Četiri i po dana na Sarajevo Film Festivalu: Treći i četvrti dan

Šta se desi kada se pomešaju crveni tepih, Vim Venders, Bono Voks, upad jednog goluba u sobu i tužni povratak kući?
Piše: Marina Zec

19. August 2021

Treći dan festivala započinjem kafom pored katoličke katedrale Srca Isusova koja se nalazi u samom centru Sarajeva. Ljudi užurbano prolaze trećeg jutra festivala jer sadržaja koje nudi festival ima i previše – filmske projekcije počinju čak od devet ujutru, u toku su različite izložbe u gradu, izložba Selme Selman takođe, a tu su i drugi propratni sadržaji, radionice za mlade talente i konferencije za novinare. Iz dana u dan pokazuje se da je ovo festival na kome čovek uvek ima previše želja, a premalo vremena. U tom duhu protiče i ovaj, treći dan.

U pola tri je zakazan dolazak Vima Vendersa i Bono Voksa na crveni tepih ispred Narodnog pozorišta, a na ovaj događaj su pozvani brojni novinari, pa i ja. Iako znam da neću uzeti izjavu nijednog od njih, želim da budem u prvim redovima sa drugim novinarima. Moja ambicija uspešno se ostvaruje, penjem se na platformu na kojoj se nalazi red kamera i kamermana za njima, a na kraju tog niza nalazim se i ja – sa telefonom i fotoaparatom. Šta, mobilni je medij modernog doba, snimaju oni, snimam i ja, doduše oni za televizijske programe, a ja za reels na instagramu, ali nije li ovo što ja radim ipak budućnost? Ovaj, moj filozofski trenutak prekida izlazak Bono Voksa na crveni tepih i vrisak, kako fanova, tako i novinara koji su ga ugledali. Bono se kreće relativno sporo (ima i godina, da se ne lažemo), ali izgleda dobro. Pozdravlja se sa ljudima, prilaze mu novinari, govori veselo i raspoloženo. Za njim stiže i Vim Venders, nova vriska, obojica daju autograme i izjave. Čitav spektakl njihovog ulaženja na film nije trajao duže od deset minuta, ali tih deset minuta bili su intenzivniji nego prethodna dva dana festivala. Kada je neko svetska zvezda, to izaziva burnu reakciju okoline, ali kada su na jednom mestu dve, histerija i energija su opipljive. Pre nego što su došli, upoznala sam novinarku koja mi je u tajnosti rekla – iskreno, baš me nešto drma trema, ne znam ni sama zašto. Isto sam se osećala i ja, iako ne postoji neka realna potreba, stepen tenzije u vazduhu valjda utiče i na vas, pa i na to adrenalinsko probijanje u prvi red, što će vam omogućiti da prvi, svojim očima, vidite sve.

Posle ovog, relativno iscrpljujućeg događaja, odlazim u sobu da se odmorim pred razgovor sa mladom rediteljkom Eminom Kujundžić, čiji sam film Savršena ljubavna priča gledala prethodne večeri. Imam sat vremena da „napunim baterije”, što je sasvim dovoljno. Inače, moja soba se nalazi na poslednjem spratu hotela u Baščaršiji, u samom potkrovlju i ima jedan veliki, kosi prozor. Po ulasku u sobu, istuširala sam se, legla na krevet i uzela telefon u ruke da vidim šta se trenutno dešava u gradu i šta propuštam. Međutim, u tom trenutku, na prozoru se čuje blago tup i ubrzano klepetanje – pokušavši da sleti na prozor koji je bio otvoren, golub upada u moju sobu i kreće histerično da leti po istoj. E sada, svaki čovek ima neki iracionalni strah – od letenja, mraka, neizvenosti, zmija, paukova, a moj je, pogađate – od golubova. U tom trenutku, usled neviđene panike i straha, ulećem u ormar. Shvatam da moram nekako da izađem odavde i da odem po pomoć, tačnije po nekoga ko će pristati da otera goluba iz moje sobe. Takođe, shvatam da sam prilično oskudno obučena. Pre toga sam se spakovala, sve stvari su mi u koferu ispod prozora u koji golub kontinuirano udara, bez uspeha da izađe napolje. U ormaru mi je ostala jedna, svečanija haljina. Bez razmišljanja je oblačim, kao i cipele na štiklu koje su se nalazile pored vrata i strčavam niz stepenice. Na recepciji su dve devojke koje kreću da se smeju na moju priču, ali nijedna od njih neće baš da tera goluba. Nailazimo na dobrovoljca koji radi u lokalu pored hotela koji je hrabro i odvažno ušao moju sobu i izbacio mučenog goluba.

Usled pretrpljenog terora, izlazim iz sobe, ne mogu više ni da sedim u njoj. Sutradan sam u njoj našla i golubiji izmet i perca – podsetnik na traumatičnu situaciju od prethodnog dana.

Nakon toga, razgovaram sa Eminom Kujundžić, pa pravo na svetsku premijeru filma Dušana Kasalice Elegija lovora. Debitantski igrani film crnogorskog reditelja prikazan je premijerno u Narodnom pozorištu Sarajevo, u okviru Glavnog takmičarskog programa. Elegija lovora prati život univerzitetskog profesora Filipa koji sa ženom odlazi na odmor. Nakon par dana provedenih u banji, distanca između njih je i više nego vidljiva, i njegova žena odlučuje da ode, tačnije da ga napusti. Filipov život se raspada, ali on odlazi u nove predele, koji mu donose potpuno nova i prilično neobična iskustva. Film vas ostavalja sa utiskom da ste imali priliku da gledate dva filma u jednom, a kadrovi i snimljeni predeli su čak i sami dovoljan adut zbog koga ćete biti prikovani za ovaj film.

Nakon projekcije, dobijam pozivnicu i za filmski after koji je organizovan u bašti hotela Bosna. Na žurki je cela glumačka ekipa, kao i drugi mladi ljudi koje srećem već treći dan. Nakon koktela u hotelu Bosna, pravi after dešava se Kod Saketa. Ovog puta uspevamo da uđemo bez problema – a na terasi nije nepodnošljiva gužva. Iako je na festivalu žurka svakog dana, ipak se vidi razlika između subote i nedelje.

Sutradan ustajem prilično kasno i pakujem se – vreme je za odlazak. Veoma mi je žao, iako je prošlo već pola festivala, čini se kao da je on tek počeo. Šetam se Baščaršijom i sporednim ulicama i upijam poslednje zrake sunca u Sarajevu, u kome je u tom trenutku preko 35 stepeni. Odlazim na kafu, pa u kombi – s ozbirom na to da je redovni autobus u 6 ujutru, a da je iskustvo blabla car-om bilo i više nego jedinstveno, odlučujem se za redovnu liniju Gea Transa, kojim svakog dana možete i otići i vratiti se iz Sarajeva. Vozač je prijatan, u kombiju nas je sedmoro, taman dovoljno da nas ne bude previše. Krivine na putu nimalo nisu prijatne, ali nema veze, ja sam u glavi i dalje na festivalu, puna utisaka koje nosim iz Sarajeva. Ja odlazim, ali festival ostaje – sa brojnim filmovima, gostima i žurkama koje će trajati do kraja festivala. Iako neću biti tu fizički, festival ću pratiti onlajn, kao i kroz razgovore sa autorima. Ovaj, prvi Sarajevo Film Festival koji sam imala priliku da posetim, zaista je posebno iskustvo i ovaj grad i festival pružili su mi i više nego što sam mogla da očekujem. Osnovna misao mi je da ovakav festival, osim u Sarajevu, zaista ne postoji u regionu – ovakvih razmera, mogućnosti i značaja. Koji u potpunosti angažuje i grad i sve ljude u njemu i nudi prozor u neki, potpuno neverovatan svet. Hvala ti, Sarajevo, vidimo se dogodine opet!

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!