Dejan Bućin: Nečista krv – greh predaka je jedan od onih filmova koji se gledaju više puta

Sa Dejanom Bućinom o ulozi vladike Mirona, glumi, projektima svetskog kalibra i pozorištu
Piše: Marina Zec

31. August 2021

Film Nečista krv – greh predaka, koji je doživeo beogradsku premijeru prošle nedelje u Beogradu predstavio je i veliki broj novih mladih glumačkih lica, a jedan od mladih glumaca koji je ostvario zapaženu ulogu je i Dejan Bućin koji tumači vladiku Mirona. Dejan, koji je završio pozorišnu akademiju u Minhenu, već na trećoj godini studija glume dobio je poziv čuvenog Berliner Ensemble-a, nekadašnjeg Brehtovog pozorišta i započeo svoj prvi profesionalni angažman. Od tada je učestvovao u velikom broju projekata svetskog kalibra, a istakao se kako u pozorištu, tako i na filmu i sarađivao sa velikim imenima filmske industrije. Dejana sam upoznala na Sarajevo Film Festivalu nakon projekcije filma Elegija lovora, a nakon toga usledio je i razgovor povodom njegove prve uloge na srpskom filmu. S ozbirom na obim njegovog dosadašnjeg rada koji nije u velikoj meri poznat među srpskom publikom, sa Dejanom razgovaramo o ulozi vladike Mirona i filmu Nečista krv – greh predaha, ali i o prethodnim iskustvima koja su ga oblikovala kao glumca.

Dejan Bućin / foto: RanaFarahani

Prošle nedelje je održana beogradska premijera filma „Nečista krv – greh predaka“. Kako je protekla premijera i kakvo je bilo iskustvo gledati već nekoliko puta film sa publikom?

Premijera je protekla veoma prijatno. Isto kao i čitava ekipa filma, bio sam veoma uzbuđen i znatiželjan kako će beogradska publika prihvatiti naš film. Takođe mi je bilo drago da je deo moje familije imao priliku da me gleda na velikom platnu u rodnom Beogradu. Ovaj film je jedan od onih koji se gledaju više puta. Gusta i sažeta priča, zahtevan ritam i tempo, kao i mnoštvo likova, dozvoljava gledaocu da pri svakom gledanju otkrije nešto novo.

U filmu tumačiš ulogu Vladike Mirona, čoveka koji je važna figura u društvu, ali koji je tokom filma sve vreme rastrzan između ljudske strasti i požude i svoje pozicije i zaveta. Kako su izgledale pripreme za igranje ovakvog lika i šta su bili najveći izazovi za tebe?

Lik Vladike Mirona je već zbog svoje izrazito jake i jasne društvene pozicije, to jest, čina, zahtevan za pripremu. Verski aspekt je bila početna tačka mog rada na liku. Tu su bili razgovori sa rediteljem i produkcijskim timom, kao i savetnicima za religijska pitanja. Verodostojnost i odmerenost, a da pritom ne zakoračim u klopku jednodimenzionalnog prikaza duhovnog lica, bili su prvi cilj i izazov u kreiranju ove uloge. Nastojao sam da što preciznije oslikam okvir u kome se odvija život mog lika, a sam unutrašnji konflikt između odanosti Bogu i veri i, sa druge strane, telesne i emotivne žudnje i tinjanje strasti su bili elementarni sastav daljeg rada. Uz to, i razrada odnosa sa drugim likovima, kao sto je Hadži Trifun, i uslovljavanja koja oni nose sa sobom.

Dejan Bućin u ulozi Vladike Mirona

Pozorišna drama „Tašana“, u kojoj Vladika Miron ima važnu ulogu, poslužila je Voji Nanoviću za scenario za film. Kako ti vidiš ovaj lik? Šta su njegove najsnažnije odlike i zbog čega on predstavlja jednu od centralnih figura?

Njegova borba i unutrašnja razapetost između dve ljubavi, kao i one između obaveze i novonastalih izazova zasigurno čine ovaj lik jednim od interesantnijih. Iako je Vladika Miron u samoj drami Bore Stankovića više razrađen, Voja Nanović, a kasnije i Milena Marković, zapletom sa drugim delima Stankovića, uspeli su da sažeto, a ipak precizno, skiciraju višeslojan i tragičan lik. Zavet i odanost Bogu stoje na putu njegove ljudske požude. Istovremeno, svestan je svoje funkcije u društvu i ophodi se shodno tome. Kao lokalni verski poglavar u ovom kontekstu, Vladika Miron se, bliskim odnosom sa Hadži Trifunom, obavezuje i na saradnju sa vlašću. To uslovljava kompromise i korake koji mu teško padaju, ali su nužni zarad viših ciljeva. Nastojao sam da provučem crtu empatije i saosećanja, prvenstveno sa ženskim likovima koji trpe i pate pod svim aspektima patrijarhalnog sistema. Iako nije u stanju da im istinski pomogne, šta više, nepromišljenim koracima im odmaže, bilo mi je važno da unesem tu notu razumevanja za njihov položaj u društvu.

Vladika Miron je u jednom patrijarhalnom svetu jedina osoba koja ima osećaj za žensku nepravdu, da li je to slučaj samo kada je reč o ženi koju voli? Šta misliš, koliki su njegovi kapaciteti za empatiju prema drugom polu u datom istorijskom trenutku i okolnostima, a koliki su i kapaciteti drugih likova iz filma?

Kao što pomenuh, cilj mi je bio da prikažem i njegovo saosećanje i sa drugim likovima, pre svega i sa likom Anđe, koju Miron, zbog uslovljavanja i pritiska od strane Hadži Trifuna, prima u manastir. Iskonska vera u ljudsku slobodu je svakako prisutna, ali, nažalost, svest o vremenu i okolnostima u kojima živi, zapečaćena tradicijom i verskim običajima, umnogome utiču na njegovo delovanje. Shodno tome, nije u mogućnosti da rastrgne obruč koji je istorijski vezan za patrijarhalne i verske zajednice, i koji određuje sudbinu žena. Jedino u slučaju Tašane uspeva da se zalaganjem izbori za njenu slobodu, koja je tragičnim zapletom, nažalost, kratkog daha.

Šta su, po tvom mišljenju, najvažnije teme na koje skreće pažnju ovaj film?

Pored prikaza tadašnjeg oblika patrijarhata, važan je i položaj žena u tadašnjem društvu, koji nimalo nije zavidan. U zavisnosti od porodičnih i društvenih odnosa i okolnosti, postoje različiti oblici statusa. Tu se, pre svega, izdvaja lik Cone, Hadži Trifunove sestre i žene koja uživa određenu slobodu i samostalnost. Tu je i lik Tašane, koja se spletom događaja na kratko izbori i oslobodi okova tradicije, zatim lik Anđe, čija tragična sudbina najjasnije dočarava odnos politike, porodice i tradicije. Svakako je pokušaj emancipacije i borba za slobodu i samoopredeljenje bitna tema ovog filma. Samim tim, i kritika tadašnjeg patrijarhalnog i verski tradicionalnog sistema, a koji se u određenim oblicima može videti i danas. Takođe, važan aspekt, koji je duboko upleten u današnji kontekst, je i odnos moći, odnosno vlasti i politike sa crkvom. U našem filmu je to vidljivo u mikrokosmosu jedne porodice i njenog okruženja.

Ovo je tvoj prvi angažman na srpskom filmu, a akademiju si završio u Minhenu. Šta su najveće razlike između svetske i evropske produkcije i balkanskih produkcija?

Još se ne usuđujem da vršim tačno poređenje domaćih i inostranih produkcija. Ipak je ovo moje prvo iskustvo na domaćem terenu, a film je sniman u veoma teškom i izazovnom periodu, sa nesvakidašnjim okolnostima uslovljenim pandemijom. Naravno da se kod evropske i svetske kinematografije – izuzimajući nezavisne produkcije – radi o većim budžetima. Samim tim, periodi snimanja su duži i honorari veći, naravno, sve u zavisnosti od zemlje i projekta. Verujem da je srpska kinematografija s godinama stekla sve bolji i jači status u evropskoj kinematografiji, kako produkcijskim naporom, tako i kvalitetnim sadržajem. U slučaju Nečiste krvi, uzevši u obzir okolnosti, nije bilo nekih velikih razlika i odstupanja od standardnog evropskog načina rada.

Radio si na velikom broju projekata svetskog kalibra – da li bi neki mogao da izdvojiš, koje iskustvo ti je bilo najzanimljivije?

Možda najinteresantniji izazovi su bili baš oni koji su me dočekali van granica Nemačke. Pre svega je tu Carnival Row, phantasy – serija u kojoj sam glumio vilenjaka. U pripremama je tu bilo podosta kaskaderskog rada, što je samo po sebi već uzbudljivo. Ali, i snimanje ispred takozvanog green screen-a je bilo iskustvo i izazov. Takav rad zahteva veliku dozu imaginacije i mašte. Od aktuelnijih projekata, izdvojio bih rad sa Terensom Malikom. Nesvakidašnji rad sa glumcima, kao i nivo i dimenzije produkcije dugo će mi ostati u sećanju kao veoma lepo iskustvo. Sa velikim nestrpljem iščekujem rezultat tog svojevrsnog projekta.

foto Rana Farahani

Posebno upadaju u oči saradnje sa velikim imenima filma od kojih su samo neka Vinsent Kasel, Lea Sejdu, Orlando Blum, Kara Delevinj… S ozbirom na to da su u pitanju svetske zvezde čija imena privlače pažnju, kakvo je bilo tvoje iskustvo saradanje sa njima? Da li si možda nešto naučio ih tih iskustava?

Susret sa Vinsent Kaselom se desio sada već davne 2012. godine i bio veoma kratak, s obzirom na to da smo imali samo par dana zajedničkog snimanja. Ostalo mi je u sećanju da je u jednom trenutku pomenuo kako je boravio u Beogradu i da se lepo proveo. Sa Karom Delavinj i Orlandom Blumom je saradnja bila veoma prijatna i zabavna. Pre svega sa Karom Delavinj, sa kojom sam proveo veći deo snimanja. Uvek je lepo videti kod kolega iz branše da se, bez obzira na iskustvo, popularnost i status, svi borimo sa istom nesigurnošću i susrećemo sa sličnim problemima. Ma koliko poznati bili, oni su takođe od krvi i mesa i marljivo ulažu napor, trud i deo sebe u svoj rad.

Sarađuješ sa velikim brojem svetskih agencija, kako izgledaju te saradnje, da li bi mogao da nam približiš?

Na internacionalnom tržištu je veoma bitno imati zastupnika u obliku agenta ili menadžera, koji ujedno ima i funkciju savetnika. Agent nije samo tu da posreduje i pregovara, već da štiti i taktički zastupa interese svojih klijenata, odnosno glumaca. Prvu agenciju sam našao odmah nakon glumačke akademije. Kako sam vremenom shvatio koji potencijal leži u mom poznavanju više jezika, želeo sam to da iskoristim i van granica Nemačke. Nakon saradnje sa sarajevskom agencijom Zona, kroz koju su usledili prvi pozivi na internacionalne kastinge, ubrzo sam bio preporučen i agenciji u Londonu, a od skoro me zastupa i menadžment u Los Anđelesu. Smatram da time pokrivam veliki deo svetskog tržišta i da sam dovoljno zastupljen i viđen, u nadi da će to uroditi plodom i rezultirati novim ulogama.

Kako najčešće dobijaš uloge – preko kastinga ili u svetu filma uticaj imaju i lična poznanstva?

Procedura dobijanja uloga je većim delom preko kastinga. Ranije se češće odlazilo na kastinge uživo i direktno upoznavanje i rad sa rediteljem. Sada su sve učestaliji takozvani e-kastinzi, gde glumac sam (tj. često uz pomoć kolega) snimi scene i putem snimka se predstavi kasting agentu i reditelju. Nakon toga sledi drugi krug, koji je uživo i u konstelaciji sa drugim glumcima, a ponekad čak i samo razgovor. Tako je bilo i u slučaju Nečiste Krvi. Naravno, desi se da ponuda stigne i bez kasting procesa, samo na osnovu showreel-a – CV svakog glumca u video formatu. Takvi slučajevi se dešavaju češće kod manjih uloga. Ukoliko postoji jasna namera saradnje ili je reditelj sasvim siguran u izbor glumca, desi se i da se zobiđe čitava procedura.

foto: Alice Ionescu

Kada govorimo o srpskom filmu – koji su tvoji favoriti? 

Ne bih izdvajao i favorizovao, ali svakako pratim domaću kinematografiju, pogotovo velike uspehe domaćih filmova na internacionalnim festivalima. Veoma mi je zanimljivo šta se trenutno dešava na domaćoj sceni. Sviđa mi se hrabrost i smelost da se pričaju neke druge priče, koje dugi niz godina nismo imali pruliku da gledamo. Pre svega, mislim na arthouse film i taj novi talas mladih reditelja i rediteljki. Drago mi je da sam u Sarajevu imao priliku da pogledam „Kelte“ Milice Tomović, film koji sam, nažalost, propustio na Berlinskom festivalu, a sa velikim interesovanjem čekam da pogledam „Oazu“ Ivana Ikića i „Strahinju“ Stefana Arsenijevića, koji su takođe ostvarili izvanredne uspehe na ovogodišnjim festivalima. Radujem se i novim ostvarenjama Maje Miloš i Miše Terzića.

S obzirom na to da si imao priliku da igraš Isusa Hrista, za šta si i sam rekao da je „jednom u životu“ vrsta uloge, u kojim bi još vrstama uloga posebno voleo da se oprobaš?

Svaka uloga mi je draga. Kod svakog lika pokušavam da nađem barem nešto što me zanima. Tu mi, kao glumci, imamo psihološku znatiželju, koja je svakako deo glumačkog rada i preko je potrebna za odbranu lika. Kada su uloge bliske sopstvenoj ličnosti, ta razrada ide lakše od ruke, jer su postupci jasniji. No, često su zanimljivije one kod kojih je neophodno dubinski se pozabaviti, naći odgovarajući prostor u sebi i adekvatan pristup kako bi se razradio lik. Ta vrsta ekstremnijih izazova me intrigira i veoma interesuje.

Veliki deo tvoje karijere čini i rad na pozorišnim predstavama. Da li više uživaš u filmu ili predstavama i zašto? Koje su najveće prednosti rada na pozorišnim predstavama? 

Rad u pozorištu i na filmu se, po mom mišljenju, potpuno razlikuju i teško mi pada da ih stavim na vagu. Veliki sam obožavatelj pozorišta, i kao gledalac, i kao neko ko stoji na sceni. Velika prednost je vreme koje je dato kako bi se glumac pozabavio ulogom ili projektom. Predstave se često pripremaju tokom nekoliko intenzivnih nedelja, kako bi se u okviru onoga što je razrađeno, utemeljeno i dogovoreno ponavljale pred publikom. Ipak, svako izvođenje je novo i drugačije, a predstave vremenom zažive neki autonomniji život. Uz to se i instant reakcija publike i kolektivni doživljaj izdvajaju kao posebna čar pozorišta. Za razliku od pozorišta, u filmu postoje mogućnosti ponavljanja, kako bi se tačno došlo do onoga što je reditelj ili, pak, glumac zamislio. Glumačka odgovornost u pozorištu je veća, dok na filmu, posle glumačkog rada, reditelj i montaža naknadno preuzimaju kormilo i oblikuju krajnji rezultat.

Scena iz filma Nečista krv – greh predaka

Da li bi mogao da izdvojiš neku koja je za tebe bila najizazovnija ili najzaniljivija?

Od projekata koje bih izdvojio su svakako radovi sa čuvenim Robertom Vilsonom, jer se radi o nesvakidašnjoj formi – negde na granici između umetničke instalacije, mjuzikla i pozorišta. Posebna estetika, po kojoj je Vilson inače poznat, zadaje strog okvir glumačkom radu. U njegovim predstavama, to je skoro uvek jaka šminka, nesvakidašnji kostim i precizna koreografija koje bivaju ukomponovane u finalnu sliku njegove umetničko-rediteljske zamisli. No, i tu je moguće unutar zadatog naći i uzeti sebi slobodu i tako ispuniti preciziran okvir i dati mu unutrašnji život. Kao kontrast tome bih pomenuo rad sa Yael Ronen i njen potpuno drugačiji pristup, u kojem se polazi od samog glumca i njegove ličnosti, njegovog života, iskustva i razmišljanja. Tako sam u dva navrata stajao na sceni pod sopstvenim imenom i pričao iz svog života i iskustva. Iako je tematski vezano za realne živote i priče, i ovde dolazi do određene obrade i uklapanja u dramaturški luk predstave. U pozorišnom žargonu, to je dobilo naziv postdokumentarnog pozorišta. Jedan od tih projekata je i predstava Common Ground, koju je beogradska publika imala prilike da gleda u sklopu BITEF festivala 2015. godine.

Kakvi su tvoji dalji planovi, da li trenutno radiš na nečemu novom ili uskoro krećeš sa radom?

Trenutno sam u pripremi za jedan svoj mali projekat, koji ću, nadam se, započeti do kraja ove godine. A za sledeću godinu se naziru dve opcije za projekte u Nemačkoj. No, o tome ne razmišljam, sve dok ne dođe do konkretnih dogovora. Pored mog daljeg glumačkog puta u Nemačkoj i inostranstvu, nadam se da će doći i do novih prilika za rad u Srbiji.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!