STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Deset hiljada koraka: Glavni ludak grada

Koliko je malo potrebno da postaneš glavni ludak grada?
Piše: Filip Grujić

16. May 2022

Čuli smo lavež usamljene osobe. Okrenuli smo se ka zvuku, a iza kamiona sa logom FIST-a, pojavio se jedan okrugli čovek. Koračao je sporo i nemarno, a na sebi je imao makar tri sloja šuškavih jakni i blago nakrivljen kačket. Pantalone su mu bile kratke, ili, makar, zakačene kaišem na polovini butina, tako da su mu noge izgledale još kraće – skoro pa nevidljive. Dok je prilazio do nas, zalajao je još jednom i pogledao ka nama.

Dobro veče – rekao nam je – evo, ja malo lajem.

Primetili smo – odgovorio sam mu, pokušavajući da sakrijem osmeh. Odjednom smo prestali da pričamo, trudeći se da shvatimo šta se događa.

Vi me ne znate? – pitao nas je.

Ovo nam je prvo veče u Novom Pazaru – rekao je neko iz grupe.

Stvarno me ne znate? Ja sam glavni ludak u gradu. Svi me znaju. Onda je zalajao još jednom, da potvrdi svoju tvrdnju.

Dobro lajete – dobacili smo mu.

Nije samo to, govorim i deset jezika, bio sam na televiziji da imitiram Popaja. Hoćete da vidite? Nije ni sačekao da mu odgovorimo, a već je uzeo cigaretu sa stola i prebacio donju usnu preko gornje, napravivši čuvenu Popajevu facu – zaprepašćujuće su ličili.

Ne verujete mi da govorim deset jezika? Na kom jeziku hoćete da vam odglumim Popaja?

Na kom vi želite?

Evo, na Turskom. Zatim je izbacio iz sebe nekolicinu reči koje su ličile na turski jezik i mi smo mu aplaudirali.

Vidi kako je lepa ova devojka – rekao je, gledajući u crvenokosu devojku – prava mačka, vidi joj brkove, kako ima lepe brkove…!

Ali, ja nemam brkove – pobunila se devojka.

Izvinite ako vas uznemiravam, nemojte mi uzeti za zlo, idem ja sad. Hoćete da vam pokažem prvo jedan trik? Uzeo je cigaretu i stavio je između srednjeg prsta i kažiprsta.

Vidite gde je? Sad će odavde da završi između srednjeg prsta i domalog.

Je l’ možemo da vas snimimo? – pitala je jedna devojka, nasmejano. Gledali smo atrakciju.

Snimaj ovo. Bio sam na televiziji. Uradio je nekoliko kung-fu poteza rukama, uzviknuo par čudnih usklika i cigareta je završila između njegovog srednjeg i domalog prsta, kako je i obećao.

Stvarno me ne znate? – pitao nas je i ponovio, kao da je ponosan na tu činjenicu – Svi me znaju. Glavni sam ludak u gradu. Svaki grad ima svog ludaka, a eto, na mene je spalo da budem ludak iz Novog Pazara.


U trenutku sam se setio svih svojih ludaka; komšije koji je govorio vremensku prognozu, pa umro, mladića iz Cetinjske koji krekeće, trbušastog muškarca iz Futoga koji nije izlazio iz kuće sredom, pa umro, beskućnika koji žonglira i čita stripove na uglu Nušićeve i Kosovske.

Ne zamerite mi, molim vas – ponavljao je – nemam lošu nameru, samo, tako, šetam i lajem.

Zašto lajete? – pitao sam ga.

Kad mi bude teško, ja lajem. Onda mi bude lakše. Pa mi opet bude teško. I ja opet lajem. A evo, sad su mi opet spale pantalone, bolje da ne kažem više ništa, moram sutra da idem na autobusku stanicu, imam neke poslovne prilike, ali to su veliki igrači, ne smem ništa da vam kažem, samo ove pantalone više…

Okrenuo se i navukao pantalone, a one su mu opet spale. Odustao je od njih, mahnuo konobarima iz susednog kafića i još jednom glasno zalajao.

Koliko je malo potrebno da postaneš glavni ludak grada?

Pogledao sam u svoje prijatelje.

Ko će prvi da zalaje?

Preporučeni tekstovi

Mala preterivanja: Vakuum

Mala preterivanja: Vakuum

Kao da smo zaboravili na pravo na predah, koje se može ostvariti bilo gde, pa i u naizgled dosadnim trenucima koje bismo preskočili, kao što je gužva u saobraćaju

Da li smo mi odraz svoje rodne zemlje?

Da li smo mi odraz svoje rodne zemlje?

Na ovo razmišljanje me je naveo slučajni susret sa jednom Austrijankom, koja mi nije bila baš najdraža osoba – možda malo nepravedno, ali razloge ne bih da otkrivam

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *