Tih četrnaest jutara, budila sam se, otvarala oči i levom rukom napipavala pod. Spavala sam u vreći, na nekakvom sunđeru u potkrovlju bekstejdža velikog teatra u malom gradu Nemačke. Bez imalo preterivanja kažem da su mi noći, 5cm od poda bile najspokonije i najušuškanije do sada. Valjda to ide iz čoveka, a ne iz dušeka.
Heidenheim an der Brenz je lepuškasti, brdoviti gradić na jugu Nemačke i pogađa sam centar trougla Memmingen – Minhen – Štutgart. Na vrhu jednog brda, preko puta zamka Helenstein-a je zgrada teatra, mog dvonedeljnog doma. Takođe se ne sećam da sam ikada do sada više pripadala nekom prostoru. Ja sam postala ta scena. Identifikacija, koja je u prirodi čoveka, je bila izražajnija u mom slučaju.
Mom odlazaku na kratkoročno volontiranje u Naturtheatar-u usledila je ogromna želja da napustim svoju zonu komfora i da sa nekim, do tada nepoznatim najrazličitijim profilima ljudi na nepoznatoj teritoriji stvorim čudo. Ili pronađem bar neki njegov delić.
Kirgistan, Ukrajina, Rusija, Tadžikistan, Francuska, Srbija, Belgija, Nemačka i Kina. To su bila naša obeležja, osim titule volontera. Ali ja sam pre svega upoznala Ajzhan, Oleksii, Lizu, Pari, Agnes, Jean Pierre-a, Davida, Theresu i Ying Jing, a zatim kulture koje su oni donosili. Obojili smo i oslikali dane jedni drugima, kao i 7.000 cigli za potrebe predstave čija se radnja odvija u Veneciji 50-ih godina.
Muzika na 9 različitih jezika je neprestano zujala u pozadini dugih i dubokih konverzacija, pravljenja salate za 10 osoba, mog novooktrivenog talenta za stoni fudbal, neposrednih otvaranja duša i zagrljaja bez povoda. Divlja, netaktnuta priroda, čiji sam doživotni fan je okruživala teatar, odakle i polazi njegov naziv. Organska farma, u neposrednoj blizini je pobila svaki stereotip da je nemačka agrikultura potpuno zanemarena kada su u pitanju same životinje. Na proplancima kravice su trčale slobodno. A i mi sa njima. Kada sam na jednu od njih naslonila glavu, prihvatila je to srdačno, pa je i njeno ”mu” bilo sa nešto više ljubavi neko prethodnog puta.
Odnosi. Ono što me je fasciniralo i u šta sam se, po ko zna koji put zaljubila. Stvaraš zajednicu, brineš o njoj na najrazličitije načine. Za njih si ti tu, radi njih samih, a oni su pojedinačno privrženi tebi.
Došli smo na kamp baš uoči slavlja stogodišnjice postojanja NaturTheater-a. I u sam teatar sam se zaljubila ludački! Scena je bila svuda. Cela zgrada je brujala od glasova omladinaca i njihove stvaralačke energije. Sve je mirisalo na jednu malu, simpatičnu kampersku revoluciju! Ona me je dovela do sopstvenog izvora vedrine, i sada je ja šaljem dalje.
0 Comments