Pretenciozni manipulator, tehničar perfekcionista ili apsolutni genije? Ili sva tri odjednom – jer je 2023. postmodernistička godina i sve se može kad se hoće. A Dejvid Finčer baš želi da bude sve to odjednom.
Svi mi koji smo odrastali po video klubovima, naučili smo da u komunikaciji sa vlasnicima istih dobijamo specifačan žanr koji je retko ko drugi umeo da vam preporuči. A to je – neki dobar triler. Znači ne običan, već su uvek išli ovo „neki“ i „dobar“ pride. Fora je da, kad pričaš sa vlasnikom, ili mu ti zatražiš neki dobar triler, ili je on uvek spreman da ti taj isti neki dobar uvali. Triler. To su mahom bili filmovi iz devedesetih koji su imali malo komplikovaniju radnju, nije bilo dovoljno da pandur krene sam protiv celog sveta, a pored sebe ima kakvu lepu glumicu ili manekenku koja je želela da postane glumica. Obično je radnja malo mračnija, sa zlikovcem koji je pametniiji i spretniji od glavnog junaka, a na kraju bi nas sačekao i kakav preokret.
Dejvid Finčer se pojavio kao dečko koji obećava iz muzičkih spotova i uleteo je grlom u jagode u žanr neki dobar triler i potpuno ga izokrenuo tako da ni filmovi više nisu izgledali isto, a ni mi nismo gledali filmove na isti način. Nakon toga je probao da bude l’auteur sa uvek jasnom i preciznom dozom nihilizma kog je oduvek vukao sa sobom. Pa sad, zavisno u kakvoj se fazi života nalazi, toliko je tog otrova crpeo iz sebe. Bez obzira na to da li je više ili manje verovao u dobro u svetu, ono što se nikad nije postavljalo kao pitanje je vrhunska tehnika koju je svakim filmom dalje razvijao. Poput one stereotipne rečenice iz filma „Lepa sela lepo gore” – hladno, ali standard, e baš tako bi većina njegovih filmova mogla da se opiše. Bez mnogo plakanja nad prosutim mlekom i zgražavanja nad surovom stvarnošću koja nas okružuje. Već prihvati to i cepaj dalje od toga, kako znaš i umeš. Uz uvek zelenkasto-braonkasto-plavičastu fotografiju, i naravno, u poslednjih 20 i više godina ledeno klavirske akorde i tehno ritmove ispod nivoa vode Trenta Reznora i Atikusa Rosa.
Rangirao sam Top 10 Finčerovih filmova. On ih ima 12, tako da iz cele priče ispada Alien 3, njegov prvi film, koji jednostavno nije njegov, i koji deluje kao da su nekom detetu dali svetski poznatu franšizu samo da bi mogli da ga kontrolišu i da mu govore šta da radi, tako da ga ne računamo u njegove filmove. Verovatno ni Finčer ne računa.
Nećemo pominjati ni The Curious Case of Benjamin Button, jer taj Oscar bait pokušaj nam je samo pokazao da Finčer ne bi nikad smeo da pokazuje svoje emocije pred svima, jer vlada tom materijom na nivou filmova sa Hallmark kanala.
Ostali filmovi su poređani po ličnoj satisfakciji. To što su neki na nižim mestima ne znači da su loši filmovi, samo postoje neki bolji. Potpuno je okej da vam moje 10. bude na 2. mestu i obrnuto. Sem prvog mesta, to mora da bude gore gde jeste, zakucano za vrh, i rečima TikTokera Sićvea: i to je tako.
10. The Girl with Dragon Tattoo
Devojka sa tetovažom sina Dragana je tehnički kul i jedan krajnje nepotreban film. Zašto? Pa, zato što je samo nekoliko godina pre toga izašao original, poprilično korektne proizvodnje, a i sama knjiga je bila popularna toliko da su čak čitaoci Blica to voleli, a Jelena Karleuša bacila referencu na sve u imenu jedne od svojih pesama. Zbog čega je u tako svežem stanju originala Finčer rešio da radi rimejk, nije mi bilo jasno ni tad, ni sad. I ostaće više upamćen kao jedan od nekoliko znakova pitanja u njegovoj karijeri.
9. Panic Room
Panic Room u globalu nije loš film. On se upravo svojom radnjom i klasifikuje u one, s početka priče pomenute, neke dobre trilere. Problem s njim je što nije ostavio dovoljno traga da bi ga danas reprizirali i vrednovali kao nešto posebno, a tada kad je izašao, predstavljao je prvi Finčerov film u 21. veku nakon trija remek dela iz devedesetih, tako da je sve bilo mlako i neuverljivo u priči o majci i ćerki koje se kriju u sobi panike za vreme napada krimosa na njihov stan. Verovatno jedini Finčerov film koji može da se zavrti subotom u 4 popodne na TV 1000 ili tako nekom rendom kablovskom kanalu koji bez nekog većeg reda i smisla emituje filmove.
8. Mank
Sad se već ponavljam, ali da, ni ovo nije loš film, koliko je propatio zbog očekivanja i loše reklame. Ovo je trebalo da bude taj konačni oskarovski film (jer Bendžamin Baton realno nije to bio). Još je sve vodilo ka tome da bude jedan od onih filmova koje Holivud najviše voli, a to su filmovi o Holivudu i o magiji filma kao takvog. Mank nije o tome, već o dog eat dog svetu industrije koja melje i jede sve pred sobom, kao i o klasnom sistemu koji je postojao za vreme „zlatnog doba Holivuda”, a pritom Geri Oldman glumi naslovnog junaka koji nije baš simpatičan, ali nisu ni ostali ljudi u ovom filmu. Otud Finčer ni za ovo nije dobio Oskara, čak ni kritike nisu bile bog zna šta, ali ono što je vrednost njegovih ostvarenja je da na drugo ili treće gledanje dobijaju novu šansu, novu publiku i novi smisao, pa ko zna šta Manka čeka u budućnosti.
7. The Killer
I sad film zbog kog smo se okupili svi na ovom mestu, s obzirom na to da je izašao pre cirka 5 dana, pa je ova lista i proizvod nove pretumbacije rangiranja njegovih filmova. Tehnički besprekoran film u kom je Finčer uzeo grafičku novelu The Killer kao osnovu i rešio da ispriča priču o sebi, pedantnom perfekcionisti i geniju kome ostatak sveta ne daje pravo na grešku i onda mora konstantno da nam se dokazuje. I kao takva meta postmodernistička priča, film funkcioniše dok pričamo i mislimo o njemu. Dok ga gledamo, pomalo pada glava, malo nam u toj pedantnosti postaje dosadan i tražimo malo više od priče, dijaloga ili unutrašnjeg stanja lika. To ne dobijamo, ali imamo komentare na račun kapitalizma u vidu neviđene količine product placement-a i realno super fore koja mi je mnogo smešna, ali ne i do samog kraja jasna, a to je da sve vreme glavni ubica kog tumači Majkl Fasbender sluša samo bend The Smiths. Mislim, znam nekoliko ljudi koji slušaju samo Smiths-e i mogu da ih zamislim kao hladnokrvne plaćene ubice, otud mi je sve i bilo jako smešno.
Kao i kod Manka, možda će mi na neko sledeće gledanje ovaj film skočiti koje mesto više na listi, ali isto tako i nemam nameru da ga pogledam u neko skorije vreme ponovo. Kao što rekoše nikad prežaljeni splitski rep sastav Dječaci u pesmi After u zatvoru – je**la vas tehnika, kada nema duše.
6. Zodiac
Još jedan film bez trunke duše, ali za razliku od ovog novog je barem imao priču i likove koji su je stvarali. U stvari, lupam, ovde ne postoji priča, već naziranje iste, jer istina o poznatom serijskom ubici Zodijaku i ne postoji, tako da na neki način i nepostojanje celokupne slike o jednom od najvećih zločinaca američke krimi istorije i pop-kulture 20. veka je priča. Jer kao što ne znamo ko je, tako ni ne znamo koliko je njih bilo, tj. koga je sve onaj jedan prvi inspirisao da krene dalje, i gde se sve to nastavilo. Pomamu serijskih ubica u Americi nakon mirnih i tihih šezdesetih u Americi, Finčer tretira poput nekog virusa zla koji se širi i kom niko ne može da se suprotstavi, jer ne zna smernice za to. Ovom temom će se malo više pozabaviti i u svojoj seriji Mindhunter, nepravedno ugašenoj posle dve sezone. Da sam ovu listu pravio bez ponovnih gledanja filmova, već po nekim ranijim utiscima, Zodijak bi gotovo sigurno uleteo u top 5, ako ne i u top 3.
5. Gone Girl
Film koji mnogi ne podnose i to je potpuno okej. Ispostaviće se da je ovo jedan od najatipičnijih Finčerovih filmova, ma koliko u prvom planu ličio na njegovu klasičnu postavku. U ovom filmu je on pustio razne neke likove sa TV ekrana i trash gossip naslovnih stana, jer su oni, između ostalog, i bili meta kritike. Ovaj film je triler priča samo dok ga gledate prvi put, ili makar dok gledate prvu polovinu filma o ženi koja nestaje i mužu koji je realno sve više i više kriv, kako priča odmiče. Dok ne shvatite da je on samo slabić i p**da. A ona luda ko zvono (Ben Afflek I Rozamund Pajk). I njih dvoje kao takvi su, u stvari, univerzalna priča o braku i odnosu muškarca i žene, ma koliko bila odvrnuta, preterana i krvava. Kad na to još dodamo već pomenuti šljam i talog novinara, seljaka i advokata, dobijamo jedno đubrivo od likova koje na prvu loptu ne liči na film Dejvida Finčera. Međutim, na drugu ili treću postaju uzbudljiva i zabavna satira koja može da stoji samostalno i postajano mimo celokupne karijere ovog reditelja.
4. The Game
Film koji dobija novo ruho novim gledanjem, ako mu to dozvolite ovih dana. Iz 1997. dolazi priča o japiju kog tumači Majkl Daglas, koji za rođendan dobija poklon od brata i to, jelte – Igru. Do kraja ne konta šta je to, osim da mu neko radi o glavi, da mora da se vadi iz svega, da bi ova psihopatska paranoja za bogate dovela do neke vrste katarze kao kod Dikinsa u čuvenoj božićnoj- A Christmas Carol, gde bogataš shvata neke stvari na kraju. Ili možda, kod Finčera, ne shvata apsolutno ništa, zavisi kako želite da vidite kraj. Danas u post-Succession svetu vrlo lako decu Logana Roja možete da zamisltite kao jednog od ovih likova koji dobijaju, odnosno poklanjaju ovakve morbidne zabave jedni drugima. Finčer je pritom fantastično iskoristio i Majkla Daglasa i Šona Pena, koji su sve ono predznanje koje imamo o njima iz prethodnih filmova preneli u ovaj, tako da, od početka do kraja, ubačena je radnja u 5. brzinu.
3. Se7en
Jednog dana kad budemo želeli da vanzemaljce ili buduće generacije (šta god prvo dođe) obavestimo o onome šta se dešavalo i kako su izgledale devedesete godine, kakvu su poruku i energiju nosile sa sobom, treba im samo pustiti film Sedam. Mislim da nema boljeg reprezenta za deceniju koja je od depresivne muzike kao što je grandž napravila mainstream. U ovom high koncept trileru imamo sve. Serijskog ubicu koji nam nudi svoju viziju sveta kroz ubijanje po sedam smrtnih grehova. Dva policajca od kojih bi svaki na svoj način želeo da veruje da je drugačiji svet moguć (ali koliko u tome uspevaju…), mnogo krvi i još mnogo više kiše, i verovatno jednu od najprepoznatljivijih rečenica u istorji filma – What’s in the box. Kada prvi put pogledate film i saznate šta je u kutiji, osetite onaj tupi udarac u stomak koji vam izbije vazduh, i shvatite da ste poraženi i posmatrate kako su oni za koje vi navijate upravo poslužili kao metla za brisanje podova. Vrednost ovog filma je što i kad 20 godina kasnije pogledate i znate šta je u kutiji, i dalje je udarac podjednako težak i tup.
2. The Social Network
Mišljenja sam (a vi nemojte da se složite) da su dva najbitnija filma 21. veka The Social Network Dejvida Finčera i There will be blood Pola Tomasa Andersona (o ovom drugom ćemo nekom sledećom prilikom). The Social Network je master class kako da napravite film ni iz čega, odnosno iz nepostojeće priče. Ovo je poluizmaštani biopic Marka Zakerberga i to iz 2010, što znači da njegovi kasniji ispadi nisu ni stigli na red u ovom filmu. Finčer zajedno sa Aronom Sorkinom na prvom nivou pravi jednostavnu priču toliko puta viđenu, o tipu koji je samo želeo da se devojčica iz razreda loži na njega. E sad, pride, on je i ljubomorni i zavidni sociopata visokih razmera i genije za neku tehnologiju koju mi ostali smrtnici ne vidimo. Sociopata pritom stvara društvenu mrežu u kojoj je friend request jedna od glavnih tema, a upravo viđamo kroz film kako gubi tog jednog prijatelja koji je bio spreman da mu oprosti sve moguće mane. A na većem planu vidimo nastajanje jedne nove linije svetskih negativaca koje nismo imali ranije. Odnosno jesmo, ali kao lude genijalce naučnike i neprijatelje Betmena i Supermena. U stvarnom životu, oni bi izgledali kao Zakerberg, kao Ilon Mask i svi ostali Džef Bezosi. Političari, diktatori, novinski magnati, kao veliki bogati negativci filmova 20. veka, dobili su novog parnjaka za 21. vek jer je, kako je i u dijalogu sa samog kraja filma rečeno, 21. vek i tražio upravo takvog zlikovca.
1. Fight Club
Film koji je prvo bio apsolutno omražen, onda dignut u zvezde nakon prvog talasa mržnje, pa onda opet iznova na dno, pa na vrh, i tako već 24 godine. Veliki film kome se spočitava mnogo toga. Najviše to što se njegova fan baza sastoji od mnogih maloumnika koji su pogrešno protumačili oštru satiru ovog filma i samo želeli da se udaraju u glavu na parkingu iza škole. Omiljena sintagma današnjice, toksični maskulinitet, možda 1999. godine nije postojala (ili se nije ovako široko upotrebljavala), ali on jeste, i film se time bavio. Ali to je valjda normalno, i to ide u rok službe svih filmova koji su nasiljem ukazivali na nasilje koje se dešava svuda oko nas. Ne moram da pričam o čemu se radi, niti o jednom od najpoznatijih tvistova u istoriji filma, jer ste ga svi gledali, a u supotnom ne čitate ovaj tekst. Mimo tih forica, kada ovaj film gledate u 2023. shvatate da je aktuelan isto kao i dana kad je izašao, jer sve te teme su i danas tu. Veliki bes na generacije koje su ostavile svet u ovom stanju, uljuljkanost u lažno smirenim životima, a u stvari umrtvljenost u svakodnevici koja samo proizvodi otuđenost sa jedne, ili anarhističke pobude i izlive fizičke energije koje vrlo lako, dok si rekao bela rasa je propatila najviše preraste u fašizam, sa druge strane. A kad na to dodamo depresiju i ostale srodne mentalne bolesti, shvatimo da i narator, i Tajler Durden, i Marla Singer lagano žive ovaj život tu pored nas (ili u nama) kao da se ništa neće promeniti, pa možemo da se svi uhvatimo za ruke i dok Pixies sviraju da posmatramo kako se zgrade i svet oko nas ruše. Možda i glavni greh ovog filma je to što je on užasno zabavan, i što je Finčer svim likovima (liku hehe) dozvolio da uživaju u tim svojim užasnim navikama, koje posle, kad vrag odnese šalu, prestaju da budu toliko vesele. Za kraj, ostavljam vam i svoju omiljenu recenziju ovog filma koja možda i najbolje prati razmišljanje kroz decenije ovog remek-dela.
0 Comments