STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Da li smo mi odraz svoje rodne zemlje?

Na ovo razmišljanje me je naveo slučajni susret sa jednom Austrijankom, koja mi nije bila baš najdraža osoba - možda malo nepravedno, ali razloge ne bih da otkrivam
Piše: Marija Ilić

10. June 2022

Kada posmatramo infrastrukturu neke zemlje, mi donosimo zaključke o tome da li je ona lepa ili ne. Kao i na osnovu različitih mirisa, boja i ukusa. Dakle, pomoću čula pojmimo lepotu. Kao naloženi tip koga interesuju samo zgodne žene, možda mrvicu kompleksnije od toga. Da li onda sam čovek, kao produkt svoje zemlje, sadrži i neke njene karakteristike?

Posmatrala sam Niš, moj rodni grad, sa krova neke zgrade, njegove tamno braon-zelenkaste nijanse i siva brdašca u daljini. Grad koji nije ni provincija, a ni metropola, ličio mi je na kućicu za lutke iz 90-ih godina, koja simulira pravi život. Pre na kutiju u kojoj su nabacane stare lutke – jer me je uvek gušio. Ali posle dužeg vremenskog perioda, te tamne boje i skučenost su ga činili ukutkanim i sigurnim mestom, sa dozom nostalgije. Sirova, neiskvarena ljudskost u svom iskonskom, prvobitnom obliku se mešala sa svakodnevnim smogom i mirisom roštilja. Ova romantizacija je često iluzija, koja se stvara kada ljudi povezuju nabacano smeće po ulicama, sa haotičnim, toplim Balkanom koji ima dušu. Nisam od tih ljudi, ali nisam ni imuna na romantizaciju, pa onda određene situacije moraju da mi lupe šamar i rasprše tu iluziju iza koje se neretko kriju balkanska apatija i dugogodišnje nezadovoljstvo. U svakom slučaju je subjektivno na šta vas asocira neki miris, ukus, ili boja i povezano je sa vašim jedinstvenim iskustvom.

Na primer, mnoge Austrijanke imaju svetlu kosu i sitne plave oči, mršave su, imaju koščato lice i tanka usta, pa se, pogotovo starije žene, čine večito namrštenim. Oblače se jednostavno, ne šminkaju puno, hodaju ispravljenih leđa, jer se bave sportom, i asertivno se izražavaju – deluju kao da ništa ne može da ih izbaci iz takta. Sve dok ih ne izbaci iz takta pokvareni lift ili kašnjenje tramvaja tri minuta. Imaju i nešto artificijalno i vanzemaljsko u sebi, kao sloj plastike preko te providne, nenašminkane face, koji automatski pravi distancu od ljudske kože. One su odraz svoje zemlje i teške probojnosti u njen sistem, kao i veće empatije prema grupi, nego prema pojedincu.

Na ovo razmišljanje me je naveo slučajni susret sa jednom Austrijankom, koja mi nije bila baš najdraža osoba – možda malo nepravedno, ali razloge ne bih da otkrivam. Samopouzdano je hodala, naravno, naglašeno ispravljeno, tako da se skoro pogrbavila na suprotnoj strani. To je bilo toliko neljudski i činilo se da ulaže napor, pa je i mene zabolelo. Ravnu kosu je skupila u tanki rep, koji je landarao levo-desno. Delovalo mi je kao da se spremila za pet minuta i odmah bacila na rešavanje obaveza. Znala sam da se javi ljudima koji je uporno zovu na mobilni, tek kada završi sve sa spiska, ne razmišljajući da li nekome gori. To su oni ljudi koji ne dozvoljavaju da im nešto poremeti planove i imaju pasoš bitne, velike zemlje (najviše je nepravedno mrzim zbog pasoša). Ona je samo jedan primer, do sada sam viđala dosta sličnih Austrijanki i sve one su mi bile otelotvorenje zemlje Austrije. Izbegavam da kažem da su hladne, jer je postalo izlizano korišćenje tog epiteta, a i ne mislim da su takve. Više loših iskustava sam imala sa toplim ljudima. Ali ostavimo dublje analize mentaliteta za drugi put.

Kada sam videla tu devojku, osetila sam se loše, ne zbog ravne kose i prave kičme, nego zbog svega što je to u mojoj glavi predstavljalo. U tom trenutku bila je samo okidač koji je pokrenuo domino efekat. Sve u vezi mene delovalo mi je još komplikovanije. Počev od vezivanja repa, pa do pasoša. Lokne ne mogu da se ukrote lako, i iz cuga vežu u rep. Kada se pusti kosa, lokne nekada nisu definisane, pa je trik nakvasiti ih. Onda se čeka da se osuše, pa se ne može odmah krenuti na rešavanje obaveza. Kapa je u redu ako je široka, ali kačket može da se otpiše, jer izgledaš kao Monika iz Prijatelja u epizodi na Barbadosu (ako se sećate scene u kojoj igra stoni tenis sa kačketom). Loknaste šiške su, kao, moderne, ali je tanka crta između modernog i Željka Bebeka iz mlađih dana. Da ne počnem priču o tome kad se takva kosa umrsi, jer se samo mokra može očešljati. Pakao.

Moja kosa je brdoviti Balkan. Borba bez prestanka – ali ima dušu. Zajebavam se. Jeste borba, ali je divna kada se ispoštuje procedura. U gorenavedenim trenucima potpunog pada u nekakvu mračnu rupu samokritičnosti, osećala sam se kao ogledalo svoje zemlje u najgorem mogućem kontekstu. Kao svega lošeg što Srbija može da predstavlja, a složimo se – to nije malo. Tamno zelenkasto-braon boje su mi tekle kroz vene, brdašca su se javljala po mom telu, a kosa je bila divlji žbun u mraku oko koga su koprive, i koga zapišavaju pijani ljudi na EXIT-u.

Nažalost, devojka sa ravnim repom me je ugledala i krenula ka meni, ne bi li se iz kurtoazije pozdravila – jer kulturno ponašanje je na prvom mestu. Otvorena po pitanju svoje seksualnosti, ali bez trunke senzualnosti, kretala se kao neko bespolno biće ili predmet – prazni metalni kontejner zategnutih mišića sa veštačkom inteligencijom. Bilo je svejedno da li je gola ili obučena. Zato se ni ne sećam njene odeće. Širila je tanušna usta u groteskni, veštački osmeh, sitne plave oči su zasijale i zaličila mi je na reptila, ili na zmiju, koja se koncentrisano uvija i lagano sprema na napad. Razmenile smo par fraza, ali začudilo me je njeno skeniranje – male oči su se rolale kao u Isterivaču đavola i čekirale me od glave do pete. Taj spoj malograđanskog skeniranja i njena zapadnjačka plastificirana pojava me je uznemirila i htela sam da otrčim peške ka majci Srbiji, međutim, suzdržala sam se i dresirano, pristojno se pozdravljala. Onda se desilo nešto neočekivano, rekla je – ti si toliko lepa i uvek u interesantnim, ekscentričnim cipelama. Volela bih da imam takvu kosu. Izgovorila je to spontano, a ja sam se prepala kao da je nekakva vidovnjakinja, i zašto bi, pobogu, htela da ima ovu komplikovanu, balkansku kosu? Odjednom je postala ona tanka, bezopasna i pripitomljena zmija u cirkusu, koju bih nosila oko vrata kao aksesoar – a ja sam bila egzotična trbušna plesačica, femme fatale divlje kose u ekscentričnim cipelama.

Dok mi noge vise sa krova solitera, neki naredni put, bila sam u skladu sa sobom. Loša iskustva i projektovanja su isparila. Gledala sam fasade prošarane klima uređajima, a celokupno gradsko sivilo me je grejalo. Opet iluzija i nostalgija, bila sam svesna. Mnogo je ružno i prelepo. Ako ništa drugo, bez problema sam se popela na krov zgrade koja nije moja. U Beču bih se pomučila da dođem do ključa od krova random barokne zgrade, i, ako bih uspela, možda bih svojim prisustvom dobila kaznu za rušenje javnog reda i mira – od leteće policajke sa ravnim repom. Nema veze, i ona je, jadna, samo odraz svoje zemlje; nije birala, kao ni ja. Možda i ona mrzi i voli svoju zemlju istovremeno, kao, verovatno, i svoju kosu.

Preporučeni tekstovi

Usamljenost

Usamljenost

Šta sve radimo da bi smo izbegli usamljenost u današnje vreme? Koliko je ona strašna i da li mora uvek biti loša?

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *