Dark: Ostavite svaku nadu, vi koji ulazite

Zašto ne treba da bindžujete sve tri sezone Darka odjednom, ko je prva protuva Vindena i kakav je to svet u kome propast uvek već dolazi?

3. September 2020

Dark (Mrak) je Netfliksova nemačka, kriminalistička, naučnofantastična drama-misterija; ima ukupno 26 epizoda koje traju od četrdesetak do osamdesetak minuta. Premijera treće i poslednje sezone bila je 27. juna ove godine. Scenaristkinja Jantje Friese i reditelj Baran bo Odar unapred su se odlučili za samo tri sezone. Prva počinje zapletom koji deluje kao zaplet bilo koje kriminalističke serije: usled nestanka dvoje dece, žiteljima malog grada Vindena svakodnevica se menja iz korena. Zbog prirodnog okruženja i ambijenta početak čak podseća na nemački Stranger Things. Međutim, vrlo brzo se u ovu tipičnu postavku uvlači i naučnofantastični element putovanja kroz vreme. (Ovo nije spojler, budući da se putovanje kroz vreme nagoveštava već u prvoj epizodi, ako ne i u trejleru.)

Prva sezona karakteristična je po tome što uvodi baš mnogo likova, a nijedan od njih ne zauzima centralno mesto, što otežava praćenje radnje, naročito kada uzmemo u obzir momenat sa različitim vremenskim periodima. Ovoga su svesni i sami autori, tako da su napravili vodič koji nudi pregled svih likova po sezonama, pa čak i epizodama, bez spojlera.

Moj doživljaj prve sezone nije bio preterano pozitivan, budući da ne volim kada autori neke serije vuku gledaoce za nos, namerno krijući informacije po svaku cenu. Em mi nije bilo najjasnije šta se dešava, em nisam mogla da se vežem ni za jednog lika jer ih je bilo previše. U prvoj sezoni nikome nije posvećeno dovoljno vremena da bi se razvio neki odnos između likova i gledaoca ili barem ne sa ovom gledateljkom. Ukratko, gledajući prvu sezonu, priželjkivala sam da skoro svi likovi pomru i uopšte me nije zanimalo šta će se dalje desiti, samo sam želela da se završi što pre. Bilo je toliko neverovatnih obrta i otkrića, da sam imala utisak kao da gledam nemačku Dinastiju sa greškom, u kojoj  Aleksis otkriva da je samoj sebi majka. Karikiram malo, ali nažalost, ne previše.

Siroti Jonas (Louis Hofmann)

Na kraju prve sezone, dotadašnja postavka se nadograđuje i uvodi se novi momenat. U drugoj sezoni neke stvari postaju jasnije, a neke još komplikovanije, međutim, pojedini likovi svakako se izdvajaju kao „glavniji“ odnosno važniji. Mene je ovo najzad zainteresovalo za dalji tok radnje i ne mogu da kažem da sam se posebno vezala i za jednog lika, ali barem sam navijala da uspeju da urade to što pokušavaju. A onda je na red došla treća sezona i sve prevrnula naglavačke.

Glavna odlika Darka, kao što sam naslov nagoveštava, jeste sumoran i turoban ambijent. Produkcijska vrednost je izuzetna: scenografija, fotografija, režija, montaža, muzika, lokacije, gluma – ne može se ništa zameriti nijednom od ovih aspekata. Ali, svi ovi aspekti su u funkciji priče, koja je sama po sebi depresivna i postaje progresivno depresivnija. Tako imamo mračne kadrove i prigušene boje, u Vindenu je često oblačno i pada kiša, montaža i režija su takve da samo pojačavaju osećaj zbunjenosti i beznađa, a muzika se savršeno uklapa u atmosferu i samo još više naglašava da u svetu Darka mnogo toga nije u redu.

Bunker, najvažniji sporedni lik u seriji

(Ako još uvek niste odgledali Dark do kraja, preskočite naredna dva pasusa jer će biti spojlera.)

A šta sve nije u redu? Autori su stvorili ne jedan, nego dva sveta u kojima se svaki događaj ciklično ponavlja i u kojima likovi tokom tri (čini se, preduge) sezone ništa ne mogu da izmene koliko god to pokušavali. U tom smislu nema rešenja, nema spasa, nema slobodne volje, već se sve kotrlja po unapred utabanoj stazi. Propast uvek već dolazi! U jednom od intervjua koje sam čitala, autori su priznali da imaju deterministički pogled na svet, barem kad je ova serija u pitanju. Razumećete zašto mi, kao osobi koja se oseća zarobljeno u državi u kojoj živi tokom pandemije korona virusa, ovakva serija apsolutno nije prijala, kao što neće prijati ni nikom drugom ko veruje da naši postupci zavise najvećim delom od nas samih, pa tek onda od drugih.

Junaci Darka samo su figure na čak dvema perfidnim šahovskim tablama i apsolutno nema micanja ni levo ni desno u odnosu na ulogu koja im je dodeljena.

Ovakav autorski stav i neumorno ponavljanje jednog istog po sistemu „Time is a flat circle“, umalo me nisu potpuno odbili od daljeg gledanja. Priznajem da nisam odustala samo zato što sam želela da vidim kako će se ceo cirkus konačno završiti, a i zato što su glumice koje igraju odraslu Agnes (Antje Traue) i odraslu Elizabet (Sandra Borgmann) realno baš lepe. Tako malo mi za sriću triba!

I kako se cirkus završio? Pa, ako mene pitate – skandalozno!

Naime, tri sezone smo gledali kako ništa ne može da se promeni i kako je sve unapred izgubljeno, da bi se onda ispostavilo da su oba Vindena zapravo greška u prostorno-vremenskom kontinuumu i da nikada nije ni trebalo da postoje. Onda darkovski Adam i Eva Jonas i Marta (Lisa Vicari), ipak uspevaju nešto da promene, tako što beže iz oba svoja sveta u svet iz kog je sve poteklo i sprečavaju da njihovi svetovi uopšte nastanu. Znači, ne samo da su na kraju uspeli nešto da promene unutar svojih anomalijskih svetova-kopija (prekinuli su cikličnost ponavljanja jednog istog svojim begom) što je paradoksalno dovelo do uništenja tih istih svetova, nego su još uspeli da promene nešto i u prvobitnom, originalnom svetu, time što su sprečili pogibiju sajdžijinog sina.

Tri sezone smo patili i slušali kako ništa ne može da se promeni, da bi nam autori na kraju ipak rekli – evo, vidite, nije sve tako bezizlazno.

Što je najgore, ne smeta mi ni takav rasplet događaja (ikakav drugačiji bio bi još gori!), ni njihova „naučna“ objašnjenja, nego mi izuzetno smeta način na koji su se događaji odvijali, ekstremno teško i mračno, bez ijednog trenutka vedrine ili bilo kakvog olakšanja. Sve je previše ozbiljno i fatalno, nema nimalo humora, a kad se podvuče crta, Dark pre deluje kao služenje vojnog roka ili doživotne robije nego kao nešto u čemu gledalac treba da uživa. Sa druge strane, da je bilo imalo drugačije, to bi bila neka potpuno druga serija, svesna sam toga. Kakogod, toliko sam bila emotivno ispijena gledajući ovaj Dark (u jednom momentu sam htela da započnem drinking game i eksiram šot svaki put kada nekog ubiju, ali nisam jer bi me vodili na ispiranje želuca u rekordnom roku), da u jednoj od scena treće sezone, kada je delovalo kao da će jedna od junakinja biti silovana, samo što nisam razbila monitor od muke jer više nisam mogla da podnesem taj čemer. Verujem da su i mnogi drugi imali sličan doživljaj. Treba da napravimo grupu podrške!

(Možete da nastavite da čitate odavde.)

Hana (Maja Schöne), Jonasova mama, najveća protuva u Vindenu

Namera autora bila je da naprave seriju o kojoj će gledaoci razmišljati i to su svakako postigli sa Darkom, ali po mom mišljenju, iz potpuno pogrešnih tj. samozadovoljavajućih (ne samozadovoljnih!) razloga. Ja se kao gledateljka osećam prevareno i besno jer ni u jednom momentu nisam uživala u seriji, samo me je namučila, izmaltretirala i odbacila kao automehaničar uljem umrljanu krpu . Pri tom je ovde u pitanju drugačija vrsta recipijentske patnje od one u npr. The Handmaid’s Tale/Sluškinjinoj priči, seriji čija je glavna svrha da upozori na sadašnje vreme i o njemu nas poduči, pa se onda u toj funkciji podmeće distopija i polufingirano nerazumlje ološa tog i ovog sveta. Kao što sam već pomenula, najbazičnija radoznalost je jedino što me je zadržalo do poslednje odjavne špice Darka.

Sa druge strane, apsolutno nisam ostala ravnodušna, tako da dozvoljavam mogućnost da se ovaj vremeplovni, višedimenzionalni sapunjasti teror nekome možda i može dopasti, pored svih logički paradoksalnih ćorsokaka koje predočava. Da ponovim, jedina primedba koju zapravo imam vezana je za scenario, i to ne na nivou dijaloga ili čak paklenog toka radnje, nego na nivou svetonazora autora i načina na koje nam je radnja prikazana. Najgore od svega je to što sam u jednom trenutku imala želju da pogledam celu seriju ponovo jer se tek na kraju sve nejasnoće najzad slože kao kajmak i moča u komplet lepinji, ali posle odgledanih svih 26 epizoda, ostala je samo želja da sebe prijavim za beneficirani radni staž, a autorima da uplatim bar tri godine psihoterapije.

Na kraju ove (anti)recenzije, ne znam da li se usuđujem da ikome preporučim Dark, osim onima koji baš vole temu putovanja kroz vreme, kao i onima koji su mazohisti poput mene. Sigurnije ću se osećati ako vam budem preporučila da umesto toga izađete iz kuće i budete sa ljudima koje volite (u bezbednim uslovima) jer, kao što i Dark eksplicitno poručuje, čak ni oni sa vremeplovom nemaju dovoljno vremena, a kamoli mi bez njega.

Tagovi:

Pratite nas na:

2 Comments

  1. Avatar

    Znači nisi razumela ništa što si odgledala

    Reply
  2. Avatar

    Ovakva recenzija je i više nego bespotrebna, pogotovo kada je pišu oni kojima sinematografija i ova vrsta žanrova nisu bliski. Serija je umetničko delo danjašnjice baš zbog savršenog sklopa događaja, odličnog scenarija i odabira likova koji tumače iste osobe u različitim starosnim dobima, zatim režija, kadrovi, montaža, muzika su perfektni (ko ima oko za detalje shvatiće o čemu govorim). Uživanje je gledati nešto tako kvalitetno, (ne)realno, nepotrebno je da bude humoristično. Tema i sama radnja su i te kako same po sebi komplikovane, te je u startu njihov odabir predstavljao opasan izazov za režiju i scenografiju. Takođe, sklop i odabir žanrova nisu ni malo lagani za realizaciju, a oni su uspeli da zapetljaju i otpetljaju taj čvor u prostoru i vremenu, daju logičan odgovor na svako pitanje gledaocima uprkos nelogičnostima paralelnih svetova i, ljudima, nepojmljivim paradoksima, a na kraju sve to povežu sa religijskim činjenicama. Sve u svemu, jedan neverovatan sklop umetnosti, nauke i religije. 🙂

    Reply

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *