Bottoms – blentava tinejdž komedija za pametne gledaoce

Ako ste bili ljuti i isprovocirani zbog Barbi, zbog ovog filma ćete - ne znam, spontano sagoreti

Piše: Miloš Dašić

29. September 2023

Kad se priča o komediji danas, bilo da je ona igrana na TV-u ili filmu, ili izvođena na bini u vidu stendapa, glavna kritika je da je politička korektnost pojela sve. Da više ništa ne može da se kaže da se neko ne bi uvredio, što i jeste i nije tako. Da, osetljivost je pojačana na maksimum, ali nekako se uvek ispostavi da onaj koji želi da se sprda na nečiji račun ima i previše kostura u svom ormaru i da mu uvek preti neka robija ili makar osuda ostatka sveta. Međutim, ako posmatramo kroz filmsku komediju, i to šta razlikuje ovo vreme od onog smešnijeg, oštrica humora se izgubila kad su likovi prestali da budu, kao što bi ona staroslovenska fraza kazivala – morally complex.

Ako se sećate komedija prošlog veka, one su uglavnom funkcionisale tako da jedan, dva ili više morally complex likova lažu, varaju, kradu, da bi došli do cilja. Cilj je, hajde da kažemo ne uvek, ali skoro pa uvek bio, da se uvuku u gaće nekoj ženskoj osobi (ili osobama). Od klasika „Neki to vole vruće”, pa do svih mogućih „Američkih pita”, imali ste tipove koji su se oblačili u žene, pretvarali da su gej, bogati, siromašni, pametni, glupi, ne bi li ih neke tamo žene primetile. Ovaj koncept je u komedijama pomalo zaboravljen, okarkaterisan kao mizogin i ostavljen na smetlištu istorije. Ipak, dozvolite rediteljki Emi Seligman da ga vrati, sa određenom količinom ironije, naravno.

Rediteljka Seligman, u svojoj novoj komediji „Bottoms”, rešila je da se poigra sa dve, nazovi muške, filmske trope. Prvom, gde likovi lažu da bi bili sa devojkama. I drugom, filma Fight Club, ne bi li sve izokrenula, i priču postavila tako da u filmu imamo dve glavne junakinje koje rade te „pogrešne stvari”.

U filmu pratimo Džosi (Ajo Edibiri) i PJ (Rejčel Senot), dve lezbejke u srednjoj školi, nepopularne i smotane, koje jedva čekaju da završe sa školom jer je pred njima obećani raj koledža, u kom će moći da krenu ispočetka sa svojim seksualnim i životnim istraživanjima. Ipak, dok taj raj ne stigne, obe se lože na dve popularne devojke, čirlidersice (Havana Rouz Liu i Kaja Gerber), i pre nego se završi školska godina, probale bi da im uskoče u krevet. S obzirom na to da se bliži meč američkog fudbala sa susednom školom, situacija je takva da su svi učenici nebezbedni zbog istorije sukoba dve škole, pa devojke žele da se posebno zaštite. Džosi i PJ stoga pokreću časove civilne samozaštite i odbrane, iliti Fight club, na kom lažu za svoju tešku nasilničku prošlost ne bi li postale popularnije, a i, kao što sam već napomenuo, na’vatale svoje navijačice.

Negde sam pročitao da je Bottoms Fight club za devojčice. To je možda pogrešna procena, jer je originalno Fight club bio za devojčice isto koliko i za dečake, jer je satirično prikazivao klasu modernih japija u konzumerističkom društvu. A i samo društvo. Ali da, mnogo koledž buzdovana i dijabola je bukvalno shvatilo film o tipovima koji se tuku u podrumima dok im ne popucaju arkade. Sam film je zbog toga predmet sprdnje već godinama. Otud je Bottoms zaigrao na kartu parodije na Fight club, kako radnjom, tako i samom režijom i kadriranjima. Film se zeza na račun svog kultnog prethodnika, ali sa dozom respekta i uvažavanja ka ipak velikom filmu (bez obzira na njegovu tupavu fan bazu).

Rezultat je komedija. Ali prava komedija. Sa smejanjem. Ne ove nove koje se samo na papiru tako zovu, a kao rezultat ne dobijete ništa osim nekog retkog ha-ha na silu. Rediteljka, koliko želi da se poigrava sa konceptom „muških” komedija, toliko ipak i koristi da uzjaše na tom talasu zarad same zabave. Likovi su napravljeni tako da ne idu dalje od klasičnih arhetipova, od štreberki prepametnih za svoje godine, do nadrkanih lepotica, onih sa skrivenim talentima i teškim pričama iza sebe, kako uostalom i treba da bude u komediji jer, kad pravite priču na već izgrađenim temeljima žanra, možete mnogo lakše da se fokusirate na ono što je za komediju najbitnije – na smeh i fore.

I Senot i Edibiri, odnosno njihovi likovi, svakako nisu negativci – daleko od toga, ali u ovom filmu su vratile ono što su nove komedije oduzele svojim likovima, a to je da moraju malo da budu seronje. Pogotovo u teen komedijama jer kroz uzrok, radnju i posledicu komedije, likovi moraju da prođu kroz probleme koje su sami napravili i da dođu do prosvetljenja. A epifanija (ovde dolazi SPOILER ALERT) za vreme fantastične scene u kojoj se naše Bottoms devojke šibaju na živo i mrtvo sa ragbi timom.

Kao što reče neki mim na interntima, nesigurni muškarci su se plašili filma Barbi, dok u stvari treba da se plaše ovog filma. Ipak, Barbi je svakako bitniji i veći film iz svakog mogućeg aspekta, dok je Bottoms film koji nijednog momenta ne želi da bude nešto što nije, samo tupava (i ovo kažem kao najveći kompliment) tinejdž komedija za pametne gledaoce.

P.S. Ako ste uživali u ovom film, vratite se korak nazad u karijeri Eme Seligman i sjajnom filmu Shiva Baby, ankatdžemastoj komediji u kojoj smo prvi put i videli Rejčel Senot. Njih dve su očigledno rešile da zajedno grade karijeru, pa su im (iz zezanja, naravno) nadenuli nadimak Martin Skorseze i Robert de Niro za Gen Z. Malo preterivanja nije na odmet, šta.