fbpx
ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU | ANTENA - Nova epizoda: Kiosk K67 | POGLEDAJ NA NAŠEM YOUTUBE KANALU |

Deset hiljada koraka: Božićni razgovori

Bilo nas je dvanaest u nekom trenutku, a ja sam došao tik pred večeru iz Beograda
Piše: Filip Grujić

10. January 2024

Čovek, ako proživi razuman i prosečan životni vek od nekih 76 godina za muškarce i koju godinu više za žene, imaće iza sebe otprilike 65 godina svesnih dočeka Nove godine. To znači da nešto preko dva meseca života čovek slavi Novu godinu. Ako se na to doda isto toliko svesnih rođendana, Božića, Uskrsa i prvih majeva (Sretenje ne računam, ne znam kako se slavi), ispada da čovek preko godinu dana života provede u intenzivnom slavlju. Dodajmo na to krajeve škola, uspešno obavljenje poslove, godišnjice braka, rođenja dece, prve dejtove, poneke razvode i raskide, rođendane voljenih osoba (u nekim trenucima više njih, u nekim drugim manje), ispada da čovek provede ogroman broj svesnih dana u životu u slavlju. 

Odnosno, u pokušajima slavlja, ako već slavlje negde zapne. 

Gledali smo u jelku i upakovane poklone ispod nje – odeća, knjige, sve što donesemo, od Nove godine do Božića, ne sme da se otvara, već se stavi pod jelku. Tako je lepše, kaže mama. Tu je i tetka, sa svojim dvogodišnjim detetom, a dete već sve prepoznaje. U knjizi o podvodnom svetu, pre pola godine, naučio je da pokaže šta je i gde je morska sasa. Ispostavilo se da je time i meni pokazao, s obzirom na to da za svojh dvadeset i osam nikad nisam video morsku sasu, niti čuo za nju. Istok, tako se zove, trčkara okolo i ispipava granice svojih mogućnosti. Malo stavi prst u pseća usta, pa malo trči kod mame kad se čuje zvuk petardi i govori „uh-uh”, kao da prducka u pokretu. Sve nas zove po ulogama i imenu – mama, Fija (to sam ja), tetka, deda – a kad dođe vreme da se daju svi pokloni, on ih nosi, ponosno, od imena do imena, od uloge do uloge i onda ga svi pomaze po glavi ili zagolicaju, a on se smeje. Stvari deluju jednostavno. Jedino, tatu ne zove tata. Zove ga tatko. Džoni Tatko, kao makedonski šef mafije. Imati dete u kući, dete koje nije tvoje, izuzetna je zabava. Nema razmišljanja kao na žurkama, šta da radiš sa svojim rukama, nogama, kukovima. Nema. Jednostavno, voziš autić. Golicaš. Podigneš ga i baciš uvis kao medicinku. 

Sa druge strane, moj deda i Pera, tetkin tata, obojica u drugoj polovini osamdesetih godina, sve vreme pokušavaju da pričaju, jedan ne čuje dobro, a drugi teško govori. Osmehuju se jedan drugom, a svaka razmena rečenica podrazumeva makar dva-tri ponavljanja. Ne uspevaju da pričaju mnogo, čekaju da prođe vreme. Jedino što uspevaju je da se takmiče – ko manje, a ko više spava. Ko može sam da hoda kući, a ko mora uz pratnju. Moj deda je veoma ponosan što duže hoda i manje spava, ali je poražen jer Pera i dalje ponekad vozi bicikl. S tim ne može da se takmiči. Kad je već došlo pola deset, moja tetka je pitala svog tatu da li je umoran. 

„Pomalo”, rekao joj je. 

„Dobro, da li ti je lepo?”

„Jeste”, odgovorio je, kratko i jasno. 

„Da li hoćeš da idemo kući”, opet je pitala. 

„Može”. 

„Ali mislila sam da ti je lepo”, nastavila je moja tetka logički niz, pokušavajući da shvati šta bi on zapravo voleo, osluškujući svaku reč pojedinačno. 

„Lepo mi je”, rekao joj je Pera i nasmejao se. „Ali još mi je lepše kod kuće.” 

Na to se nadovezao moj deda koji je rekao da je njemu najlepše kad se vrati u stan, jer on ima mnogo obaveza. Mora da otvara i zatvara prozore u tačno vreme pred spavanje da bi mu se stvorila idealna temperatura. Da popije šolju jogurta i jedan keks sa suvim grožđem, to je odlična kombinacija, ubeđuje moju mamu koja je pomalo nepoverljiva. Zatim da pogleda televiziju, reši ukrštene reči, opere šolju i pokupi mrvice i spavanje. Pera se nasmejao i sa kaputom preko kolena sedeo uredno još pola sata dok se nismo svi pozdravili. 

Deda je izričito zahtevao da ga niko ne prati kući. „Pa, nisam ja valjda lošiji od Pere?”, rekao je. Želeo je da mu dokaže da je i dalje u boljoj formi, a Pera je odmahnuo rukom i sa svojom ćerkom seo u kola. On je zaista umoran. Moj deda se i dalje bori protiv umora. Nisam siguran šta je teže od ta dva. 

Gosti su otišli, ostali smo mama, moj mlađi brat, očuh i ja. Bilo nas je dvanaest u nekom trenutku, a ja sam došao tik pred večeru iz Beograda. Mama je sela na krevet, sve nas je bolela glava. 

„Od četiri popodne nisam izašla iz kuće”, rekla je. „Ne mogu više da pijem kafetine, stvarno ne mogu.”

„Baš je lepo što je bilo toliko ljudi”, rekao je očuh. 

„Ljubomorna sam”, odgovorila mu je moja mama. „Tata me nijednom nije pohvalio, samo je tvog oslića pohvalio, kao da si ti celu večeru spremio. Šta god da uradim, nije dobro.”

„Dobro, to je zato što je taj oslić sad prvi put tu”, odgovorio joj je diplomatski. 

„Da, sigurno zato”, rekla mu je cinično. „Neće me pohvaliti, makar crkla.” 

Na to se ubacio moj deset godina mlađi brat. 

„Ovo je sad bila prva večera gde je bila i Milica”, rekao je. Milica je njegova devojka sa kojom se zabavlja već pet meseci. 

„Znam ja zašto je besan”, nastavila je naša mama. „Zato što zna da za Božić neće biti mnogo ručka jer si ti kod svog tate, a ti kod svog.” 

Pogledala je u nas dvojicu. 

„Takav je dogovor uvek bio. Ovde Badnje veče, kod tate Božić.”

„Znam, ali Božić je možda bitniji. Mada, meni je svejedno, samo može biti nezgodno u budućnosti. Ajde, ti si još daleko, ali ti ćeš sad trideset godina”, rekla je i pogledala me, a onda zastala. „Kako ćemo slaviti Božiće i Badnje večeri kad ti budeš imao svoju porodicu? A ona bude imala svoju porodicu?”

Zaćutao sam. 

„Stvarno ne znam.”

„Mislim, kako ćemo… Kako onda? Moraću da zovem onda tvog tatu, da se spojimo. Moraćemo onda nekako da se dogovorimo.”

„A mog tatu?”, pitao je Igor. 

„Pa, i tvog tatu”, rekla je. „Kako ćemo da spojimo to sve?”

„Dobro, nije još to tu. Mislim, ne znam ni u kojoj ću državi da budem. Šta ako ne budem živeo ovde?” pitao sam je. 

„Pa, onda ćete da dođete kao gastarbajteri, valjda, ne znam.”

„Polako, nema kod mene još ničega”, rekao sam joj. 

„Sve to može brzo da se izokrene. U sekundi. U takvim si godinama sad”, rekla je, pa opet zastala. 

„Ništa, moraću da nađem neku devojku koja nije pravoslavka. Neku katolkinju.”

„Ili muslimanku”, dodao je moj brat. 

„Ili jevrejku”, dodao je očuh. 

„To će biti kriterijum onda, da možemo da se uskladimo porodično za Badnje veče i Božić”, zaključio sam. 

„Lepo ti stoji dete. Lepo si se igrao sa Istokom. Ništa ne kažem, samo kažem”, rekla je. 

„Dobro”, odgovorio sam joj. 

Očuh se ubacio. 

„Veća je jelka ove godine nego prošle”, rekao je. 

„Imaš ti jelku u Beogradu?” pitala me je. 

„Nemam. Nemam ni gde da je smestim, a ni zašto.”

„Nemam ni ja”, rekao je očuh. „Šta će mi, kad neću slaviti ništa?”

„Je l’ bi ti imala jelku, da ti niko ne dođe na Božić i Badnje veče?”

„Kako misliš da mi niko ne dođe?”, pitala je. 

„Pa, mislim, da ideš kod nekog. Da li bi imala jelku svejedno?”

„Da, da li je kitiš zbog sebe ili zbog drugih?” pitao je moj očuh. 

„Zbog svega”, rekla je. “Ne znam.”

Izašao sam u dvorište sa Čebom, otišao do Bronksa gde se godinama unazad skupljaju svi sa Limana, bacaju petarde i pale badnjak. Stali smo malo sa strane i gledali u lica ljudi. Čeba je otišao do prodavnice da kupi pivo, a ja sam gledao oko sebe. Sve mi je bilo poznato i sve mi je bilo daleko. 

„Znaš”, rekao mi je sa pivom u ruci, „sad sam tako lepo pričao sa nekim s kim smo se družili nekad. Divan dečko, obradovao mi se, znao je šta radim. Ali ja ne mogu nigde da ga smestim.”

A ja sam sve vreme gledao u lice neke devojke i ona je gledala u moje. Znali smo se, nema sumnje, iako nisam znao kako se zove, ni šta radi. Konačno smo prišli jedno drugom. 

„Nisam te videla od osnovne škole”, rekla mi je. „Ali sam te videla na nekom podkastu.”

„Jesi ovde svake godine?”

„Da, lepo je, jednom godišnje viđam uvek iste ljude. Neki žive ovde, ali većina ne.”

„Jesi ti i dalje tu?” pitao sam je. 

Pokazala mi je rukom na zgradu iza sebe. 

„Da, preko puta škole. Nisam se mrdala. Ti?”

„Nisam. Već deset godina.” 

„Došao kući za praznike?”

„Pa da, da vidim svoje”, rekao sam joj. 

Vratio sam se u stan, bila je ponoć. Mama je pravila česnicu u kuhinji, a ja sam legao u dnevnu sobu i spustio roletne na terasi. Šezdeset i pet Božića, šezdeset i pet Badnjih večeri, pomislio sam. Dani i dani slavlja i dani rastanaka. Sve do jedne godine kada se konačno stvari ne obrnu. Kada ja pronađem razlog za jelku, a mama izgubi svoj. 

Preporučeni tekstovi

Skrinšot: Distopija

Skrinšot: Distopija

Da li ćemo svi krenuti da se šetamo okolo sa VR naočarama ili ćemo uspeti da pružimo otpor ovom trendu (a znamo da nećemo)?

Kad porastem biću Leri Dejvid

Kad porastem biću Leri Dejvid

Počinje poslednja, 12. sezona serije Curb your Enthusiasm, i teško ću se naviknuti na kraj, jer posle 25 godina snimanja, emitovanja i pauziranja, ovo je svet Lerija Dejvida

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *