fbpx

Da li su podaci o zagađenosti vazduha verodostojni?

Na koji način se veliki zagađivači kriju iza zvaničnih izveštaja Agencije za zaštitu životne sredine?
Autor/ka Marija Milić

30. July 2020

Od 16 postojećih postrojenja sa velikim ložištima u Srbiji, devet ne ispunjavaju odredbe Direktive o velikim ložištima koja se odnosi na poštovanje granice emisije štetnih gasova.

Prosečna termoelektrana na ugalj na Zapadnom Balkanu emituje dvadeset puta više sumpor dioksida (SO2) i 16 puta više PM čestica od prosečne evropske termoelektrane. Samo u 2016. godini, ukupne emisije SO2 i PM2.5 iz 16 termoelektrana na ugalj na Zapadnom Balkanu bile su gotovo podjednako visoke kao u 250 postojećih termoelektrana na ugalj u EU, navodi se u tekstu sajta EurActiv.rs

Srbija je 2005. godine potpisala sporazum sa Energetskom zajednicom koji za cilj ima proces dekarbonizacije, odnosno smanjenu upotrebu uglja i prelazak na korišćenje obnovljivih izvora energije. Do 2018. godine Srbija je trebalo da ima deo primenjenih rešenja na koja se obavezala ovim sporazumom. Nasuprot tome, u januaru iste godine dobila je opomenu od Energetske zajednice zbog nepoštovanja propisanih granica emisija štetnih gasova.

Termoelektarne Zapadnog Balkana koriste ugalj za proizvodnju enegrije čime direktno zagađuju vazduh, ne samo na ovom području; to se odražava i na čitavu Evropu. Problem je velika količina sumpor- dioksida i azotnih oksida koja prodire u vazduh, usled nepostojanja odgovarajućih filtera. Investicije potrebne za filtere na postojećim termoelektranama u Srbiji procenjuju se na 640 miliona evra.

Autor: Alexander Tsang

Prof. dr Vladimir Đurđević je meteorolog i klimatolog koji predaje na Odseku za meteorologiju na Fizičkom fakultetu u Beogradu, a pored toga aktivno govori i podiže svest javnosti o opasnosti klimatskih promena i drugim ekološkim poteškoćama. Sa njim smo razgovarali o problemu velikih ložišta, Energetskoj zajednici, slabljenju emisije štetnih gasova i mernim stanicama koje nisu uvek najpouzdaniji izvori informacija o zagađenosti vazduha.

Iz kog razloga su velika ložišta jedan od najvećih zagađivača vazduha u Srbiji?

U Srbiji se, nažalost, ne može sa velikom pouzdanošću reći ko je najveći zagađivač, ali postoje dobri indikatori da su to takozvana velika ložišta, odnosno termoelektrane i velika industrijska postrojenja. Razlozi zbog kojih ne možemo ovo tvrditi sa većom sigurnošću su mnogobrojni, od nedovoljno pouzdanih i kvalitetnih osmatranja zagađenja, preko nedovoljno precizne analize hemijskih i fizičkih osobina zagađivača koji se mere na stanicama za kvalitet vazduha, pa do činjenice da kod nas i dalje nisu u upotrebi matematički modeli koji omogućavaju praćenje transporta i transformacije zagađivača nakon što su emitovani iz izvora.

S druge strane, velika ložišta često ostaju „zaboravljena“ kao veliki zagađivači jer se kod nas na zagađujuće materije uglavnom gleda kao na pasivne supstance, odnosno, u izveštajima o kvalitetu vazduha implicitno se smatra da se, od trenutka kada se zagađujuće materije emituju iz izvora, pa do trenutka kada se njihova koncentracija meri na stanicama, one tokom vremena ne transformišu na bilo koji način. Da bismo ovu situaciju razjasnili, daću vam jedan primer. Termoelektrane u Srbiji emituju relativno malo čestičnog zagađenja, tzv. PM čestica, jer uglavnom sve imaju ugrađene filtere koji sprečavaju njihovo emitovanje. S druge strane, nadaleko su poznate po ogromnim i nekontrolisanim emisijama sumporovih oksida, koji se emituju kao gasovi i to iz razloga što na njima ne postoje odgovarajuća tehnološka rešenja koja sprečavaju njihovu emisiju. Konačno, kada gledamo šta je izmereno na stanicama, vidimo da je upravo čestično zagađenje razlog za paljenje alarma za kvalitet vazduha, odnosno da je najčešći uzrok narušenog kvaliteta vazduha prekomerna koncentracija PM-ova, dok su oksidi sumpora uglavnom u dozvoljenim granicama.

Ukoliko bi zagađujuće materije zaista bile pasivne supstance, iz ovoga bismo mogli da zaključimo da krivce ne treba tražiti u termoelektranama, s obzirom da emituju relativno malo PM čestica. Međutim, ono što se najčešće prećutkuje, jeste da po emisiji sumporovih oksida, oni tokom vremena mogu da se transformišu i pređu iz gasa u čestice i da na kraju na stanicama budu mereni kao čestice, tj. PM-ovi, a ne kao gasovi. Ovi PM-ovi koji nastaju iz gasova se inače u stručnoj literaturi nazivaju sekundarnim PM-ovima upravno iz razloga jer nisu emitovani kao čestice. Iskustva iz drugih zemalja pokazuju da udeo sekundarnih PM-ova u ukupnim koncentracijama PM-ova koji se mere na stanici može da bude od 40 do 70%.

Ovaj mehanizam transformacije „najbolje“ funkcioniše pri vremenskim uslovima sa slabim vetrom, temperaturnom inverzijom i velikom relativnom vlagom, kada imamo magle ili sumaglice, a to su upravo dani kada su izmerene vrednosti koncentracije PM čestica kod nas neprihvatljivo velike.

Sve dok se kod nas o ovome ne bude jasno govorilo, dok se ne urade detaljne analize, veliki zagađivači će se kriti iza zvaničnih izveštaja u kojima se samo vidi da je čestično zagađenje najveći problem, a da oni nisu glavni kontributori u njihovim emisijama, što apsolutno ne odgovara realnosti.

Izvor: Shutterstock

Osam od deset termoelektrana sa najvećim emisijama sumporovih oksida koje sagorevaju ugalj nalaze se na području Zapadnog Balkana. Zbog čega se ne odriču korišćenja uglja?

Ovo je jedna od najvećih misterija za mene i smatram da je odgovor na ovo pitanje vrlo kompleksan, pa i da se kreće od ekonomskih razloga do nekih kulturnih obrazaca našeg društva. Ugalj kod nas jeste formalno najjeftiniji energent, ali na tu cenu treba dodati troškove koje svi plaćamo svojim zdravljem udišući vazduh koji je direktan krivac za pojavu raznih hroničnih oboljenja. U krajnjoj liniji, i za prosečno kraći život. Ekonomska argumentacija da je nešto najjeftinije, ne uzimajući u obzir širi kontekst, apsolutno pada u vodu. Takođe, trenutno niska cena ovog energenta je vođena i činjenicom da kod nas država i dalje ima monopol nad proizvodnjom električne energije, što znači da kroz diktiranje cene, koja ne mora biti ekonomska, može da ostvaruje neke sekundarne ciljeve kao što je kupovina socijalnog mira.

Međutim, čak i u ovakvoj situaciji cena energije iz obnovljivih izvora postaje sve konkurentnija ceni struje iz uglja koja je kod nas kontrolisana, a ovo pokazuju mnogobrojna nova postrojenja obnovljivih izvora energije širom sveta, što kod nas apsolutno nije prepoznato. S druge strane, mi smo očigledno vrlo konzervativno društvo i ta vrsta kulture da ne treba ništa menjati čak i kada je jasno da se ceo svet okreće novim tehnologijama, je obrazac koji je lako prepoznatljiv i u drugim oblastima u našoj zemlji, ne samo u energetici. Kada bolje razmislim, ovaj argument o našoj konzervativnosti bih možda stavio i na prvo mesto u ovom odgovoru.

Srbija je 2005. godine potpisala sporazum sa Energetskom zajednicom koji za cilj ima dekarbonizaciju. Rok za primenu direktive o velikim ložištima bila je 2018. godina. Zašto Srbija uveliko kasni, ko je odgovoran za to i kakve sankcije potencijalno nosi nepoštovanje predviđenih rokova?

Da, od 1. januara 2018. Srbija je već trebalo da ima deo implementiranih rešenja definisanih u odgovarajućim direktivama Energetske zajednice, na koje se obavezala kao potpisnica iste. Na prvom mestu u pitanju je upravo stroga kontrola emisija zagađivača iz termoelektrana i velikih energetskih postrojenja i to kontrola sumporovih i azotnih oksida i čestičnog zagađenja. Realizacijom ovih preuzetih obaveza, mi bismo već bili bliži tokovima i transformacijama koje se uveliko dešavaju u Evropskoj uniji, a sigurno bi se video i značajan napredak u rešavanju problema zagađenja vazduha, upravo zbog onoga o čemu smo pričali u prvom pitanju.

Međutim, to se nije desilo, a razlozi su potpuno nejasni. Ja nemam racionalno objašnjenje za to, izuzev da se kod nas ponavlja stari scenario da smo deklarativno saglasni sa odgovarajućim promenama koje nas približavaju modernom svetu, a sa druge strane za tako nešto ne postoji suštinska zainteresovanost. U svakom slučaju, odgovorna je Vlada i unutar nje ministarstva koja je trebalo da preuzmu odgovarajuće obaveze. Nisam siguran sa kakvim se potencijalno formalnim konsekvencama zbog ovoga možemo suočiti, ali mislim da je dovoljno da smo opet demonstrirali neodgovornost sami prema sebi, što se najbolje vidi u tome da odlaganjem primene odgovarajućih propisa, mi pristajemo na status quo iako je to očigledno jedna potpuno neracionalna odluka.

Izvor: Piksabej

U januaru ove godine Energetska zajednica opomenula je Srbiju rekavši da ne radi u skladu sa direktivom o velikim ložištima. Rok za otklanjanje nepravilnosti bio je dva meseca, međutim, deluje da se nista nije promenilo. Da li je to zaista tako i ako jeste, zašto se ne poštuju propisi?

Vlada je usvojila nešto što je nazvala unapređenom verzijom NERP-a (National Emission Reduction Plan), međutim, izgleda da u tom planu ništa nije unapređeno, osim što su neki rokovi koji su probijeni obrisani iz dokumenta, a neki drugi pomereni, odnosno realizacija istih je odložena, tako da se suštinski ništa nije desilo, mada mogli bismo reći da su stvari i unazađene, a ne unapređene, s obzirom na to da su planovi i obaveze prolongirani. Opet je vrlo teško dati odgovor na pitanje zašto se kod nas ne poštuju propisi, ja zaista nemam racionalan odgovor na tako nešto.

Da li na ovaj način država Srbija uskraćuje svojim građanima Ustavom zagarantovano pravo na čist vazduh? Koja su rešenja ovog problema na kratkoročnom, a koja na dugoročnom planu?

Apsolutno, izostankom adekvatne kontrole i primene planova koje treba da sprovodi država, svi trpimo posledice koje su ozbiljne i dugoročne. Rešavanje ovog problema je izuzetno kompleksno, ali, evo, ja ću dati svoj predlog i pokušaću da ga maksimalno pojednostavim.

Na prvom mestu, kontrola emisija iz termoelektrana i velikih industrijskih postrojenja, njih u Srbiji nema toliko mnogo da se to ne može efikasno i tehnički i finansijski implementirati za par godina. Za implementaciju ove mere potrebna je čvrsta volja i jasna namera da se propisi primenjuju bez izuzetka. Potpuna zabrana neadekvatnih energenata, kao što je mazut, koji se i dalje koristi u mnogim gradovima kao energent za daljinsko grejanje.

Kontrola kvaliteta energenata koji su dostupni na tržištu i koje naši sugrađani prvenstveno koriste  za grejanje i kuvanje. Takođe, kontrola kvaliteta uglja koji se građanima prodaje, pošto i za to postoje određene indicije, da na ovom tržištu završava ugalj najlošijeg kvaliteta.

Zatim, pomoć države za poboljšanje energetske efikasnosti i zamene uređaja za grejanje i kuvanje, opet kod naših sugrađana koji i dalje koriste ove uređaje, bilo da se radi o šporetima, individualnim kotlovima ili pećima za grejanje.

Na kraju, optimizacija transporta, posebno u većim gradovima, u svakom smislu, bolji javni prevoz, promovisanje kulture manjeg korišćenja automobila, promovisanje alternativnih oblika prevoza… Dugoročno gledano, u narednih tridesetak godina, duboka transformacija energetskog sistema ka obnovljivim izvorima energije je jedino što se može smatrati prihvatljivim i trajnim rešenjem koje nema alternativu.

Izvor: Shutterstock

Često se vodi polemika da li se monitoring kvaliteta vazduha vrši na pravilan i propisan način, šta predstavlja najveći problem kod ovog slučaja?

Problem sa stanicama nije u tome da one nepouzdano mere koncentracije zagađujućih materija, već u tome što one često ne rade u kontinuitetu zbog neadekvatnog održavanja. Tako se u prošlosti dešavalo da je u pojedinim gradovima u Srbiji kvalitet vazduha na godišnjem nivou bio ocenjen najboljom kategorijom, ne zato što je zaista bio te kategorije, nego zato što instrument koji meri čestično zagađenje, a koje je najčešći uzrok lošeg kvaliteta, nije radio te godine. Ovaj, uslovno rečeno on/off režim rada stvara ogromne probleme da se urade mnogobrojne pouzdane i važne analize kvaliteta vazduha, od toga da se prate trendovi zagađenja na pouzdan način, do toga da se bolje odrede glavni izvori zagađenja na pojedinim lokacijama. Jednostavno rečeno, neadekvatnim održavanjem sistema prikupljeni podaci gube na svojoj vrednosti. Još jedan od problema sa podacima koji je veoma važan jeste da podaci i dalje nisu potpuno javno dostupni, odnosno nije jednostavno doći do istorijskih podataka iz prošlosti. Da bismo bolje razumeli zagađenje vazduha kod nas, potrebno je da što veća količina ovih podataka bude lako dostupna svima. Jednostavno, i u ovoj oblasti se treba striktno pridržavati pravila otvorenih podataka za sve.

Naslovna fotografija: Sajt gradnja.rs

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *