zaustavljanja. Njegov najveći serviser je američka imperija, odnosno vojna industrija i prosto to je protivnik broj jedan. Sve drugo za mene je bitno, ali je ovo pitanje svih pitanja. Mi sutra da sve perfektno napravimo u našem društvu u Srbiji, opet je Bondstil na pet kilometara, a to je opet sila sa kojom ne možeš ništa – ako ne uspe svim metodama, oni će doći vojno. Na kraju krajeva i dobiće ono što žele vojno. To nije lako prihvatiti, ali prosto morao sam da shvatim da nije seksi pozicija biti anti-amerikanac. Ja sam potpuno kulturno amerikanizovan čovek i ne mrzim taj narod, plače mi se zbog Njujorka i ovog što proživljavaju sada i broja mrtvih koji uopšte nije morao da se desi. Ne mrzim te ljude, ali tu zemlju kao državu prezirem. U tom smislu teška pozicija, koja je možda otuđujuća od levičara koji bi se bavili radnim pravima, ovim, onim – sve je to flaster na rupu, ne od metka, nego zolje.

Da li postoji neka društveno ili politička inicijativa koju podržavaš trenutno?

Pa postoji, ali ne postoji neka koja će promeniti sve i koju bih posebno pomenuo.

 I za kraj, kad će bend svirati kod Zorana Kesića i zašto nikad?

(Smeh) Tu se bar slažemo od početka u bendu, ne sviđa nam se emisija i smer, povezano sa ovim što sam malopre pričao. Mislim da je svakom ko želi da shvati jasno, a onaj ko ne shvata, šta da radim.

Naslovna fotografija: Srđan Veljović

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Preporučeni tekstovi