Ceni li se slikarstvo u Srbiji?

Izgleda da smo se kao narod igrali na časovima likovnog i gađali avionima

11. June 2021

Pandemija virusa korona već dve godine ozbiljno narušava društveni život, ekonomiju, privredu, obrazovni sistem, pa tako i umetnost. Pre dve godine prodata je najstarija srpska slika čuvenog Paje Jovanovića „Ukrotitelj zmija“ za 169.580 evra. Danas, u doba pandemije, slikari se suočavaju sa velikim egzistencijalnim problemom. Pomoć države od samo 90.000 dinara za tri meseca prošle godine nije dovoljna, a prodaja slika u galerijama znatno je opala. Međutim, kada se pogleda ranije angažovanje države po pitanju umetnosti, situacija takođe nije zavidna, te pripadnici umetničkih udruženja, slikari i galeristi uglavnom nisu zadovoljni trenutnom situacijom i zainteresovanošću publike. Ceni li Srbija dovoljno likovnu umetnost?

„Ne bih se složio da likovna umetnost u Srbiji cveta u očima građana, kao što je to slučaj sa filmovima, serijama i muzikom. Naš narod je željan zabave i razonode, a likovna umetnost i književnost svojim tihim postojanjem ne mogu to da pruže. Naravno, to je generalni pogled na narod i razume se da postoje ljubitelji likovne umetnosti koji razumeju važnost te pojave među ljudima i koji strasno prate likovnu scenu. Takvih je mali procenat, nažalost. Izgleda da smo se kao narod igrali na časovima likovnog i gađali avionima“, kaže Darko Aćimović, slikar iz Novog Sada.

Prema njegovim rečima, promene na bilo kom kulturnom planu uopšte, ne mogu se očekivati dok se vrednosti koje se propagiraju ne izbalansiraju sa normalnim.

„U našoj zemlji je velika stopa siromaštva, a likovna umetnost, kao i svaka druga, je privilegija elite. A elita su obrazovani ljudi, kojih je manji procenat. Da bi se desilo poboljšanje u širem smislu, za to bi bile zaslužne nacionalne frekvencije i štampa, uništavanje turbo folk mafije i, rečju, nemoguća misija. Zato će likovna umetnost ostati u našem društvu onom malom procentu ljudi koji imaju pre svega znanja, vremena i afiniteta za takvo stvaralaštvo“, tvrdi Aćimović.

Darko Aćimović

Slikarstvo je deo kulture i utiče na stvaranje nacionalnog identiteta. U svetu ima više modela kulturne politike, a svaki od njih uslovljen je shvatanjem uloge kulture u društvu. Tako pojedini modeli, kao što su državni i paradržavni, podrazumevaju potpunu ili delimičnu kontrolu države nad kulturnim razvojem, dok liberalni model podrazumeva neutralnost i nemešanje države u kulturni razvoj, koji je tako u potpunosti uslovljen mehanizmima tržišta kulture. U većini evropskih zemalja dominiraju državni i paradržavni modeli kulturne politike.

Konkretno, u Francuskoj, državni model podrazumeva potpunu kontrolu kulturnog razvoja, uz obezbeđena sva finansijska sredstva i resurse sa ciljem uključivanja građana u kulturne aktivnosti. Francuska, takođe, ima donesen Zakon o devoluciji, koji smanjuje rizik političke kontrole nad stvaralaštvom. Brojne zakonske regulative doprinose očuvanju i jačanju kulturnog identiteta, te ova država prvenstveno zakonodavstvom, međustranačkom saradnjom i podsticanjem stvaralaštva doprinosi opštem kulturnom razvoju, što je i njen glavni cilj.

S druge strane, u Srbiji je i dalje zastupljen tradicionalni model kulturne politike, a glavni cilj je da se kultura decentralizuje i približi evropskim standardima. Međutim, u praksi nije mnogo toga učinjeno, naročito na polju decentralizacije, gde je jedino 2002. godine donesen zakon kojim je Vojvodini omogućeno da samostalno razvija kulturnu politiku i strategiju, dok ostale oblasti nisu regulisane. Pored toga, još jedan primer nedovoljnog angažovanja države u oblasti umetnosti je i odlaganje odabira Nacionalnog saveta za kulturu (NSK) na čiji se sastav čeka već godinama, nakon isteklog mandata iz 2016. godine. Prema mišljenju brojnih umetničkih udruženja, vlast ne želi da se u NSK-u nađu ljudi koji su javno kritikovali njene postupke i rešenja, te smatraju da je demokratija u Srbiji u dubokoj krizi. Pored toga, ističu da bi jedna od funkcija NSK-a bila utvrđivanje statusa istaknutog umetnika i istaknutog stručnjaka u kulturi, koji bi mogao da bude važan kriterijum za dodelu takozvanih nacionalnih penzija, što, takođe, nije u državnom interesu.

Mnogi slikari koji žive i rade u Srbiji nezadovoljni su svojom finansijskom situacijom, uslovima u kojima rade, te tretmanom države. Neki vrlo teško nabavljaju materijal za svoj rad, a potom teško i prodaju svoje slike. Slikar Darko Aćimović tvrdi da se od slikarstva ipak može živeti u Srbiji. Međutim, prema njegovim rečima, prva decenija bavljenja ovom umetnošću ne donosi veliku zaradu, pa se često dešava da se mesecima ništa ne proda. U drugoj se može skromno živeti, dok tek stariji slikari mogu vrlo dobro da zarađuju jer im je tehnika usavršena i već imaju mrežu ljudi koje poznaju, prodajne galerije sa kojima sarađuju ili, ako su te sreće da su popularni na likovnoj sceni, i njihovi radovi koštaju puno.

Za prodaju slika, u današnje vreme interneta i društvenih mreža, potrebna je i određena promocija i nametanje slikara na sceni. Prodaja slika u galerijama i zainteresovanost ljudi za iste, u Srbiji nije prevelika, tvrdi Marta Stražmešterov, vlasnik Gradske prodajne galerije u Novom Sadu.

„Pojavom interneta i raznoraznih sajtova na njemu na kojima se prodaju slike, drastično je opao promet u galerijama. Kupci lakše dođu do autora. Takođe, postoji zainteresovanost kolekcionara za slike koje se nude iz privatnih kolekcija i koje se prodaju brže nego savremeno slikarstvo. Kada je reč o prodaji slika iz galerije, plaćene reklame, na primer, na Instagramu i Fejsbuku puno znače i meni kao galeristi, a slikarima još više”, objašnjava Marta.

Beogradski slikar Uroš Đurić nije zadovoljan stanjem likovne umetnosti u Srbiji i smatra da se ono nikako ne može porediti sa inostranstvom:

„Slikarstvo u Srbiji i inostranstvu razlikuju se poput neba i zemlje, a mi smo, pritom, u paklu. Sarađivati s inostranstvom je izvanredna stvar jer vas u tom slučaju tretiraju u okviru statusa koji zauzima institucija s kojom sarađujete. Što jača institucija – to bolji tretman.“

Đurić, takođe, ističe da u državi nikakva likovna scena zapravo ne postoji, jer ovdašnji zakoni ne prepoznaju osnovne okvire rada u oblasti umetnosti.

„Kada se govori o pomoći države ne samo slikarima, već i svim ostalim umetnicima, ona podrazumeva minimalne doprinose za obavezno zdravstveno i penziono osiguranje. To je, kako kažu iz odbora Udruženja likovnih umjetnika Srbije (ULUS), uglavnom ostatak posvlastica koje su izborene u ranijem (socijalističkom) periodu, a koje se danas sve više sužavaju“, ističe Đurić.

Uroš Đurić

U aktuelnoj situaciji veoma nerazvijenog tržišta u Srbiji, a sve manje socijalne zaštite i ekonomskih mera koje bi bile podsticajne za umetnike, veliki broj njih se našao u veoma teškoj materijalnoj situaciji“, navode u ULUS-u.

„Ove olakšice koje su postojale (dostupnost radnim prostorima, materijalu – sredstvima za rad, otkup radova, stipendije, poreske olakšice…) i za koje smatramo da treba da se vrate, bazirane su na činjenici da umetnost treba da služi celokupnom društvenom razvoju i da stoga ne sme biti prepuštena tržištu“.

Iz ULUS-a takođe ističu da je aktuelna pandemija virusa korona još više pogoršala život umetnicima, jer su smanjena državna odvajanja za projekte koje raspisuje Ministarstvo kulture i lokalne samouprave. Umetnici su uglavnom primorani da imaju dodatne poslove uz pomoć kojih će finansirati svoju umetnost. Stoga je ULUS zajedno sa Asocijacijom nezavisne kulturne scene Srbije (NKSS), Udruženjem likovnih kritičara AICA, BAZAART-om, Stanicom – servis za savremeni ples, u toku pandemije pokrenuo dva fonda solidarnosti koja su imala za cilj da pomognu kolegama i kulturnim radnicima, tako da su svi umetnici, bez obzira na oblast delovanja, mogli da se prijave za pomoć u iznosu od 30.000 dinara. Pomoć je zatražilo oko 1700 umetnika, a fond je bio u mogućnosti da dodeli samo 177 jedinica pomoći na osnovu sredstava koja su prikupljena preko fondacija i obraćanja širokoj javnosti putem crowdfunding kampanje. Takođe, bitno je napomenuti da je svako angažovanje u organizaciji fondova solidarnosti bilo bazirano isključivo na volonterskom radu.

Na pitanje kakva je pozicija likovnih umetnika i umetnica u Srbiji, ULUS daje sledeći zaključak: .„Samoorganizovani Fondovi solidarnosti jako malo mogu pomoći materijalnoj poziciji umetnika i ta pomoć je više simbolična, ukoliko može da doprinese građenju solidarnosti. Međutim, niko, pa ni umetnici, ne mogu se zadovoljavati primanjem „milosrđa” sa drugih strana koje su ekonomski imućnije, već su im potrebni bolji radni uslovi i mogućnost da dostojanstveno zarade od svog rada, koji treba da bude i društveno vrednovan i koristan društvu“.

Autorka teksta: Jovana Matić

Naslovna fotografija: Anya Berkut

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!