Čuveni mančesterski vlasnik lejbla, radio i TV voditelj, promoter i specifičan ludak Toni Vilson jednom je rekao da je džez utočište netalentovanih. Da je to nekad rekao pred nekim velikim džez umetnikom (ovo veliki shvatiti i po talentu i gabaritu), sigurno je da bi dobio lepe batine. Sa druge strane, jedan od tih velikih, Čarls Mingus, jednom je hvalisavo rekao: „Nisam ja kriv što sam rođen 15 godina pre svog vremena.” Barem mislim da je on to rekao.
Suština je da negde između ove dve nevezane izjave leži ceo jedan univerzum ljudskog poimanja džeza koji je potpuno neshvaćen sa jedne, ali i neuhvatljiv i nedodirljiv sa druge strane. E, sad, sa takvim kakav je, pogotovo u 21. veku, ne možemo da napravimo foto-robota prosečnog uživaoca džez melodija. Međutim, možemo da probamo da povučemo starosnu granicu ili da se zapitamo da li mladi slušaju džez.
Prvo moramo da odredimo šta sve spada pod termin mladi. U našem društvu se i ja smatram mladim čovekom, iako sam bliži potencijalnom lapotu nego srednjoj školi. Ljudi su kod nas okarakterisani kao mladi umetnici, naučnici, novinari, sve do sredine četrdesetih, ali nećemo biti kao većina i preterivati, tako da nisam siguran da mogu da odgovorim iz ličnog iskustva na pitanje da li mladi slušaju džez. Posmatrajući sa strane, ponekad nisam siguran da li mladi vole bilo šta danas ili je sve – ništa spec, tako da nisam neki reper za ovu temu (a ni roker, a ni džezer, hehe).
Ne znam kada sam i sam počeo da slušam ovaj žanr. Ne znam ni da li smem da kažem da ga slušam. Da, preslušaću sve novo što donesu Ezra Collective ili Shabaka Hatchings, ali ću neretko džezom nazvati i razne neke romske orkestre koji sviraju Kebu ili Bobana Zdravkovića na nešto komplikovaniji način (pozdrav za Paganini bend).
Moje svakodnevno okruženje mladim, pretežno gen Z osobama me je ubedilo da mlade ovaj žanr jednostavno ne interesuje. Gen Z osoba A mi je rekla kako se ne opterećuje žanrovima, pa mu je zaista svejedno šta svira, ali da do njega džez muzika nikako ne dopire (a da su ga njegovi uspavljivali kao malog uz Luija Armstronga). Gen Z osoba B mi je rekla da je to pretenciozna i dosadna muzika koju ne slušaju čak ni njihovi roditelji, nego oni bradati prijatelji njihovih roditelja koji su uvek najpijaniji na slavljima i smrde na jeftin duvan.
Mogao sam da živim sa ova dva saznanja i da steknem sliku o tome koja bi, eto, možda bila pogrešna, jer u Beogradu uskoro kreće novo izdanje Jazz festivala, a do mene je došla proverena informacija kako upravo taj festival ima u proseku jednu od najmlađih publika u Evropi, tako da sam rešio da je možda bolje da pitam osobe koje se, u stvari, bave džezom i organizacijom događaja umesto klinaca iz okoline koji imaju pik na svog pijanog gosta sa slave.
Dragan Ambrozić je odgovorni urednik programa Doma omladine, prostora u kom se već godinama unazad ovaj festival održava. Upravo mi je on i ponovio da je publika kod nas mlađa nego u drugim delovima Evrope, a smatra da je razlog za to relevantan savremen program.
„Okosnica naše selekcije od obnavljanja festivala 2005. jesu svetski džez autori mlađe i srednje generacije koji prave džez muziku koja govori ljudima nešto o tome kako sad žive. Dakle, mi dovodimo one džez umetnike čiji rad opisuje ovaj trenutak, u čemu se neki mladi ljudi očigledno sa lakoćom prepoznaju. A zašto i ne bi: svake godine u Beogradu nam svira dvadesetak bendova iz celog sveta koji su snimili nešto najbolje tokom prošle godine u svojim zemljama – to je jedinstvena prilika u ovom regionu da se na jednom mestu pažljivo sasluša mnogo značajnih stvaralaca muzike čiji rad nije neka potrošna roba, nego trajna vrednost, nešto što ćete pamtiti”, naglasio je Ambrozić, a onda se i dotakao toga da je svestan kako neki ljudi vide džez kao žanr:
„Znam da neki ljudi misle da je džez ona muzika o kojoj moraju mnogo da znaju pre nego što se uopšte usude da dođu na koncert, ali na BDŽF nije tako. Mi nudimo jedinstven umetnički događaj u kome svi mogu da učestvuju, bez ikakvog predznanja, samo ako hoće i imaju hrabrosti da probaju nešto novo. Nikog ne možete naterati da sluša nešto, ako mu to ne znači u životu. Po mom dubokom uverenju, jedini razlog zbog kog bi neko slušao bilo koju vrstu muzike, pa i džez muziku, jeste to što mu donosi emociju i omogućava da doživi lepotu koju drugačije ne može, a kroz sve to i ličnu, dublju samospoznaju. Za savremeni džez važi to isto pravilo.”
Dragan Ambrozić / Foto: Privatna arhiva
Kada je reč o mladim glasovima i muzičarima, Džez festival se trudi da kroz program Serbian Showcase upravo predstavi one koji sviraju džez na ovim prostorima. Jedan od njih je Viktor Tumbas. On će sa svojim kvintetom nastupiti 25. oktobra. Mladi Somborac je izbacio i album Depths, koji je već dobio fine kritike ljudi koji znaju šta je dobra muzika.
„Odmah da kažem da ovakav album sa prostora ex-YU nisam čuo za ovih 30+ godina pasioniranog slušanja muzike” – Ivan Lončarević
Viktor nam je ispričao da se kod njega ljubav prema žanru rađala postepeno, preko svirki u Subotici, časova pevanja, pa do konačnog upoznavanja sa materijom na odseku za džez i popualrnu muziku na FMU.
„Mogu da kažem da sve veći broj mladih, bar u mom okruženju, pokazuje interesovanje za džez muziku. Svakako da i dalje ima mnogo više mladih koji nisu ni upoznati sa ovim žanrom ili jesu, ali imaju određene predrasude o njemu. Oni koji vole džez mi govore da su ih roditelji ili neki ljudi iz bliskog okruženja upoznali sa tom vrstom muzike. Retko čujem da se neko van sveta muzike samoinicijativno upustio u istraživanje ovog žanra, ali to me ne čudi, s obzirom na to da među mladima i generalno na našim područjima, u odnosu na džez dominiraju ostali žanrovi kao što su turbofolk, hip-hop, rep, trep i pop. Kada mladi nisu školovani na polju muzike, često ne znaju jasno da objasne šta je to što im prija i što ih je privuklo ovom žanru, ali neki od razloga koje navode jesu fenomen improvizacije, ljubav prema zvuku određenog instumenta, bogato ukrašene teme ili tekstovi u vokalnom džezu”, navodi Viktor.
On ističe i da oni koji ne vole džez često bez dubljeg istraživanja pretpostavljaju da se u džezu sve svodi na haotično simultano sviranje više muzičara, ali to nije istina. Kako Viktor smatra, neki prosto nisu navikli na kompleksni zvuk koji džez kroz improvizaciju i harmonizaciju često sa sobom nosi.
Viktor Tumbas / Foto: Ilija Pejoski
A ako se vratimo na ono dvoje klinaca sa početka teksta koji ne vole ovu vrstu muzike, kao i verovatno mnogo njihovih istomišljenika koji postoje, pitao sam moje sagovornike kako da privolimo upravo njih na stranu ovih koji bi džezu dali šansu. Ambrozić smatra da je komunikacija primerena mladima osnovna stvar:
„Beskompromisan i umetnički džez obavezno treba predstavljati i preko Fejsbuka, Instagrama, TikToka, Snepčeta, kao što mi to i radimo od početka. Zato se jedan broj mladih i vezao za nas, pošto smo progovorili njihovim jezikom. Na društvenim mrežama imaš svega par sekundi da zadržiš nečiju pažnju, ali mi smo svedoci da BDŽF to uspešno radi – čini mi se, pre svega, zato što smo toliko drugačiji od redovne ponude senzacija i skandala, da sa lakoćom privlačimo pozornost svih onih koji traže u životu i nešto drugo osim potrošne površnosti. Ali bez obzira na oblik komunikacije, sadržaj mora biti vrhunski. Kad dođe na koncert, publika mora da doživi nešto jedinstveno, izuzetnu umetnost za koji nisu znali da postoji – onda će steći poverenje i dolaziće stalno, pošto će dolazak na BDŽF postati deo njenih potreba i njene kulture”, rekao je urednik Doma omladine, dok je Viktor Tumbas ipak pristalica toga da je tempo kojim se neko novi upoznaje sa ovim žanrom bitan:
„Mislim da je potrebno osobu upoznati sa ovim žanrom postupno i prvo joj pustiti nešto pitkije i ne tako kompleksno. Nekome će se možda svideti samo bluz, moderni džez, nekome bi-bap ili vokalni džez, nekome sving ili latin džez, nekome će se svideti sve od navedenog dok nekome neće ništa, a to je sasvim normalno i u redu. Ipak, mislim da je najbolji način da nekoj osobi predstavimo džez muziku tako što ćemo je povesti na svirku uživo. Iskustvo koje slušalac dobija slušanjem svirke uživo je, po mom, mišljenju nenadmašivo.”
Na uticaj cele priče je jako bitno ono šta institucije ili mediji rade i privređuju. Ambrozić smatra da je uticaj obrazovnih institucija nemerljiv:
„Na našem festivalu će džez odsek MŠ Stanković proslaviti svojih 30 godina rada. Odatle su došle generacije dobrih džez muzičara. Na sledećem nivou tu je FMU sa svojim džez odsekom, sa kojim takođe lepo sarađujemo. Što se tiče medija – to je pitanje za one koji ih vode. RTS posvećuje pažnju džezu, i to je za pohvalu, ali generalno u Srbiji nema specijalizovanog kanala niti radio stanice kroz koju bi se publika edukovala i držala zainteresovanom. Pa, i ja sam slušam strane radio programe da bih bio u toku.”
Na pitanje šta bi preporučio nekom svom potencijalnom mladom posetiocu festivala, Viktor Tumbas je kao iz topa imao spreman odgovor:
„Nastupi i sastavi koji bi se ljudima ne toliko naviknutima na zvuk džeza mogli svideti su sledeći: Gerald Clayton trio, Oded Tzur kvartet, i Alba Careta group.”
Sa druge strane, Dragan Ambrozić je pokušao da ima širi dijapazon preporuka:
„Bilo bi lepo kad bi postojali recepti koji bi nam otkrili šta mlade zanima, ali je poenta u tome da oni sami nađu svoj put i da svako može da izabere ono što se njemu sviđa na festivalu. Čini mi se da bi za mladu publiku možda najzanimljiviji bili petak sa vrlo slobodoumnom muzikom koju najbolje predstavlja stojeći big bend Paal Nielsen-Love: Large Unit iz Norveške ili Fabien Rucker 5 iz Austrije, a jednako je nesvakidašnja i cool subota, u kojoj nas očekuju druženja sa španskom trubačicom Albom Karetom, i u produžetku sa čuvenim angažovanim američkim autorom i trubačem Dave Douglas-om. Ne zaboravite da kod nas za jednu kartu – uvek dobijate dva koncerta! Na sve ovo bih dodao veče posvećeno tridesetogodišnjici džez odseka MŠ Stanković, kao i već uveliko tradicionalni Serbian Showcase, gde mogu videti svoje vršnjake, najtalentovanije srpske džezere kako sviraju vrhunski savremeni džez.”
Možda se zaključak nameće upravo u rečenici iz prethodnog pasusa – voleli mladi džez ili ne, bili spremni da ga otkriju, ili ga potpuno odbace kao muziku prethodnih generacija, najbitnije je pronaći svoj put u celoj priči, dati šansu, pa ako ne ide, ne ide. Ali ako krene, onda se otvara ceo jedan potpuno novi univerzum.
0 Comments