fbpx

Čudesni svet vizuelne antropologije

Škola vizuelne antropologije je manifestacija u organizaciji VAC-a i Vizantropa i održava se već sedmu godinu u Beogradu. Za cilj ima edukaciju i uvod polaznika kroz predavanja i grupna snimanja filmova u čudesni svet vizuelne antropologije. Ove godine je trajala od 10. do 20. jula i završila se projekcijom snimljenih filmova na ovogodišnju temu  Borders, Boundaries, Frontiers.

Nakon razmene par poruka i jednog vrlo poslovnog sastanka (u vidu kafe na pauzi za ručak), moja genijalna drugarica Moja (koja tamo volontira i preko koje sam za ovo i saznala) i ja došle smo do zaključka koja će biti moja funkcija u celoj ovoj priči: upoznavanje sa polaznicima, potencijalno prisustvovanje jednom danu terenskog snimanja i na kraju, projekcije.

Prvi put sam se susrela sa interesantim ljudima koji su izabrali ovaj program da pohađaju jedne prohladne subote, u hostelu u kojem su odsedali. Gledali smo projekcije studentskih filmova Miloša Tomića i posle sa njim diskutovali o istima. Nešto kasnije,  nastupio je momenat gde sam konačno mogla da ih spopadnem i razgovaram sa polaznicima koji su sa najrazličitijih strana sveta došli samo da bi bili deo ovoga.

Pričala sam sa učesnicima iz Pakistana, Švajcarske, Estonije, Francuske i Rusije (najviše, jer ih je ukupno bilo dvadeset i šest iz šesnaest zemalja, i  nisam uspela da izmenjam po par reči sa svima), i dobila mrežu kul odgovora na slična pitanja.

Govorili su o svom poreklu, poredili mesta na kojima su rođeni sa mestima na kojima žive sada sa Beogradom. Ljudi su uglavnom dolazili iz sfera filozofskih nauka i filma, a za program su saznali preko prijatelja, interneta, ili na neki drugi misteriozan način.  Mnogi gaje interesovanje prema antropolgiji i došli su sa željom da znanje implementiraju u svoje trenutne delatnosti. 

Hvalili su organizaciju, i požrtvovanost predavača, mentora i volontera koji su konstantno bili uključeni u tok svih zbivanja, što je verovatno doprinelo osećaju bliskosti i otvorenosti koji se osećao u vazduhu.

Pozitivno su me iznenadili njihovi mnogobrojni pozitivni utisci o Beogradu, a od više ljudi sam dobila još čudniji komentar da su u Srbiji ljudi toliko lepi i da je par njih doživelo pristojan šok na tu činjenicu, da jendostavno nisu mogli da se suzdrže od gledanja ljudi po beogradskim ulicama.To stvarno nikada ranije nisam čula. Takođe, svideo im se opušten, nasmejan i prijateljski nastrojen način života kojim ljudi ovde egzistiraju (sa osmehom sam prihvatila kompliment u ime svoje nacije).

Pičovali su ideje i imali skoro potpunu slobodu u vezi sa tematikom filmova, lokacijama na kojima će biti snimani, i grupama u kojima će se kretati. Njihove vizije su bile interesantne, i  uglavnom su se ticale devedesetih na ovim prostorima, načinom života ljudi u određenim delovima grada, taksistima, svakodnevnim rutinama ljudi i pričama koje bi mogao da ispriča jedan Jugo.

Ono što je ostavilo najveći utisak od te večeri bilo je zajedništvo koje su ti potpuno nasumični stranci razvili među sobom kroz par kratkih dana. Sve je odisalo nekim čudnim osećajem pripadnosti i slobode u kojem bi teme za razgovor mogle da se pokreću do kasno u noć.

Prisustvovanje terenskom snimanju je otpalo kao opcija jer bi moja malenkost suviše dekoncentrisala ljude u poslu. Nisam htela da remetim njihove planove i vizije, tako da sam sve svoje misli zadržala za projekcije.

Ovogodišnja škola je završena sa osam filmova i četiri multimedijalne projekcije, prvi put za narodne mase prikazane u Art bioskopu Etnografskog muzeja, 21. jula u subotu.

Kratkometražni filmovi trajali su između pet i petnaest minuta, gde je svaki na određeni način, iz određene tačke gledišta odgovorio na temu. I svaki je bio genijalan. Nakon što se poslednji film završio, svi smo prisustvovali slatkom momentu te, tada već naizgled formirane zajednice kako pravi grupnu sliku, potom polako, pričajući i smejući se odlazi na after u Kućicu, i tu se ovo veče privodi kraju.

Iako relativno kratke, moje interakcije sa ovom sferom nauke/umetnosti napravile su dovoljan impakt. Bilo je bolje nego što sam mislila da će da bude, i to dugujem otvorenim ljudima, interesantnoj radionici i Moji Bulatović.

Autorka teksta: Mila Miljković

Leave a reply