fbpx

David protiv Golijata u rukama glavnog grada

Nekada davno u zemlji večitih tenzija, bio jednom jedan car. Car je mnogo voleo sebe i svoje carovanje, i kao svaki car, posebno je voleo kada ga neko češka po stomaku. Što lepše českanje, to bi car bio blagonamerniji prema nežnim češkačima. Pa zar to nije i logično - ko još ne voli češkanje?

Pošto je uvideo da su raniji carevi često nailazili na probleme kada bi ljudi saznali koliko vole češkanje, i ne daj bože kada bi otkrili ko su njegovi češkači, rešio je da je bolje da te blagonaklonosti, koje su neophodne ne bi li bilo čekanja, mora malo nežnije da ispoljava, da ne kažemo - krije. Malo po malo, od silne nežnosti, omaklo bi mu se, pa bi i oni grublji u društvu, koje baš i nije voleo, takozvani grebači koji nisu bili naklonjeni caru, primetili te nežnosti i pobunili se. Ti ljudi su ga posebno nervirali - grebači koji umesto da blagim pokretima miluju njegov trbuh, malo malo bi ga zakačili ili ne daj bože ogrebali. Nikada nisu naučili dobre pokrete češkanja uz dlaku, uz koje bi se njegove ideje o društvu i državi još lepše ostvarivale!

Ali zašto su se grebači bunili?

Pa svi darovi koje je car imao, nisu bili baš njegovi. U te darove ulagali su svi, i češkači i grebači, pa bi čovek zaključio da svima pripadaju, a ne jednoj ili drugoj grupi, ili možda najgore - caru. Ali ipak, nekako se činilo, niko od onih koji su bili skloni grebanju (kako ih je car nazivao zbog njihovih njemu neprijatnih, čak grubih, radoznalih reči i pitanja, iako to nisu ni grube reči već samo nisu bile reči hvale za njega) nije mogao da uživa zajednička dobra, a kamoli, da oseti blagonaklonost.

Zemlja tenzije je rasla, rasla, rasla i rasla. Grebači su svoje reči govorili, uvijali ih u nove ideje, racionalne argumente, nepristrasne misli i pomagali ih, uz veliku teskobu, bez ikakvih, ili pomoću mizernih, ličnih dobara.

Češkači, sa druge strane, u međuvremenu, zabrekli u svojoj sreći i blagodeti češkali su cara svakodnevno. Lepe reči hvale prema caru uvek su bile prikladno nagrađivane, a kada su češkači shvatili da ružne reči uperene ka onima koje nisu blagonamerni prema caru, uz intenzivno grebanje, mogu naići na jos samo jos veću podršku i naklonost njihovog milog cara, razuzdana kreativnost češkača postala je njihov osnovni adut. Baš ta kreativnost je posebno bila nagrađivana, pa nikakve prepreke, ni pravne, a ni finansijske, nisu mogle da im se nađu na putu. One zle tužibabe i sudije koje se bave tim sputavanjima, nisu nikada obraćale paznju na češkače, jer im je bilo ukazano da budu jasno usmereni na glavni problem u drustvu - zle grebače, ljude koji ne dele uverenja glavne struje, nego (Bože pomozi!), pokušavaju da nametnu i da se izbore za nove, inovativne ideje, dobre za sve delove društva. Fuj!

Kako je vreme prolazilo car je postajao toliko zadovoljan nežnim pokretima češkača da nije mogao da sakrije ličnu sreću. Smišljao je nove naćine kako da nagradi svoje pulene za njihova dobra, herojska dela i kreativna rešenja. Češkači, podstaknuti takvom velikodušnošću, razvijali su sve kreativnije ideje kako bi zadivili svog dragog cara! Činilo se da ovoj ljubavnoj priči nema kraja!

Ipak, pošto su živeli u zemlji tenzija, zli grebači, koji su uvek videli nešto loše u carevanju i društvu, zamerali su caru što sva zajednička dobra deli samo grupi ljudi koja mu je naklonjena. Ruku na srce, sve što je car delio nije bilo njegovo, kao što smo već rekli, pripadalo je i češkačima i grebačima, koji su, makar nominalno, imali jednako pravo učešća u društvu. Ha-ha.

Kako bi sprečio tu beskonačnu gnjavažu i prebacivanje dosadnih grebača kojima toliko teško pada da se povinuju lepo, kako valja, jasnoj, jedinoj i pravoj struji (umesto da češkaju oni su stalno izmišljali da se bore za neke čudnovate pojmove kao što su: kultura, ljudska prava, razvoj lokalne sredine, slobode govora i kritičkog mišljenja -bljak!), car je odlučio da, kad se već razgalio sa darovima, nađe finiji način da darove raspodeli svojim češkačima trbuha, a da mu se ipak grebači ne kače, sad više ne ni za stomak, već za gušu.

Smislio je rešenje tako jednostavno, da je prosto sam bio oduševljen time koliko je genijalno! O, kako je samo bio ponosan! Raspisaće konkurse gde će se deliti razna dobra, pa ko se prijavi sa najzabavnijom idejom - dobiće ih. Tako će uvek moći da nagradi svoje trbuhočeškače, vesnike lepih vesti, kreativnih rešenja i ubojitih osuda za sve neistomišljenike! Sve što treba da kaže jeste da je njihova ideja bila genijalna, a ideja ovih drugih, nije ipak tako bila uspešna i sve će onda biti transparentno, legalno i ispravno! Čik neka mu neko sad protivreči i cepidlači!

Sa lakoćom mu je uspelo da svi progutaju ideju o novom sistemu. Češkači su bili prezadovoljni, mada u tajnosti spremni i na gunđanje, jer sada su ideje ipak morale da se formatiraju. Ali, dokle god je nagrada bila njihova, nije postojao veliki problem.

Grebači, sa druge strane, po prvi put su bili iskreno podstaknuti da urade sve što je u njihovoj moći da dobiju neophodna dobra kako bi ostvarili svoje. Pregledali su ih po 100 puta, kako bi bili uvereni da će svako ko ih vidi pomisliti isto što i oni - ovo je toliko dobro da mora biti ostvareno. Učili su i razvijali metode formatiranja, pisali danonoćno, radili i više nego što inače rade, jer nakon ovoga, konačno, biće deo zajednice, dobiće podršku svoje države, ostvariće svoje dugo negovane ideje!

Ponosni, uzdignutih glava, grebači su dolazili na šaltere da predaju svoje ideje!

Na šalteru je pisalo:

Svi su ravnopravni, svakom po zasluzi! Slobodno!

O kako je to lep osećaj bio, svi su ravnopravni, svakom po zasluzi, toliki rad će se napokon isplatiti, ostaje samo još nekoliko koraka do ostvarenja svih predugo snivanih snova grebača!

Vreme potrebno da stignu rezultati bilo je idealno odmereno - taman toliko da se grebači umire u čekanju rezultata, a da češkači, ipak pomalo na iglama, iskoriste to vreme da što bolje potvrde svoju vernost caru. Kako se divno kretalo to klatno, od totalne naivnosti do potpune beskičmenosti.

Jednog dana u sandučetu grupe grebača razmilela se gomila bubašvaba i donela rezultate podele dobara između češkača i grebača. Da se razumemo, u toj podeli postojale su brojne mogućnosti, bilo je moguće da dobra dobije nekoliko grebača i nekoliko češkača, a ne da samo jedna ili druga grupa dobije sve.

Sa strahom od crnih buba koje su milele po sandučetu, grupa grebača hrabro je pokupila obaveštenje. U ruci po kojoj su gmizale bubašvabe nalazio se papir - set najboljih ideja!

Grebači su počeli da čitaju imena autora ideja, i ubrzo im je postalo jasno da postoji jasan model po kome su dobra raspodeljena - ko je bolje češkao, taj je bolje prošao.

Čak ni stariji grebači, sa višegodišnjim radnim iskustvom, nisu mogli da pređu taj prag i dobiju zrno milosti, makar samo ako bi se zamskirala situacija.

Novi metod funkcionisao je podmazano kao i stari, ali domišljatost caru nije bila jača strana, pa je poruka bila jasna:

Ako niste deo osnovne struje carstva, niste deo društva.
Vaše ideje su manje vredne, vaš pokret je ništavan ako nije isti kao naš.
Vi ste samo komarac koji nam zuji oko glave i bocka uporno, iako ćete na kraju samo biti spljeskani pajalicom.
Vaše ideje će se raspršiti i razvodniti, možda će vas zbog borbe i one same ubiti.
A mi ćemo se veseliti i živeti u radosti.
Uzećemo vam sve, neće vam ostati ništa.
Nećemo ni trepnuti.

Bićete zauvek neprimetni.

Ni najmanje iznenađeni rezultatima konkursa, grebači su pognute glave nastavili svoj put.

Sutra je novi dan, biće bolje, uspećemo, biće novih konkursa, ovo je samo početak - sablasno su ponavljali i uspavljivali se tonom svoje sablasne repeticije, kako bi zaboravili da izlaza iz carstva nema.

Napomena: Svaka sličnost sa lokalnim, gradskim konkursima o dodeljivanju finansija za javna lokalna sredstva informisanja je slučajna.

Marina Zec

Leave a reply