STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Dejan Terzić: Iskustva rada s drugim muzičarima su važnija od nagrada

O bendu AXIOM i predstojećim nastupima u Srbiji

27. July 2022

Dejana Terzića je beogradska publika poslednji put mogla da vidi sada već davne 2006. godine kada je nastupao u ponoćnom programu Beogradskog džez festivala. Do danas je njegovo stvaralaštvo i među ovdašnjim džez fanovima prolazilo pomalo „ispod radara”, iako se radi o jednom od najcenjenijih muzičara nemačke džez scene i kreativcu evropskog renomea.

Konačno, ovog leta, Terzić ponovo dolazi u Beograd i Srbiju, i to sa aktuelnim bendom AXIOM, koji čine ovde veoma popularni pijanista Bojan Zulfikarpašić, kao i američke zvezde – saksofonista Chris Speed i kontrabasista Matt Penman. AXIOM će se predstaviti publici u beogradskom BAM Klubu (Jevrejska 24) u dva termina, 8. i 9. avgusta.

Kako biste predstavili vaš bend AXIOM nekome ko možda nije upućen dovoljno u vaš rad, a ipak prati savremenu džez scenu i ide na koncerte?

Dejan: Axiom čine četiri individualca, koji inače svi rade kao bendlideri i kompozitori. Svako od nas ima odlične reference u svetu džeza i improvizovane muzike, i svako od nas ima svoj individualni glas. Naša muzika je u svojoj suštini kolektivna: radimo kao bend i sviramo kao bend. Kompozicije su eklektične i važni su nam različiti žanrovi. To za nas znači: postojeće i nepostojeće melodije, minimalizam, rok uticaje, slobodnu improvizaciju, dodekafoniju, balkanski folklor, serijalizam. Uz to da svako ima mjesta da se izrazi improvizatorski.

Koliko kao kompozitor i aranžer radite stvari sami, a koliko u saradnji sa članovima benda?

U principu, radim sve sam kao kompozitor/aranžer. Neke male sitnice mogu se promeniti tokom proba i koncerata. Kompozicije sam ovde pisao za članove benda AXIOM, a ne za bilo koga, tako da znam ko i gde voli, može, ili zna da eksperimentiše, i slično.

Dejan Terzić, foto: Ulla C. Binder

Koji su vam kompozitorski, a koji bubnjarski uzori? Koliko je teško odvojiti se od direktnih uticaja i napraviti nešto autorski i kompozitorski autentično?

Kada je o bubnjarima reč, uvjek sam volio slušati Jack-a DeJohnette-a, Tony-ja Williams-a, Brian-a Blade-a, Bill-a Stewart-a, ili mlađe kao što su Marcus Gilmore ili Eric Harland. Ali, naravno, posmatrao sam i evropsku scenu, gde su mi zanimljivi Jon Christensen, Daniel Humair ili Han Bennink. Meni je uvjek bilo važno da posmatram umjetnike iz različitih zemalja i različitih generacija. Kada sam se bavio svim tim bubnjarima, uvjek sam pokušavao da učim od njih, ali da ne zvučim kao oni. Čista reprodukcija me nije zanimala, već kako bih ja mogao da zvučim, s tim što sam od njih naučio.

Od kompozitora sam dugo pratio Wayne-a Shorter-a, pa Mariju Schneider, kasnije su tu bili Igor Stravinsky, György Ligeti.

Naravno, jako je teško odvojiti se od svih uticaja i to je težak proces. Mislim da je muzika uvjek rezultat jednog ili više procesa. Bitno je i šta se sluša u vreme kada se bavim kompozicijom. Na primer, kad sam radio na kompizicijama za „Silent Dancer”, pokušao sam da ništa drugo ne slušam – nikakvu muziku. Naravno, to je teško, ali je bio moj proces za vreme pisanja. Mislim da na ovom CD-u ima nekih stvari koje još nisam čuo kod drugih bendova. Za mene je to neka vrsta autentičnosti.

Tokom karijere ste dobijali razne nagrade i priznanja. Koje vam je do sada bilo najdraže, da biste ga posebno izdvojili? Šta za Vas, kao džez muzičara, predstavlja „uspeh”?

Meni je to nekako svejedno, ali eto – spomenuo bih ECHO Jazz nagradu za najboljeg bubnjara u Nemačkoj 2014. godine.

Iskustva su važnija od nagrada. Iskustva rada s drugim muzičarima. Kad sam krenuo svirati, na početku sam uvjek bio najmlađi i često sam svirao sa starijim muzičarima. Ono što su mi oni govorili, to su, u stvari, prave nagrade.

Kada govorimo o uspjehu, mora se malo diferencirati: prosli su ti dani kad smo mi mogli, kao džez muzičari, pričati o uspjehu po broju prodatih CD-ova, na primer. To jeste bio neki faktor rada i mislim da sam tu dobro prošao, inače ne bih imao mogućnost da snimim 12 autorskih albuma. Ali sa svim streaming/Youtube/Spotify mogućnostima danas, to više nije toliko važno. Izdavačke kuće sve slabije i slabije mogu da rade.

Za mene, „uspjeh” danas predstavlja ovo: da imam mogućnost da radim sa mojim bendom nekoliko turneja u godini, da mogu da sviram svoje kompozicije, da imam agenta koji se bavi bukiranjem koncerata, da imam izdavačku kuću koja nam finansira snimanja, i, naravno, da nam ljudi dolaze na koncerte. To sve skupa za mene je uspjeh, jer ništa od toga nije lako. Mislim da je to puno važnije nego bilo kakve nagrade.

foto: Ulla C. Binder

U Nemačkoj radi nekoliko muzičara sa ovih prostora, poput trubača Damira Bačikina ili vokalistkinje Jelene Kuljić, a širom Evrope je brojna domaća dijaspora. Koliko održavate kontakte sa muzičarima i džez scenom sa ovih prostora? Vidite li potencijal ovdašnjih muzičara za uspeh u Nemačkoj Ili šire u Evropi?

Naravno, poznajem Jelenu i Damira, a spomenuo bih i nekoliko važnih kompozitorki i pijanistkinja s ovih prostora koje žive u Berlinu ili u Nemačkoj: Milicu Đorđević, Mišu Cvijović i Tamaru Stefanović, koju još nisam upoznao, ali sam o njoj dosta čuo. Sa njima sam manje-više u kontaktu u Berlinu.

Mislim da je uspjeh u Nemačkoj ili šire u Evropi moguć samo ako se tamo i živi. Jako je teško za bendove da postignu neki uspjeh na tom tržištu ako nisu fizički prisutni. Potencijala će uvjek biti, ali ako neko hoće da bude uspešan u Nemačkoj, preporučio bih da se tamo i preseli.

Nažalost, situacija u Nemackoj trenutno nije baš laka, zbog Covida i rata u Ukrajini. Posmatrajući iz moje perspektive, kao i u svim drugim evropskim zemljama, vlast favorizuje neke „njihove” ljude, kada je o kulturnim organizacijama reč. To je velika šteta, kad pomislim da je ova muzika uvjek bila bez granica – geografskih ili bilo kakvih – i da je sve to bio jedan veliki melting pot.

Na primer: Joe Zawinul iz Austrije sa Miles-om Davis-om, ili Albert Mangelsdorff sa Elvin-om Jones-om i Palle-om Danielsson-om. Toga više nema – taj neki multikulturalni aspekt, koji je meni uvjek bio važan. Danas, nažalost, vlada neka monokultura –  svako svoje. Mislim da sam jedini bandlider, koji „uvozi” dva Amerikanca i jednog „Francuza” u bend – sa tim da je Matt Penman, u stvari, sa Novog Zelanda.

Naslovna fotografija: Elisa Caldana

Tagovi:

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *