Pronašao sam ga u dvorištu nekadašnje fabrike odeće Kluz, u ulici Mite Ružića, i već je u te dve geografsko-toponimske odrednice sadržan tovar simbolike koja sugeriše da nema drugog mesta u Beogradu gde bi slikar Aleksandar Denić mogao da skroluje vesti, sluša narodnjake i hiperproducira svoja dela. Fabrika odeće Kluz propala je i naslednici porodica na čijim je posedima fabrika izgrađena nakon Drugog svetskog rata čekaju da restitucija učini svoje i ti im posedi budu vraćeni. Do tada, pored ostalih, u prostorijama Kluza deluje umetnički kolektiv Matrijaršija. Kada se uzme u obzir da je fabrika Kluz zapošljavala oko 10.000 ljudi, od čega 90 odsto žena, ne možemo da prenebregnemo značaj simbolike u odabiru Matrijaršije da se nastani baš na tom mestu.
Kako rekosmo, Denić od 2015. stvara u okviru kolektiva Matrijaršija, koji se u Kluzovoj fabrici nalazi od 2021. godine. U njihovom prostranom studiju zidovi su prekriveni starim radovima i posterima, u jednom ćošku su bubnjevi, razni artefakti i predmeti poput lobanje neke rogate životinje, tuba akrilnih boja, četkica, makaza i drugog, razbacani ili naslagani u svakom ćošku, a petoro ljudi istovremeno stvara. Denić me upućuje ka drugoj sobi, gde se se nalazi presa za štampanje plakata i ulaz u maleni zagušljivi arhiv, u kojem od starih radova, poklona i sličnog, čovek ne može da se okrene. Seli smo na starinske, radničke drvene stolice umrljane bojama, i započeli razgovor o njegovoj umetnosti.
Na Instagramu ga prati više od 3.000 ljudi, a njegove radove je, pored one u Srbiji, videla i publika u (za sada) Crnoj Gori i Makedoniji: samo ovog leta izlagao je na izložbi Maestro Aleksandar Denić u Podgorici, a u Makedoniji u okviru festivala BOSH.
Izdao je zbornik svojih radova Denićeva godina, fanzine Denićevi dani i Pavel i Dorota, kao i kolaboraciju sa Aleksandrom Opačićem, fanzin Dobar loš policajac.
Sa Aleksandrom Denićem razgovarali smo o njegovim radovima, odrastanju i inspiracji za slikanje.
Završio si srednju školu za dizajn, nakon čega si upisao i završio Višu dizajnersku, i to smer aranžer – dekorater. Da li je bilo nekog konretnog trenutka kada si pomislio – e, to je to, ja ću time da se bavim u životu, biću likovni umetnik, ili je to došlo postepeno?
Aleksandar Denić: Pa, u suštini postepeno, prvo je moja nastavnica Ljiljana Perunović iz osnovne prepoznala da imam neki slikarski talenat. Moji roditelji, s druge strane, nisu baš možda bili za to, nisu razumeli šta znači umetnost, a nisam ni ja verovatno, nisam ni imao neke pretenzije ka tome. Ali nastavnica me ubedila da znam da crtam.
Ali, voleo sam da radim male vojnike, to mi je bila specijalnost. Oko desete godine, gledao sam fimove i crtao bunkere, bojno polje… Samo što sam, za razliku od druge dece, bio ambiciozan u tome, uglavnom sam crtao Kosovksi boj i Prvi svetski rat. Nije to bilo nešto fokusirano. Imao sam i pomoć nastavnika u školi koji su bili popustljivi, imali strpljenja, ja sam prosto išao u školu i ništa me nije zanimalo. Imao sam strah kad sam video kako druga deca u Dizajnerskoj rade, bio sam se uplašio da li ja mogu dobro da radim. Ali me je neka sujeta održala, pa nisam hteo da probam Likovnu i Primenjenu, a roditelji me nisu terali da radim nešto konkretno, mislilii su da ću sam da shvatim kako to ide.
U periodu srednje i osnovne, šta je na tebe ostavilo najveći utisak od likovnih dela koje si konzumirao, i da li u svojim današnjim radovima vidiš njihov uticaj? Stripova koje si čitao, filmova koje si gledao…
To je jako bitna stvar, na primer nisam imao tada neke slikarske uzore, oni su došli posle faksa. Upijao sam kao dete stvari sa TV-a, gledao sam filmove, ali ih nisam povezivao sa umetnošću. Ono, gledao sam vesterne, ratne…
Koje vesterne?
Dobar loš zao, pa od ratnih, recimo, Dan D, i tako te stvari američke. U suštini, sve što je išlo na TV, partizanski filmovi, Kosovski boj… Ja nisam od ranije znao šta je forma, ali su nam to nastavnici u Dizajnerskoj predočili – kako, recimo, izgleda flaša i kako se ona crta, koliki je rad potreban da bi nešto nacrtao. Ja sam, na primer, dizajnirao ambalaže, pa sam učio kako se crta kesica supe.
I onda, tu sam vežbao preciznost, iako ja nisam bio nešto precizan, ali sam vežbao.
Najviše su na mene uticale ipak televizijske emisije, verovatno su zapaljeni ti snimci, da li tokom bombardovanja ili tokom Petog oktobra, bio je neki akademski umetnik, ne sećam se tačno, koji je na TV-u objašnjavao slikarske tehnike, neke ’97- 98. RTS proizvodnja. Emisija o slikarstvu, kroz modernistički način nama prikazuje formu. Kasnije nisam mogao da nađem reprize toga. Mogao bih da kažem da je javni servis najviše uticao na mene tada.
Gledao sam i Spejs džem kada je izađao u bioskopu, ali to me nije radilo. Čak mi je 3D animacija bila kič nekako. Niskobudžetni crtaći isto nisu bili za mene. Ja sam ipak dete iz nekih starih vremena.
Stripove nisam čitao preterano, ali neke, recimo, ’92. sam čitao stripove o Baji Patku, onoj štekari što ima puno novca, Pačje priče. Pa sam te iste epizode gledao i u formi crtaća, ali to je rano detinjstvo, kad sam imao desetak godina, pošto je moje detinjstvo trajalo do 25. godine (smeh).
Prosti, bio sam samo konzument stirpva, nisam imao ni para, ni navike da ih kupujem.
Da li te je radilo nekad da se baviš muzikom? I kako je na tebe muzika uticala u tom periodu?
U tom periodu nije uticala, pošto nisam imao te, kako bih rekao, srednjoklasne navike. Ljudi koji su pripadnici srednje klase, kao, znaju šta je dobro i svojoj deci obezbeđuju letovanje, muziku i tako dalje. Ja to nisam imao, moji roditelji, kad su mi dali crtam, možda su imali utisak – moje dete je najbolje, ali nisu bili svesni šta ja tu kao mogu. I sad, ja nisam bio dovoljno brz u pameti da shvatim šta je dobro.
Na primer, slušao sam metal i interesovala me muzika, ali me nije interesovalo da kpuim CD. Tako da, slušao sam ono što mi nareže drugarica i društvo ili što čujem na radiju. I tako sam shvatio da bih mogao da sviram nešto tek u 24. godini i probao sam, pa sam shvatio da ne umem. Ali na jednom rođendanu, tek kad sam upoznao Matrijaršiju, probao sam da na karaokama pevam narodnjake, i shvatio sam da umem da pevam. Ne kao sad nešto profi, nego da imam osećaj.
A da li aktivno tu muziku tražiš sad na Jutjubu?
Slušam druge stvari, ali jedna star je ostala u meni. Kada sam naučio engleski, shvatio sam da su tekstovi u metalu prilično banalni, a i da je muzika tu i kič i banalna. Ali, ja sam u duhovnom smislu ostao metalac jer sam primetio da je sve u popularnoj kulturi pank.
Kako to?
Ne onaj izvorni pank, kao, gitare, sloboda mišljenja, uprošćeno sviranje i politička poruka. Nego se ta politička poruka prenela na estetiku, i onda je, na primer, pank postao post-pank, dakle Igi Pop, New Order, Dejvid Bouvi... Zato što sam bio metalac i ograničenih mogućnosti šta ću slušati, onda sam zapravo ostao spašen pod panka, iako je sva moja današnja estetika, kao i muzika koju slušam, čist pank. Ali suštinski sam anti-pank i metalac.
Uvek sam želeo simbiozu pop muzike i folka, i onda kada se pojavio Jutjub uživao sam. Sada slušam i narodnjake i elektro. I zapravo – metal su narodnjaci.
Zašto ti je važna narodna muzika?
Kao mali bio sam suočen i sa tom muzikom i osetio sam neposrednost i živost u tim ritmovima, najvažnija stvar u muzici nije sama muzička struktura, već produkcija i kako nešto zvuči. I utisak da je ta muzika najbolja.
Narodna muzika je kompleksna, ta simbioza elektronskih instrumenata, narodnog stvaralašrtva i pop kutlutre je meni najbolja, jer muzičari po intuiciji prave pesme sa kompleksnim ritmovima, suštinski inovativno i muzikalno. Narodnjaci iz 80-ih i 90-ih imaju te obrise muzikalnosti. I puno zavisi od intuicije muzičara.
Iz ove perspektive, da li su devedesete kod nas nešto promenile u umetnosti? Šta je to što više nije bilo isto posle te dekade?
Promene su za mene došle 2000-ih. Gledao sam neki dokumentrarac o tome kako shvatamo decenije, pa se tako osamdesete protežu do ’94, a devedesete traju do 2003, na primer. I sad, kad gledamo umetničku scenu, a ja volim to tako da posmatram jer sam umentik, ’90. su za mene kraj analognog i početak digitalnog. Na umetničkom planu to ipak nije neki snažan rez, već evolucija onoga što je bilo ranije.
Nakon zvaničnog školovanja, zaposlio si se u magacinu. Kako je došlo do toga?
Bio sam pao jednu godinu na faksu, pa sam pošle završio. I tad me nije zanimalo da nešto radim, nisam uvežbao programe za dizajn enterijera. A hteo sam nekako da se opravdam jer živim s ćaletom i to, i hteo sam da budem koristan porodici i društvu. I rekoh sebi, ako baš nećeš da učiš te 3D programe, hajde da radiš, da imaš platicu. I tako sam 2007. našao posao u magacinu. Nisam bio, ono, naivan, nisu to neki poslovi za omladince.
To mi je bilo dosta kreativno, imao sam drugare koji su osnovali fotografski kolektiv Belgrade Raw, jedan od njih je i moj sadašnji kum, pa sam to mogao stalno da konzumiram, a bio sam šljaker. Pomagalo mi je. Radio sam na utovaru kamiona u Brzoj pošti. Svaki put kad utovarim neki kamion, osetim se kao Mikelanđelo. Kad pomeraš te kutije, ti kao da konstruišeš nekakvo delo, iako samo prosto ređaš kutije.
Kakav je to uticaj na tebe ostavilo u umetničkom smislu, da li je vredelo? Uglavnom fizički rad ima neki uticaj na umetnika.
Možda u onom smislu da imam kratak fitilj za neke stvari. Pomoglo mi je u interakciji sa ljudima, da shvatim kako se stvari praktično organizuju, onda da to pomeranje stvari, kutija i nameštaja, da ništa nije bauk i da može da se lako uradi i izvede. Pomoglo mi je u spretnosti, da procenim koliko stvari staje u auto i to, to je neko važno životno iskustvo, jer mi je proširilo polje. Trenira te za život.
Jesi li izvežbao oko?
Sad bolje znam koliko vode treba u boji.
Kako si onda nakon toga stigao do Matrijaršije?
U tom trenutku sam počeo malo da slikam i da šerujem slike na Fejsu, neke 2013. i 2104, na nagovor prijatelja. I svojim slikama poitičara i narodnjaka sam privukao pažnju. A pošto poznajem ljude iz umetničkih krugova, oni su me preporučili Žoani, našoj organizatorki Festivala novog doba u Matrijaršiji, i onda su me zvali jedan dan da uradim dva-tri crteža i slike za katalog. Posle tog festivala sam došao kod njih i oni su me uvukli u to – organizovali su žurke, bilo im je lako.
A i sam taj senzibilitet, tri zasebne nepretenciozne umetničke grupe, Mubarec, kao neformalni kolektiv prijatelja koji prave komentar na društvenu stvarnost… I u tom kolektivu dosta ljudi nisu iz umetničkih škola, već dolaze sa filozoifije i knjiženovsti, pa sam to doživeo tek ovde kad sam stigao.
Pošto sam već imao neko iskustvo s 32 godine, ništa me tu nije šokiralo. Ono što se tu radi je mnoge ljude šokiralo. Na primer, narodnjaci na izložbi, prikazivanje fetiša na čudan način, pa pank posteri sa tih festivala… Mene susret sa njima nije zaprepastio jer sam intuitivno i ranije na neki način želeo to i bio u tome.
Često ne delim ideološke stavove sa ostalima ovde. Ja sam na neki način levičar, ali sam i tradicionalista i desno sam, ali nemam nikakav problem s levicom. Imamo ovde i feminizam i to…
Ili, kad sam bio u dvadesetima, bio sam više pod uticajem antikomunizma, a sad mi je to sve potpuno svejedno, ali ne s liberalne tačke gledišta. To što je bilo osamdesetih i devedesetih, kao, da su komunisti kao uništili sve građansko, nisam ni taj tip… Nije to za mene bauk, ništa nije bauk, ni biti LGBT, ni biti četnik, to je sad sve nekako opušteno. To je moje viđenje i ono je različito od ostalih iz moje grupe.
Počeo si da slikaš političare i estradu. Zbog čega su oni baš tvoj izbor? Kada dobiješ inspiraciju da nešto naslikaš, zašto je uglavnom tema nešto što si video u vestima?
Kad pričamo o pevačima, ja se trudim da svet prikažem onako kako ja mislim da bi trebalo da izgleda, to jest da favorizujem one delove društva koje smatram etički ispravnim i u skladu s mojom estetikom. To može biti malo nametanje stavova, ali moja ideja je da slikama pokažem da je, na primer, Šaban Šaulić vrhunska kultura. Iako ja nemam možda legitimet da to kažem, ali pokušaću.
A političke i istorijske ličnosti su neka reakcija na stvarnost i moje nastojanje da ih poboljšam. Nije samo teranje kontre, iako uglavnom jeste, više kao promišljanje sveta, kako bi sve to trebalo da izgelda.
Poboljšana verzija stvarnosti, kao proteza za stvarnost, malo čudna, sa cvetićima.
Kako onda u tom smislu doživaljavaš karikaturiste? Kakav je tvoj odnos prema karikaturi?
Ja mislim da je to prevaziđen medij. A i ja ne umem, iskreno, tako dobro da crtam. Mi imamo mnogo dobre karikature i ilustratore, i taj medij jeste uticao ma nene u prikazu forme. Ipak, za mene su neke stvari tu nedostižne, ne samo umeće crtanja, već i ideje. Neke su prosto superiornije u odnosu na moje i imaju svoj sistem.
A šta je tvoj sistem?
Moj sistem je bez sistema nekako, moje ideje imaju etike, ali u smilsu ponašanja ljudi prema ljudima, a ne kako se postavlja forma dela. Moja umetnost nema to. Ja cenim mnoge karikaturiste, ali prosto moja forma je skroz drugačija.
Pratiš li naše karikaturiste? Coraxa, Petričića, Somborca…
Pratim ih, i ne dopada mi se…
Zanatski ili?
Zanatski, oni su savršeni. Mada ima nekih ljudi koji misle da Corax ne ume dobro da crta. Ali ja mislim a on genijalno crta. To su sve odlični karikatrusti, ali imaju i mogućnost da puno rade. Neki drugi prosto nisu dobili dovoljno pažnje… Oni su favorizovani od strane njihovih medija ili onih kojima odgovara njihova politička poruka, pa je malo i veštački napravljeno da karikature drugih nisu smešne ili nemaju vrednost.
Tvoji radovi postoje na internetu i u formi mimova. Kakav je tvoj odnos sa mimovima?
Ja sam mim. To mi je dosta pomoglo jer je pojednostavljeno i jako lako komunicira s ljudima. I zbog filozofskih ili minimalistčkih stvari ja sam to odabrao, da bih imitrao i dopreo do te publike. A malo i da bih dobio lajkove. Istovremeno, to je bio moj susret sa filozofskim patosom. Kao tinejdžer sam bio umišljen, naravno, ali nisam o životu tako razmišljao, pa da ja sad svet gledam kroz određeni ključ. Meni je mim susret sa tim konvecionalnim građanskim načinom da se proizvede istina, filozofski. To mi je falilo.
Mim je doneo demokratiju u tom smislu, ne moraš da znaš da crtaš, već samo dodaš slova. Zar ti se ne čini da to delegitimiše umetnost? Kako vidiš taj odnos, ako znamo da karikatura već umire?
Ako je tačno da su mimovi postavljeni od strane određenog posmatranja sveta, onda je i karikatura isto to. Ali ona je bila demokratičnija u izrazu, mim sad gleda jedan pogled na svet, ali paradoksalno daje mogućnost da neko ko ne zna da crta – samo ubaci tekst.
Taj neko je manje – više opet ograničen medijom i templejtom i načinom kako se gleda na svet. A opet – i karikatura je bila način pogleda na svet. To samo izgleda kao devalvacija, ali obe forme su u tom smislu jedan uzan pogled na svet.
Povremeno na mreže izbacuješ i svoje stripove. Kako se tu snalaziš?
Jako teško. U Matrijaršiji sam provalio slobodu izraza, pa sam u druženju s ljudima ovde shvatio da mogu da pišem i imao sam ideje za stripove od po stranu-dve, po uzoru na ono što sam ovde video. Ali ja brzo sagorim… Za strip je potreban osećaj i talenat da ti otprilike režiraš nešto, ali mi je ideja da probam nekad.
U tvojim stripovima likovi koje često susrećemo su Pavel i Dorota.
To je jedan fanzin. Imao sam i Petra, dirigenta hora, to sam radio neke dve godine. To je sve prikaz susreta žutaća s nekim ko to nije.
Pavel i Dorota su parodija na Pavela Pavlikovskog. Gledao onaj njegov film, Srpska etika iz ’92, u kojem je snimio na Kosovu neke ljude, intervjuisao ih, Radovana Karadžića. Taj film je odlično snimljen i tu vidiš kako su etičnost i etika u pravljenju filma u nekoj koliziji, ne mogu da prate jedna drugu. Ako je dobra forma, to je sugestivno samo po sebi. I sad, u tom filmu ispada da su Srbi neki čudni ljudi koji su agresori. I neko ko gleda nekritički taj film, a u kojem je korišćena forma koja nije manipulativna i koji je lepo snimljen, onda te taj film navodi na taj zaključak.
I sad – Pavel i Dorota su, kao, partenri. I pošto vole zadovoljstvo, oni rade nešto što ih pali, puše marihuanu jer ih to pali, pa se drogiraju nečim drugim, ili idu na žurke sa fondašima. Ili – Dorota, a pošto su oni Poljaci, sretne turistu Rusa na ulici, pa ga ponudi da zajedno piju votku, ali on odbije jer ne pije. I sad je tu izvrnut taj stereotip, jer ona misli da svi Rusi piju. Ili – idu i zadrikuju policiju, i tako. To je kao neki hejt prema tom režiseru, ali umesto da kažem – vidi kako je on liberal, ja sam rekao da se oni dobro provode, puše marihuanu. I samim tim banalizovanjem možeš beskrajno da se zabavljaš. A to je dosta smešno, ja mislim, svima.
Karikatura je po definiciji udarac na poziije moći. A u tvojoj umetnosti, meta tvojih provokacija mahom su ljudi iz opozicije. Kako je došlo do toga?
To je neka vrsta gega. Umetnici su društveno angažovani po sebi, i negde se očekuje da budeš neka vrsta borca za slobodu, i odlučio sam da, u domaćem slučaju, stanem u odbranu vlasti, jer mislim da imamo devalvaciju kritike režima, bez promišljanja šta bi ti lično mogao da promeniš. A i smešno je! Smešno je kad detetu uzmeš sladoled. Devedesetih i 2000-ih smo odrasli na Džimu Keriju i američkom humoru, gde imaš ta obrtanja. Izigravanje očekivanja publike. Konkretno, ja mislim da je situacija kod nas kompleksna, ali puka kritika režima nije dovoljna. Stvar je jednostavna, zapravo, a pitanje kritike je kompleksno. Kad bi neko kritikovao režim, morao bi da da otkaz, jer svaki menadžer je mali Vučić. Mislim da promena ne počinje od pojedinca, ali je i to važno.
0 Comments