STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Čija su naša tela?

Bitka za pravo na abortus u XXI veku

30. May 2022

Skoro godinu i po dana nakon što je Ustavni sud u Varšavi suzio već ograničeno pravo na abortus, američki mediji su došli do nacrta novog zakona kojim Vrhovni sud SAD planira da ospori „Rou protiv Vejda”. Reč je o čuvenoj presudi iz 1973. godine koja od tada na saveznom nivou štiti pravo žena u SAD na abortus. Hiljadama kilometara dalje, a u našem balkanskom susedstvu, Zagrepčanki Mireli Čavajdi je u 24. nedelji trudnoće utvrđena ozbiljna malformacija ploda koja je za plod neizlečiva, a za nju bi mogla biti smrtonosna. Međutim, i pored toga, ona se bori za pravo na prekid trudnoće koji je, iako medicinski indukovan, a ujedno i potpuno legalan u hrvatskom zakonodavstvu, u realnosti često nedostupan ženama. Paralelno sa tim, u Hrvatskoj je održan i tradicionalni „Hod za život”, po uzoru na događaj u SAD, u kom više stotina ljudi „miroljubivo maršira u znak potpore svakom rođenom i nerođenom detetu”. Istovremeno, u bratskoj Crnoj Gori (jer je za sestre sve manje mesta tamo), na RTCG-u, televiziji sa nacionalnom frekvencijom, u udarnom terminu je puštena emisija sa naslovom „Abortus — žensko, državno ili crkveno pitanje?”. Par dana pre toga, na jutarnjem programu Prve srpske televizije, u javnosti poznati ginekolog Vanja Milošević, povodom dešavanja u SAD i Hrvatskoj, izjavio je da je abortus „muško” pitanje, kao i da „žensko telo više nije samo njeno kada stupi u seksualne odnose”.

Od lomače do (ne)dostupne medicinske intervencije

Istorijski posmatrano, ženska prava su se širila iz određenih centara u kom je feministički pokret prvi put izborio određene pobede, pa i oduzimanje ovih prava funkcioniše po sličnom principu. Zato nije čudno što, još uvek aktivna, pandemija virusa korona koegzistira zajedno sa drugom pandemijom iz senke – pandemijom patrijarhata. Ideje o oduzimanju osnovnih ženskih prava se zato šire, kao i svaki virus, onda kada se za to stvori plodno tlo, a iskustvo različitih humanitarnih kriza pokazuje da su upravo ovi periodi prelomne tačke u kom se stvaraju prilike — za poboljšanje položaja ili ugrožavanje postojećih prava.

Abortus, međutim, nije „pošast” savremenog sveta koji srlja u moralni sunovrat, kako se to sve češće ističe. Žene su uvek nalazile način kako da kontrolišu sopstvenu reproduktivnost. Studije o periodu progona „veštica” od XV do XVIII veka u Evropi i Severnoj Americi pokazuju da su često vešticama bile proglašavane žene koje su imale posebna znanja o ženskoj seksualnosti, trudnoći, rađanju, pa i prekidu trudnoće i kao takve su uživale autoritet među drugim ženama. Ove žene su znale za biljke za koje se smatralo da imaju abortirajuća svojstva. U delima mnogih feministkinja, ali i sećanjima naših baka, ostale su druge metode kojim su žene prekidale trudnoću, a koje su se odnosile na jaku masažu stomaka, umetanje nehirurških predmeta, poput igala i ofingera, u utrobu, odlasci kod nestručnih lica koji su izvršavali abortus u neadekvatnim uslovima i tako dalje. Abortusa je, dakle, uvek bilo, ali je bilo i smrti žena usled komplikacija. Procenjuje se da se i danas izvrši oko 25 miliona prekida trudnoća godišnje u nebezbednim okolnostima, zbog čega oko 7 miliona žena pati od određenih komplikacija. Ovo je življena stvarnost u zemljama gde je abortus ilegalan ili zbog cene nije dostupan svim ženama. U normalnim okolnostima, dakle adekvatnim medicinskim uslovima, procenat rizika i mogućih komplikacija kod abortusa u prvom tromesečju je 1%.

Iako nijedna žena ne bira tek tako abortus kao aktivnost za razonodu vikendom, abortus je temeljno žensko pravo i to spada u metaistine koje ne moraju da se izgovore da bismo svi znali da je tako. Pravo na bezbedan i dostupan abortus je ključan za psihofizički integritet žena jer kreće od vrlo proste činjenice — o sopstvenom telu odlučuje samo žena. Ako se ovaj princip dosledno primenjuje, to udara u same osnove patrijarhata jer se odnosi ne samo na odluku u vezi sa rađanjem, već na telesnost kao takvu i preliva se i na svaki oblik sprečavanja nasilja nad ženama. Drugim rečima, pravo izbora za koje se feministkinje bore, zapravo znači mogućnost kontrole nad sopstvenim telom i životom. Ukidanje ovog prava znači smrt za neke, a ropstvo za sve žene.

„Borba za život” — ali čiji?

Ovu činjenicu znaju i različite društvene snage koje nastoje da ograniče ili potpuno ukinu pravo na abortus. Budući da je pravo na abortus deo korpusa prava na sopstveno telo, logično je da se desničarske snage nikada ne zadržavaju na tome, već idu ka ukidanju svih zakona koji žene štite od muškog nasilja i barem nominalno garantuju jednakost. Zbog toga ni ne čudi što iste grupe koje se bore za kriminalizaciju abortusa nastoje i da zaustave primenu Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, tj. Istanbulske konvencije. Ova konvencija je važna na više nivoa — ona vrlo jasno ukazuje na strukturni karakter nasilja nad ženama, zahteva strukturnu podršku ženama koje su preživele bilo koji oblik nasilja i štiti reproduktivna prava žena, što znači rani prekid trudnoće, ali i zabranu prisilnog abortusa i sterilizacije. Istanbulska konvencija takođe u prvi plan stavlja pristanak kao kategoriju kojom se definiše nasilje nad ženama, odnosno — tamo gde nema ženskog pristanka, ima nasilja nad ženama. Time ona jasno štiti pravo žena na izbor u smislu kontrole nad sopstvenim telom u svim aspektima.

„Nikada ne zaboravite da je potrebna samo jedna politička, ekonomska ili verska kriza da bi prava žena bila dovedena u pitanje. Ova prava se nikada ne mogu uzeti zdravo za gotovo. Morate ostati na oprezu tokom svog života”, rekla je Simon de Bovoar, francuska filozofkinja i feministkinja. Teret humanitarne krize usled pandemije virusa korona najvećim delom su iznele žene, kao nevidljive radnice i taj momentum je prepoznala i iskoristila i ekstremna desnica koja je zaoštrila napad na ženska prava. U slučaju Poljske, „Ujedinjena Poljska” i „Pravni poredak”, kao aktivne ekstremno desničarske snage, radile su na prikupljanju potpisa za narodnu inicijativu kojom bi se sprečila primena Istanbulske konvencije. Poljska nije usamljena u ovome — ujedinjena sa Mađarskom, Slovačkom, Hrvatskom, Ukrajinom i Slovenijom radi na stvaranju „porodičnog” bloka koji će biti kontrateža Istanbulskoj konvenciji tako što će definisati prava i obaveze porodice.

Čitava borba protiv zakona koji štite žene se tako zasniva na fabrikaciji podataka i manipulaciji. Dok govore o „čedomorstvu” i upoređuju abortus sa holokaustom u stilu američkih fundamentalista, zagovornici ovih mračnih politika su svesni da ništa od toga nema veze sa istinom. Međutim, taktičnije je govoriti u javnosti o tome, pozivati se na apstraktna prava embriona i tradicionalne vrednosti, umesto reći da se suštinski zalažu za legalizaciju ženskog ropstva. O tome da je ovo pitanje samo vrh ledenog brega, svedoči i činjenica da je nakon najave obaranja presude „Rou protiv Vejda”, kandidat za senatora iz Arizone izjavio da se zalaže za zabranu kondoma na nacionalnom nivou, dok je republikanska predstavnica iz Tenesija najavila debatu koja bi dovela u pitanje ustavnost presude iz 1965. kojom je bila garantovana prodaja kontraceptivnih sredstava.

Iako su ove kampanje zastrašujuće, one nisu nove i jasno je kako normalizacija narativa o abortusu kao ubistvu otvara prostor za nove nivoe fanatizma koji, do tada marginalni, dobijaju svoje legitimno mesto u javnom diskursu. U Hrvatskoj je tako već godinama aktivna katolička organizacija Human Life International iz SAD koja kontracepciju naziva „korenom kulture smrti” i ona već 20 godina finansijski podržava hrvatske desničarske organizacije kojima je u poslednjh nekoliko godina dala preko 120 hiljada dolara. Međutim, ovakvo stanje stvari ne sprečava predstavnike ovih i sličnih organizacija da feministkinje koje se bore za reproduktivna i druga ženska prava nazivaju stranim plaćenicama, iako se tokovi novca organizacija kojim oni pripadaju mogu vrlo lako proveriti.

Budući da je u Hrvatskoj kampanja za zabranu abortusa postala prilično lukrativna aktivnost, građanke Hrvatske sve teže ostvaruju svoje zakonsko pravo na prekid trudnoće koje postoji od 1977. godine. Jedan od osnovnih razloga je diskreciono pravo koje imaju hrvatski lekari, a koje se odnosi na institut prigovora savesti koji dozvoljava lekarima da odbiju izvršenje abortusa. Otkako je 2003. godine prigovor savesti legalizovan, broj lekara koji koristi ovaj institut je u stalnom porastu, pa je do 2018. godine, 59% medicinskih radnika koji rade u bolnicama u kojima žene mogu prekinuti trudnoću odbijalo da izvrši abortus. Zbog toga građanke Hrvatske često prelaze granicu i abortus vrše u Sloveniji ili Srbiji, što u tom slučaju nije pokriveno sistemom zdravstvene zaštite. Zato je i ranije pomenutoj Mireli Čavajdi rečeno da ode u Sloveniju i tamo izvrši abortus na koji ima pravo kao poreska obveznica u državi u kojoj živi. Drugim rečima, zabrana abortusa samo jača privatni sektor, što dodatno pogađa siromašne žene koje ne mogu da priušte odlazak u privatnu kliniku ili van države. Situacija je utoliko gora, kada uzmemo u obzir da mnogi ginekolozi u Hrvatskoj, koji u državnim klinikama koriste insitut prigovora savesti, zapravo vrše abortuse u svojim privatnim ordinacijama, gde žene plaćaju nekoliko puta više istu intervenciju. U tom slučaju, ta ista savest im ne smeta.

Inflacija „stručnjaka” o ženskoj egzistenciji

Rasprava o zabrani abortusa se preliva i u srpsku javnost, pa se poslednjih godina, a posebno od početka ove godine, sve češće organizuju debate o toj temi. Jasno je da su mnoge od ovih ideja žive decenijama, ali često sasvim marginalne, i zato se postavlja pitanje kako dobijaju na značaju, do te mere da se pretvore u narodne inicijative i predstave kao legitimna javna rasprava? Poslednjih godina svedočimo proboju feminističkih tema u javnost i, posebno, u mejnstrim medije u Srbiji, ali gotovo uvek po istom principu – kroz pravljenje šou programa koji se predstavlja kao navodna objektivnost. Uistinu, postoje teme u kojima ima više nivoa interpretacije i debata je poželjna, ali i tada, ako, i samo ako, postoje relevantni sagovornici i stručnjaci na zadatu temu. U slučaju prava na abortus ili nasilja nad ženama, princip navodne objektivnosti u kom se dovode „za” i „protiv” akteri, ne doprinose informisanosti građanki i građana, već upravo suprotno — temeljna ženska prava svode se na apsurd koji će biti klikabilan. O pravu na abortus treba govoriti u medijima, ali, zapravo, o tome kako da ova procedura bude dostupna svim ženama, jer se i u sistemu zdravstvene zaštite plaća više stotina evra, što mnoge žene u Srbiji ne mogu da priušte. Treba govoriti o nehumanom tretmanu koji imaju žene koje prolaze kroz medicinski indukovan abortus u srpskim bolnicama. Međutim, umesto o načinu unapređenja postojećeg prava na abortus, mediji su zatrpani naslovima poput: „Haos u studiju zbog abortusa” (i slično), koji pomeraju fokus sa prava na senzacionalizam.

Zato je važno shvatiti koliku odgovornost imaju mediji u širenju ovakvih ideja i davanju legitimiteta inicijativama i pokretima koji ne moraju imati širu bazu među „običnim” ljudima načelno, ali mogu dobiti svojih pet minuta slave koji trajno mogu da oštete žene. Na radnicama i radnicima u medijima je odgovornost da dovode relevantne sagovornike, i to ne po principu „za” i „protiv”, jer biti protiv osnovnih ženskih prava znači biti za žensko ropstvo. Nedopustivo je da se u medijima kao kredibilni sagovornici na temu ženskih prava pojavljuju teolozi, ikakvi, a posebno oni koji imaju prijave za nasilje u porodici, profesori koji su zloupotrebljavali svoje pozicije moći za seksualno iskorišćavanje i ucenu studentkinja, ratni zločinci i svi drugi koji nisu na strani žena ili dece. Njihova prisutnost u medijima ne mora da znači zabranu prava na abortus, ali može značiti dodatno otežavanje ženama da do ove procedure dođu, kao i njihovu dodatnu dehumanizaciju.

U svojim kulama od slonovače u kojim nastupaju iz pozicije navodne „nepristrasnosti” i „objektivnosti”, ovi muškarci samouvereno govore o tome šta „bi” ili „ne bi”, kao nekakve moralne vertikale, svesni činjenice da nikada neće ni morati. Nijedan teolog, sveštenik ili neki drugi crkveni poglavar, nijedan političar, lekar, nijedan muškarac nikada neće morati da razmišlja o tome šta će raditi ukoliko mu se osnovno pravo — na kontrolu nad sopstvenim telom — oduzme, a to se proglasi novom normalnošću. Niko od njih neće morati da razmišlja o tome kako će nastaviti život nakon neželjene trudnoće usled seksualnog nasilja ili u bilo kojoj drugoj situaciji, kako će izneti trudnoću sa smrtno bolesnim plodom, ukoliko i sama ne umre od ovih komplikacija. Dok govore o navodnom kajanju koje sve žene osećaju nakon abortusa, oni ne razmišljaju i ne rade ništa povodom egzistencije žena koje su prisiljene da iznesu neželjenu trudnoću. Dok govore apsolutnu neistinu da je abortus ubistvo, oni ne misle o potencijalnoj smrti žena koje će svejedno izvršiti prekid trudnoće, ali u nebezbednim uslovima.

Neće morati, jer sa druge strane ne stojimo mi, feministkinje, koje se bore za obaveznu vazektomiju i legalizaciju nasilja nad muškarcima. Mi se borimo za život dostojan čoveka. Zato svi zajedno imamo odgovornost da stanemo na put ovim mračnim tendencijama i da se borimo za svoje osnovno pravo koje, u suštini, i jeste pravo na život, jer je bez njega smrt mnogih žena izvesna.

Ilustracije: Amber Vittoria

Preporučeni tekstovi

Mala preterivanja: Vakuum

Mala preterivanja: Vakuum

Kao da smo zaboravili na pravo na predah, koje se može ostvariti bilo gde, pa i u naizgled dosadnim trenucima koje bismo preskočili, kao što je gužva u saobraćaju

Da li smo mi odraz svoje rodne zemlje?

Da li smo mi odraz svoje rodne zemlje?

Na ovo razmišljanje me je naveo slučajni susret sa jednom Austrijankom, koja mi nije bila baš najdraža osoba – možda malo nepravedno, ali razloge ne bih da otkrivam

Pratite nas na:

1 Comment

  1. Avatar

    <3

    Reply

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *