fbpx
STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Deset hiljada koraka: Da li je okićeno dupe jelke?

Nigde nismo tako svesni promena kao pred praznike. Naizgled iste radnje, toliko puta ponovljene, postaju matematički prikaz promene.
Piše: Filip Grujić

20. December 2022

Pre pet godina sam se probudio izrazito nesrećan, krajem decembra. Sanjao sam da je već april. Ubrzo sam shvatio da nije. Rekao sam, dobro je. Ima vremena do aprila. Onda je april došao i tako je pet godina prošlo. Pre dve nedelje nisam mogao da zaspim. Taman na razmeđi, tamo gde se sklapaju oči, ušunjala mi se misao da sve što radim je otvaram i zatvaram oči.

Nigde nismo tako svesni promena kao pred praznike. Naizgled iste radnje, toliko puta ponovljene, postaju matematički prikaz promene. I uvek nešto nedostaje. Neko nedostaje.

Misliš, samo sam otvorio i zatvorio oči, samo sam se malo umorio i odmorio, i opet su praznici.

I opet je slava.

Okretaću pogaču, otac će, malo iz šale, malo iz poštovanja, govoriti očenaš, uzeće nož, veliki nož, okrenuće ga kao kamu, gosti će se nasmejati, zariće ga u pogaču, rasporiti je, i proliti malo crvenog vina u nju. Meni će sve vreme igrati brk, osećaću se blesavo u takvoj jednoj situaciji, neko će mi od gostiju reći kako sam izrastao, iako već dvanaest godina nisam porastao ni milimetar, a onda ću posegnuti za salvetom, da obrišem ostatak prolivenog vina sa poda, da bi me očeva žena preduhitrila sa krpom u ruci i rečenicom, neka sine, ja ću.

Zatim bih nazvao tetku da joj čestitam slavu, a ona bi, svake godine, sve tiše i tiše, čestitala meni, sve do sad, kad taj poziv više nema smisla.

I opet je jelka.

Pitaće se, ta moja majka, da li je etički da uzima jelku sa busenom, neki će je savetovati kako da je posle zasadi u dvorištu ulice Dr. Ribara 15, a ona će klimati glavom i govoriti da bi baš mogla da pokuša to ove godine, što će je navesti da opet, ipak, uzme srebrnu jelku, onu skuplju, onu širu, onu novogodišnjiju, koju će tako uporno držati u uglu sobe, sve dok ne prođu svi naši rođendani u martu, sve dok ne dođe proleće, držaće je tu i govoriti – vidi kako je lepo, zar nije lepo ukrašeno?

I umesto sa debelim rukavicama protiv iglica u Novom Sadu, biću u Beogradu, sa rukavicama za ribanje toaleta, a moj mlađi brat će nositi jelku, sprat po sprat. A tamo – šljokičaste kuglice, koje smeju da se polome, kineske lampice, koje smeju da se izgube i drveni ukrasi, oni pravi, konjići i irvasi, koji se čuvaju, koji se nasleđuju i sa kojima ne znaš šta da radiš tokom godine.

I opet je Nova godina.

Pre dve godine sam bio sa bivšom devojkom kod prijatelja u stanu u kojem je živeo sa bivšim prijateljem, a sasvim dobro napravljene sendvičiće je napravila njegova tadašnja, a razume se, sad već dobrano bivša devojka, a mi smo odbrojavali, od deset pa sve do srećna Nova godina i ljubili se, tu i tamo, kao da se ništa neće promeniti u narednoj.

Jedino što uvek ostaje isto su običaji. Ljudi se menjaju, umiru, odlaze iz života, ali običaji su tu, kao podsetnik. Obrni pogaču i ne pitaj zašto to radiš. Okreni malu, crvenu svesku iz 1989 godine i pročitaj recept koji ti je ostavio neko već davno pokojni, da ti se nađe. Sedam božićnih jela, uvek istim redom. Supa sa rakovima, oslić, krompir salata sa crvenim lukom, pasulj iz konzerve, salata sa celerom i prazilukom, rezanci sa makom i medom, kompot od jabuke, koji niko ne pojede, ali svake godine je tu. Pošalji nekom poruku u ponoć, onom kome možeš. Kupi jelku, ubodi se na iglice, okiti je, na vrh stavi drvenog irvasa koji će da preživi sve selidbe.

I nikad, ali zaista, nikad ne gledaj da li je okićeno dupe jelke; ona strana okrenuta ka zidu.

Razočaraćeš se.

Preporučeni tekstovi

Skrinšot: Krivica

Skrinšot: Krivica

U sistemu u kome se stalno ponavljaju iste greške i u kome žene nisu bezbedne – ko je zapravo kriv?

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *