Da li je Barbi, zapravo, naša drugarica?

Krajem jula u bioskope je stigao dugoočekivani film Barbi, kome je prethodila skoro jednogodišnja marketinška kampanja. Osim zvučnog imena glavne junakinje Barbi, kao i rediteljke koja je radila film Grete Gervig, poznate po radovima koji imaju jasnu feminističku crtu, film je privukao pažnju javnosti i zbog drugih zvučnih imena koja čine glumačku postavu – među kojima su Margo Robi, Rajan Gosling, Ema Maki, Amerika Ferera, Nkuti Gatva, Majkl Sera i Vil Farel, dok je naratorka filma Helen Miren. Čini se, u kakvom god da internet prostoru živite, u 2023. godini, sigurno, naišli ste makar na jednu najavu Barbi filma.

Disklejmer: U ovom tektu, za razliku od prakse prilikom pisanja članaka, autorka zadržava pravo da izražava i lične stavove – osećajući se pozvano da komentariše, kao milenijalka i devojčica koja je odrasla uz Barbi.

Nemojte da se svađate, rešićemo Barbi dilemu!

Zbog čega je Barbi film izazvao toliku buku?

U raščivijavanju kompleksnog fenomena Barbi lutke, prvo od čega polazimo jeste aktuelni film. Film Barbi, najkraće i bez spojlera sumirano, prati priču stereotipne Barbi koja otkriva da postoji stvarni svet i susreće se sa njime. Film je, kao što smo već u uvodu pomenuli, izazvao izrazito burne reakcije i u svetu, kao i kod nas – raspredalo se o njemu u dnevnim novinama, nedeljnicima, podkastima i radijskim emisijama. Zbog čega se podigla tolika prašina?

„Pa, tako nam je sada – svaki blockbuster koji je pravljen da napravi veliki profit izazove mnogo reakcija, mimova, sveopšte uronjenosti u svaki mali detalj filma. A Barbie je izazvao toliko intenzivnih reakcija na nekoj ideološkoj bazi jer adresira najstvarniji i najakutniji problem savremene historije – patrijarhat“, objašnjava Hana Ćurak, istraživačica na Humboldt Univerzitetu i autorka platforme Sve su to Vještice.

Novinarka i spisteljica Ana Vučković Denčić ističe da je mislila kako je prilično zaboravljena i u današnjoj eri ne preterano omiljena igračka, pogotovo ne kao što je bila u epohi njenog detinjstva, pre tridesetak godina:

„Svedoci smo toga da studiji posežu za nečim što je publici već poznato, jer će tako sebi da osiguraju veći broj gledalaca, a ovde je to učinjeno na obostranu korist i filmskog studija i proizvođača lutke, firme Matel. Posebno mi je zanimljiva upravo njihova pozicija, kao firme, koja je dozvolila da se njihov proizvod revalorizije, da se njegove osobine ogole, stave na probu, da se priča i o upitnim ili problematičnim osobinama proizvoda i da se on potencijalno repozicionira, od onoga što je Barbika, barem iz moje vizure postala protokom vremena – jedna konzervativna zaboravljena igračka.“

Ipak, kao i Hana, Ana smatra da je film izazvao burne reakcije jer su njegove ključne reči – kapitalizam i feminizam.

„Priča se i gradi na temeljima ambivalencije Barbi, koja šalje dvostruke poruke – ja te oslobađam i ja ti namećem sebe kao nedostižan model. Dodajmo tome teme odnosa prema telu, priče o body positivity-ju, o fantaziji i iluziji, o budućnosti nostalgije i imate hit. I to globalno, jer je Barbi u svoje vreme prošetala svetom i učinila da se njen uticaj rasprostre, pa čak i tamo gde nije dospela kao original, već kao serija jeftinih replika“, objašnjava Ana. 

Pre svega, u pitanju je film o najpoznatijoj lutki na svetu koja je decenijima već izvor brojnih kontroverzi: u isto vreme predstvalja simbol detinjstva, bezbrižnosti, igre, devojaštva, povezivanja sa drugaricama, kao i ultimativne opresije, ukalupjivanja ženskog iskustva, plastičnosti, nedostižnih ideala i konzumerizma, smatra Iva Parađanin, autorka podksta Tampon Zona.

„U startu sa samom temom imamo toliko mnogo pitanja i sukobljenih interesa i emocija, gde ni sami ne znamo tačno kom „taboru” pripadamo, niti šta jasno definiše neki tabor. Za sve nas koji smo iole upoznati sa istorijom Barbi lutke, znamo koliko je štete nanela tokom svih ovih godina, a u isto vreme trudila se da bude parola za inkluzivnost, toleranciju i osnaživanje“, kaže Iva, ističući kao posebnu komplikaciju pri donošenju suda činjenicu da je rediteljka filma upravo Greta Gervig.

Tamara Urošević, novinarka i antropološkinja koja je pisala diplomski rad na temu Barbi lutke, kaže da je za nju jedini odgovor zašto je film izazvao burne reakcije – zato što je svako mogao u nekom aspektu da se pronađe u njemu i mogao je da mu izazove neka osećanja.

Hana u svom objašnjenju zašto je film izazvao tolike reakcije, nudi i obavezan disklejmer:

„Holivudski filmovi, brendovi, kao i, uostalom, neoliberalni muzeji, arhivi i galerije, ako već aktivno ne doprinose jačanju alt-desničarenja, mogu samo aproprirati stvarne političke borbe i reciklirati aktivističke diskurse kako bi obnovili, regenerirali i umnožili svoj profit. To je početna tačka moje misli. Kroz svoje dvadesete sam naučila da me malo ko shvata ozbiljno i da se za druge ne podrazumijeva da je ovo moje političko pozicioniranje i zato sada radim taj mali eksperiment gdje prvo dam ovaj dosadni disclaimer koji signalizira vrijednosti, pa onda ono što mi se zaista govori. Znači, iz takve početne pozicije, koju sam iskomunicirala, ja razmišljam. Iz nje mi se čini da je odgovor na ovo pitanje sljedeći –  zato što je to prvi holivudski blockbuster film, napravljen za veliku i široku publiku, koji u svom središtu ima ženu, tematizira žensko iskustvo, i to radi na duhovit, plošan, jednostavan, zabavan i probavljiv način. Tematizirao je i Alien iste te stvari, ali to znamo samo mi, feministkinje, žene i ostala čudovišta.“

Film, dakle, u sebi sadrži pregršt ambivalencija – od toga šta Barbi predstavlja i pokušava da predstavlja u pethodnih 6 decenija, odakle potiče i koje vrednosti propagira, koju vrednost ima za igru devojčica i gde je možemo uopšte smestiti danas. Kako bismo se upoznali bolje sa njom, ipak moramo krenuti – ispočetka.

Fotografija: Getty Images

Istorijat razvoja Barbi lutke

Barbi lutka nastaaje 1959. godine, a njena autorka je Rut Hendler, čiji je muž bio jedan od suvlasnika kompanije Matel.

„Ona je stalno osmišljavala nove ideje i pokušavala da izbaci nešto na tržište. Jednom prilikom ona i njen muž otišli su u Cirih na porodično putovanje i ona je u jednom izlogu videla tu lutku Lili, koja je identična prvoj Barbiki. Samo što je Barbi u kupaćem kostimu, a lutka Lili u nekoj narodnoj nošnji – to je bilo 1956. godine. I onda ona 9. marta 1959. godine izbacuje Barbi. Zanimljivo je da je lutka Lili bila predmet nemačkih stripova za nemačke vojnike koji su došli iz Drugog svetskog rata i da je predstavljala jedan seks simbol. Vrlo je interesantno to kako nešto što je bilo predmet požude muškaraca Rut uzima i od toga pravi dečiju igračku, koja može da stane u dečiju šaku. Da li je ona to samo planirala ili je uspela da od nečeg muškog i porno napravi nešto dečije“, pitanje je koje postavlja Tamara Urošević.

Barbi je dobila ime po ćerci Rut, Barbari, koja je u velikoj meri predstvaljala inspiraciju za lutku. Rut je često posmatrala svoju ćerku kako se igra, u društvu sa papirnim lutkama, što joj je poslužilo kao ideja da „popuni rupu“ na tržištu i kreira 3d igračku te veličine – taman da stane u šaku deteta. Takođe, Barbi nastaje kao kontrast svim dotadašnjim igračkama za devojčice.

„Barbi nastaje kao prkošenje svim ostalim igračkama koje su u tom trenutku postojale – tim bebama, lutkama. Pre toga imate te lutke kupusare, ćelavuše, bebe sa kojima se igraš i koje su velike, ili lutke od papira i zaista i početak filma pokazuje da devojčice imaju te velike lutke, bebe i igraju se čajanke i pojavjuje se Barbi, to jest Margo Robi u tom zebrastom kupaćem kostimu – kako i jeste izgledala prva Barbi i to zaista menja sve. Igračka koja staje u šaku, prvi neki prikaz ženstvenosti, sa grudima, a i sama Rut Hendler je učestvovala u izradama proteza za mazektomiju“, objašnjava Tamara.

Ipaki, kada je tek izašla, Barbi nije bila toliki „hit“, tačnije nije bila toliko popularna. Zbog toga, Rut je angažovala psihologa Ernsta Drihtera, koji je napravio prvu marketinšku kampanju. Barbi je dobila prvi narativni okvir – ona je, u stvari, tinejdž manekenka. Nastala je prva reklama, Barbi postaje izrazito popularna, i njena popularnost počinje sve više i više da raste. Danas se na svake tri sekunde proda jedna Barbi lutka.

U svom istorijskom razvoju Barbi je postala integralni deo američke pop kulture. Kada je shvaćeno da je ona izrazito popularna, pojavljuju se personalizovane Barbi lutke, a prvu Barbi dobija manekenka Tvigi.

„U jednom trenutku došlo je i do upliva velikih modnih kreatora. Endi Vorhol je imao izložbu o njoj, za nju su se pravile haljine velikih modnih brendova, kao što su Iv Sen Loran, Versaće i tako dalje. Čak su išli korak dalje, da nisu bile u pitanju modne kreacije koje su pravljenje za nju, koje su bile ko zna koiko skupe, već se na nju direktno stavljaju umetnička dela – pa tako je postojala Barbi u haljini na kojoj je silika Pita Mondrijana. Sve što se u tom trenutku dešava u svetu – to radi i Barbi“, objašnjava Tamara.

Svet Barbi lutke tokom godina sve se više razvijao. Nastala je Barbina kuća (Barbie Dreamhouse), Ken, Šeli, njen automobil, kombi i bezbroj različitih modela Barbi lutaka i njenih drugarica. Prva Barbi afroamerikanka, Kristi, izlazi na tržište 1968. godine, a od tada do danas objavljen je veliki broj različitih verzija Barbi lutaka, inspirisanih različitim ulogama, identitetima, ali i društvenim kategorijama.

Možeš da budeš sve

Ono što je nastalo kao osnovna krilatica, i čak, usudiću se da kažem, ideologija Barbi lutke, jeste slogan – Možeš da budeš sve što poželiš. Barbi daje priliku devojčicama da kroz igru istražuju razlčite uloge i identitete, ali je problem što je okvir koji ona nudi upravo isti koji nudi i film – ograničavajuće kapitalistički američki san.

„Poenta celog tog Barbi fenomena i kompanije Matel jeste da Barbi predstavlja nedostižan lepotni ideal. I dokle god je nešto nedostižno, to će se prodavati. Antropomorfološki gledano, ona bi hodala četvoronoške, ne bi imala menstruaciju, vrlo verovatno bi bila anoreksična, imala bi visok krvni pritisak. Ona ne može da bude živo biće i ona je nedostižni lepotni ideal. I sve se kreira oko tog zapadnog ideala lepote – ti si uspešna, mlada, bela, sa dugom plavom kosom, uvek si sređena, doterana, imaš dobar auto, karijeru, ne treba ti muškarac, ali evo ti ga Ken za svaki slučaj, ako ti zatreba. I to je srž zašto ona sve vreme opstaje. Ti si sve vreme nedostižan, a sa druge strane, ide u korak sa društvenim promenama – nikako ispred njih”, objašnjava Tamara.

Pa tako, kao što smo već pomenuli, prva Barbi afroamerikanka, Kristi, izlazi na tržište 1968. godine, desetak, petnaest godina nakon što neka velika društvena previranja dovode do toga da iste godine afroamerikanci učestvuju na Olimpijskim igrama. U 21. veku, Barbi ima različita inkluzivna izdanja – kao što su Barbi sa Daunovim sindromom ili Barbi u invalidskim kolicima. Ipak, Tamara Urošević podvlači da ono što ostaje jeste ta vrsta nedostižnog ideala da Barbi uvek, uprkos svemu, mora da bude izrazito lepa:

„Sve ono što će doneti ekonomsku dobit kompaniji Matel, što je užasno, ali je sa druge strane deo velike industrije igračaka koja je bazirana na zaradi, na profitu, oni će koristiti. Dakle, ako je aktuelna tema rodne ravnopravnosti, ti ćeš da praviš kampanju Barbie role models, ako je u ovom trenutku ekologija u fokusu, ti ćeš da izbaciš čitavu kampanju recikliranja Barbinih plastičnih delova. Sa jedne strane je dobro kada ukazuju na neke velike društvene probleme, ali sa druge strane u pitanju je jedna velika kompanija, industrija, koja mora da zaradi. To je sve samo marketinška strategija.“

Barbie Role models

„Barbi ti sve vreme tim You can be anything sloganom govori da možeš da budeš lepa, zgodna, bogata, da imaš karijeru – ali ne mogu svi to da budu i imaju. I da li ćeš sada sa svojim obraslima da preinačiš u to da Ti možeš da budeš sve što poželiš, pa i da ne budeš Barbi“, kaže Tamara.

U mantri da možeš da budeš sve, Barbi je imala i negativnu ulogu – pa tako, postoji fenomen žena koje su svoj fizički izgled podvrgle apsolutnoj promeni kako bi izgledale kao Barbi. U tom trenutku Barbi postaje umesto igračke, izvora oslobađanja i mašte, izvor opresije i imperativa – da se na određeni način mora izgledati, jer sve ostalo nije ideal. Pa, ipak, ta ista mantra, iako proizvod marketinškog slogana koji služi za šta drugo, nego za prodaju, daje devojčicama i jedan, do tada nepojmljiv okvir u ženskoj, dečijoj igri i scenarijima koje različite lutke do tada sugerišu – da zaista mogu da budu sve.

Važnost dečije igre

Ako ste stigli dovde, konačno smo došli do dela koji se ipak zauzima za Barbi. Barbi, kao prva lutka koja daje devojčicama priliku da istražuju razčite svetove i budu sve što požele, uprkos svim manama, bila je jako važna za osnaživanje devojčica i razvijanje mašte.

„Nijedna igračka nije puka igračka nego služi sa socijalizaciju, identifikaciju, kreiranje svetova. Barbi zato jeste služila da ti kreiraš neki svet. Ako si ti tog dana tužna, tebi će Barbi da bude najbolja drugarica koja će da legne u kadu. Ako si se zaljubila u vrtiću, uzećeš Kena ili Ekšn Mena ili plišanu igačku kako bi kreirala ljubavne odnose”, govori Tamara.

Ono što je vrlo specifično za naše podneblje jeste upravo kreiranje svetova igre koje su devojčice stvarale na Balkanu – na kome, za razliku od Amerike, nisu bili dostupni Barbi dodaci, a za vreme ratova devedesetih ni same originalne Barbi lutke. Uprkos tome, devojčice su izmišljale različite zamene za sve ono što čini svet Barbi, a u periodima krize nastajale su i različite šanerske verzije omiljene lutke.

„Ne sjećam se nijedne djevojčice čije su Barbie postojale u savršenom Barbie brendiranom svijetu. One su vozile papuče, živjele u Borovo kutijama, spavale jedna s drugom između plišanih jednoroga, išle u špijunske misije s figurama iz Kinder jaja, bile drugarice s fuš barbikama, uzimale namirnice kod tetke na veresiju, njihovo bivanje ženom po patrijarhalnim standardima bilo je periferno njihovom bivanju ženom po dječjim (stvarnim životnim) standardima. U tome leži njihova važnost”, objašnjava Hana.

Barbi je postala medijum za različite priče koje su devojčice mogle da kreiraju i same, ali i u društvu. Na taj način, kroz igru, mogle su da se projektuju, ali i promišljaju i razvijaju ideje o svetu u kome živimo. Ali ne samo to, Barbi je postala i medijum za produbljivanje prijateljstava.

„Imala sam jednu pravu Barbiku, ali čak se ne sećam nje toliko, koliko me je cela priča podsetila na jedno veliko i prvo pravo prijateljstvo sa mojom drugaricom Nenom. Podsetila me je na miris njene sobe, beskonačne igre i izmišljene dijaloge koje smo vodile preko svojih ruku i svojih lutki, koji su nekad bili šećerno slatki, a nekad predstavljali način nošenja naših malih duša sa svetom oko nas. Sa roditeljima koji se svađaju, sa smrti, sa ljubavlju, seksualnošću… U tom svetu ništa nije bilo sramota, ni zabranjeno, i sve je moglo da postoji, bar na tih nekoliko sati”, priseća se Iva Parađanin, koja smatra da je dobra strana ove lutke što je dala devojčiciama aktivnu ulogu.

Uprkos senci brenda Matel, koja se u svakom razgovoru o Barbi neizbežno pojavljuje, sve naše sagovornice ističu da je igra za njih bila jako važna, i da je jako važno da joj pridamo značaj koji zaista ima – a koji je veliki. Ipak, u toj igri, veliku ulogu imaju i odrasli, čije prisustvo ili nedostatak istog mogu čak u dečijoj igri napraviti problem.

„Nikada nisam imala priliku da pričam sa nekim na koga je ta igra mogla da ima negativan uticaj, što znači da ti ljudi nisu imali kontakt sa porodicom o tom svom svetu igre, pa dolazi do toga da u nekom stadijumu zbog upravo te igre oboljevaju od anoreksije, bulimije, ili imaju želju da idu na plastične operacije kako bi izgledali kao Barbi“, kaže Tamara Urošević.

Slično mišljenje deli i Hana:

„Vrlo su rijetki odrasli koji razumiju važnost maštanja i igranja, a oni koji razumiju i koji sebi dopuste da učestvuju u tome su za mene odrasli s kojima se može razgovarati. Ima nešto strašno opresivno i patrijarhalno u hladnom posmatranju djece i dječje igre i komunikacije „s visoka” ili iz daleka.“

Ana Vučković Denčić ističe da je uvek, i kao mala, imala svest o tome da je Barbi, zapravo, konstrukt.

„Nije me platio Matel da bih to rekla, ali Barbi za mene zaista jeste bila polje imaginacije i radosti, nikad frustracije. Zaista nikad nisam pomislila da sam ja bezveze jer nemam tako tanak struk i tako lepe, mada uvek podignute tabančiće. Tako duge noge imam (smeh). Za mene je Barbi bila igra, fantazija i ljubav, ako me je nekad neko frustrirao i nabijao komplekse, bile su to druge lepše devojčice. Ne znam kako, ali uvek sam znala da je ona, iako nastala po uzoru na pravu devojku, nekakav konstrukt.“

Ono što je takođe važno pomenuti jeste da u savremenom svetu ženama nije dozvoljeno da se igraju. Jedna odrasla žena mora biti ozbiljna i odgovorna, i sa odrastanjem mora prestati sa maštanjima i igrom – što predstavlja isključivanje jednog veoma važnog dela života svake osobe. Ovogodišnji Barbi film upravo zbog toga uzburkao je javnost jer, srž Barbi je da ona služi za kreiranje svetova, a srž filma je igra. U našem razgovoru o fenomenu, Tamara Urošević poentira:

„Dečacima je dozvoljeno da se igraju i dan-danas, nama nije.“

Barbi – prva ženska heroina?

U kontekstu toga za koga je igra dozvoljena i ne, važno je razmisliti i koji su uzori dozvoljeni, a koji ne. Za dečake, tokom odrastanja, postoji veliki broj pozitivnih uzora koji su kreirani u vidu superheroja, dok je za žene izbor uzora koje nameće pop kultura ipak malo kompleksniji.

„Šta smo mi kao žene imale tokom odrastanja, a nama budu superheroji? Dečak od 5-6-7 godina gledao je Betmena, i gleda ga 20 godina kasnije – sada. Mi to nismo imale. Nama je sada Barbi ta superheroina iz sveta igre u stvarnom svetu. Imaš danas muškarce od 30 godina koji su kolekcionari stripova, figurica i igračaka – i to je normalno. A zamisli da uđeš u kuću drugarice koja ima 15 Barbi lutaka, ili kako bi jedan muškarac odreagovao da je žena takva kolekcionarka? Ne bi bilo isto”, ističe Tamara Urošević.

Ona dodaje da je dečacima ponuđeno da imaju superheroje sa kojima mogu da se identifikuju, a ženama ne. I ti superheroji, kada govorimo posebno o generaciji milenijalaca, ih prate tokom odrastanja – pa ne samo da imate jednu priču o istom, već čitav serijal nastavaka. Kroz Barbi, i posebno ovaj film, žene su prvi put dobile nešto svoje – a ne supeheroine koje predstavljaju „dodatak” različitim heroijima i koje su često, više nego Barbi, oblikovane stereotipno i po imperativima muških želja i požude. Ipak, s obzirom na to da je ona – prva, od nje su i veća očekivanja, pa i razočaranja.

„Nama je Barbi, u stvari, ne znam – heroina. Ili smo nešto mnogo očekivale od nje, da nam bude kao što je Betmen dečacima, ili da nas makar samo podseti da je okej da nosiš roze i da budeš ranjiva i da ne spasavaš ceo svet, i okej je da imaš žensko veče bez Kena, i okej je da imaš Kena ako ti to želiš. To i jeste poenta u stvarnom životu“, kaže Tamara.

Pa tako, ako je muškarcima dozvoljeno da odrastaju identifikujući se sa akcionim likovima, možda i nije nužno postaviti pitanje – za koga je Barbi lutka, kao i Barbi film?

„Više ne znam za koga je Barbi lutka, jer sam mislila da je Barbi passe. Posle ovog filma to očigledno nije tako. E, sad, videćemo koliko će Barbi groznica trajati. Barbi lutka je svakako bila za mene i za moju generaciju veoma važna. Za mene je ona muzejska vrednost, pun mi je podrum zaboravljenih Barbika, a bogami tu je i Barbi kuća. Barbi film je, čini mi se, za sve jer je zabavan, dinamičan, šalje mnoštvo poruka, one neupućene u nekadašnji hajp oko ove igračke uvodi u priču. Nekako, mislim da gledanje ovog filma ne može da škodi. Svako će uzeti ono što mu se sviđa i što ga tangira. A opet, i ako nekom ovo bude isprazno i besmisleno – i to je legitimno, jer je ovo samo jedan film“, zaključuje Ana Vučković Denčić.

Da li postoji potreba da spajamo stvaran svet i Barbi svet?

Ako je Barbi lik iz sveta igre, zbog čega je onda film pokrenuo toliku lavinu veoma stvarnih, životnih razgovora o društvu, rodnim ulogama, poziciji muškaraca i žena, ljudskim pravima i različitim diskursima? Zbog čega prelazimo tu crtu i da li možemo da ponudimo, konačno, odgovor na pitanje – da li je Barbi feministički simbol ili oličenje suprotnosti ženskoj borbi?

„Ne može da bude feministički, ni sama Barbi, ni film o njoj. Može samo da služi za kritičko promatranje i identifikaciju i kreiranje svetova – da li ćeš da je posmatraš kao sredstvo objektifikacije, kapitalističkog modla, opresije ili ćeš da je posmatraš kao nešto što je vrlo popularno i prikazuje šta se sve dešava u svetu. Ali, evo, kada smo kod feminizma – kompanija Matel ne priča ni u jednom trenutku o abortusu. Imaš sve ovo što smo nabrojale, ali nemaš zaista momenat ženskih prava. Kao, ti možeš da budeš sve što poželiš. Važi, ajde idi sada u Poljsku, je l’ možeš da budeš tamo žena koja hoće da abortira? Ne možeš“, objašnajva Tamara Urošević.

Na ovo pitanje odgovor daje i Hana:

„Ne mislim da je Barbi feministička figura, iako se ovom trenutnom famom svjesno radilo na pokušaju rebrendiranja Barbie kao takve. Feminističke figure našeg djetinjstva su Kiki iz Kiki’s Delivery Service, Pipi Duga Čarapa, Svire iz Mumijevih, Shrek, Buffy the Vampire Slayer, Sabrinine tetke… ali to ne znači da je Barbi za baciti, isključiti, popljuvati, skrutinizirati…. pa zar ne radimo to dovoljno ženama od krvi i mesa, moramo i sirotu lutku i njenu stvoriteljicu i utjeloviteljicu staviti na križ čim je malo više prisutna u javnosti?”

Ana Vučković Denčić takođe naglašava je film, generalno, odljesak stvarnosti, koliko i fantazija.

„Tako je i sa lutkom. Barbi je nastala po uzoru na ženu, ali ona je, kao što smo rekli, izmaštana, anatomski drugačija od žene, bez genitalija, bradavica, nestvarno tankog struka, tabana prilagođenih cipelama više nego u obrnutom smeru. Barbi svet je nastao po uzoru na stvarni svet, i tamo imamo i kuhinju, i ponija, i bazen, ali je to i dalje izmaštani Barbi svet. On je takav kakav je, šaren i standardizovan, kodiran, i postaje zabavan i uzbudljiv tek kad se upustimo u igru, tek kad mi počnemo da kreiramo i maštamo. Ako nam je do toga i ako je Barbi i dalje naš izbor. “

Ipak, koliko god Barbi bila ograničena okovima kapitalističkog sveta iz kojeg potiče, ono što je važno jeste ono što ona omogućava – a to je vraćanje u svet deteta, svet mašte i, pre svega, svet igre.

„Postoji sad ta fraza „unutrašnje dete” koja se puno koristi i malo se izlizala, ali važno je da podsetimo sebe šta ona zapravo znači. Da probudimo to nešto u sebi što je jednostavno, čisto, naivno, a što nam pruža ušuškani i topli osećaj bezbrižnosti i sreće, a to je igra, u bilo kom obliku. Malo me je film prodrmao da otkopam iz sebe i oživim trenutke koji mi to priređuju. Kao, na primer, igru sa lutkama kad niko ne gleda ili vožnju bicikla sa rukama u vazduhu”, govori Iva Parađanin.

A upravo taj svet igre, kao i osnaživanje žena da se oslobode u istom, može biti ono suštinski feminističko što Barbi u sebi i nosi.

„Ne možemo ignorisati da je lutka Barbi bila nositeljica patrijarhalnih i usko definisanih standarda ljepote i nekih vrijednosti, koji su posebno tokom devedesetih bili nedokučivi, nezdravi, frustrirajući. Ne možemo ovu bijelu lutku bez genitalija i ijedne dlake osim na glavi rebrendirati u feministkinju, iako bi Matel to sada najviše volio. Ali stvarnost igre s Barbikama zaista nije plošna. Između igre s lutkom Barbi (i bilo kojom drugom figurom) i ovog filma postoji više poveznica nego između ovog filma i lutke i brenda Barbi: imaš neki proizvod ili odnos koji je napravljen da bude opresivan, i ti dođeš, zaigraš se i uništiš tu namjeru. Naravno da će nekoga to naljutiti. Onog ko ne želi da budeš žena koja se igra,” kaže Hana.

Iva Parađanin ističe da je Barbi bila TA lutka koju su svi želeli da imaju i podvlači da je njena dobra strana upravo to što je dala aktivnu ulogu. Ona navodi da je Barbi film otvorio različita pitanja jer je u pitanju film o najpoznatijoj lutki na svetu koja je decenijima već izvor brojnih kontroverzi: u isto vreme predstavlja simbol detinjstva, bezbrižnosti, igre, devojaštva, povezivanja sa drugaricama, kao i ultimativne opresije, ukalupljivanja ženskog iskustva, plastičnosti, nedostižnih ideala, i konzumerizma.

„U startu sa samom temom imamo toliko mnogo pitanja i sukobljenih interesa i emocija, gde ni sami ne znamo tačno kom „taboru” pripadamo niti šta jasno definiše neki tabor. Za sve nas koji smo iole upoznati sa istorijom Barbi lutke znamo koliko je štete nanela tokom svih ovih godina, a u isto vreme trudila se da bude parola za inkluzivnost, toleranciju i osnaživanje”, objašnjava Iva, dodajući da je kompanija Matel imala mnogo grešaka u svom poslovanju i zaslužuje sav kriticizam na koji nailazi, verovatno i veći, ali da Barbi nije samo stereotipna lutka i da je kao fenomen nadrasla sam Matel.

Ana Vučković Denčić ipak smatra da za film o Barbi možemo reći da je feministički:

„Zvuči paradoksalno, ali feministički je jer se raspravlja o tome da li je feministički. Sama činjenica da se o tome priča, da ljudi tumače kodove filma, revalorizuju, debatuju znači da je on feministički. Iako sam negde gore rekla da on može i ne mora da bude, u zavisnosti od toga ko ga gleda.”

Nedavno nakon premijere filma, Hana je u tekstu za Kulturpunkt pisala o filmu, okarakterišući ga takođe kao feministički.

„Zato što ga posmatram iz prizme teorije feminističke pop kulture, nisam ništa izmislila. Mogu da razumijem da može djelovati antifeministički iz prizme radikalnog feminizma, na primjer, ali ja ga ne posmatram s te pozicije.”

A zašto nam je u raspravi važno da dobijemo odgovor na pitanje – da li je film feministički?

„Zato što obožavamo da razglabamo o tome šta je, a šta nije feminizam, bez obzira na naš nivo znanja o tome.”

Pa tako – da li je film Barbi feministički ili ne i da li je Barbi feministička figura, ostaju otvorena pitanja. Barbi kroz istoriju jeste i simbol osnaživanja žena i njihove opresije, ali sve je to posledica onoga što kapitalističko društvo nameće kao dominantne narative – budi jaka žena, budi nezavisna žena, ali istovrmeno budi patrijarhalna žena, budi smerna i nežna, budi poslušna i mirna. A možda bi trebalo da, svako od nas bude, kako Hana kaže – žena koja se igra. Žena koja sama kreira svoj svet. Na tom putu razvoja mašte, uz sve mane i negativne kontekste, jeste nam pomogla Barbi. I na tome joj, ipak, hvala.