STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Deset hiljada koraka: Južna Amerika – Verujem, ne verujem

Neki ljudi u svemu vide smrt, drugi u svemu vide život. Deca, najčešće, ne vide ništa. Osim trenutka u kojem se nalaze.
Piše: Filip Grujić

1. September 2022

Iznad Atlantika, u avionu TAP Portugala, na dvanaest hiljada metara visine, nema mnogo toga da se radi – osim da se plaši, sedi i čeka. Toliko toga ne smem da zaboravim, da više ne znam gde da gledam i šta da tražim. Bio sam u Južnoj Americi i to je mnogo daleko. Ne samo što je mnogo daleko, već je i mnogo strano. Ne samo što je mnogo strano, već je i mnogo lepo. Ne samo što je mnogo lepo, već je i mnogo tužno. Sad si tu i ko zna kad. Možda nikad. Već prvog dana boravka u Montevideu osećao sam strašnu uznemirenost. Ovo ću zaboraviti. Ovo drvo. Ovu palmu. Ovu grupicu putnika u hostelu. Argentinku koja svira gitaru. Kineza koji mljacka i grozno podriguje. Recepcionarku kojoj je mnogo dosadno. Francuskinju sa kojom bi bilo mnogo dosadno. Venecuelanca koji je pobegao iz Karakasa i sad čuva hostel u ulici Juan Paullier 1004. I onda, kišu. Urugvajsku kišu koja pada prkosno i kvasi mi kosu dok hodam po obali. Ne, to neću moći da ispričam. Nikoga ne zanima kako pada kiša u Urugvaju, moraće nešto bolje da se dogodi da bi nastala priča. Na ulici smo pronašli zakačen koš i primetili da je niži nego što bi trebalo da bude. Urugvajci su, pre svega, niski ljudi. Koga briga! U kafiću Brasilero, najstarijem kafiću u Urugvaju, pili smo kafu i čitali novine na španskom. Ne znam španski! To je slika, ništa više. Slika mene u Montevideu, u kafiću Brasilero, kako čitam vodećeg i tako mrtvog urugvajskog pisca Benedetija. Prozori su prozori. Vrata su vrata. Kafa je kafa. Kakve su bile šoljice, ne sećam se. Da li nas je usluživala konobarica ili konobar, ne znam. Šta je pisalo na sportskim stranama, još manje.

Kiša koja pada ukoso i prkosno

Najstariji kafe Brasilero

Koš, gde shvatamo da su Urugvajci niski ljudi

Ali obećavam, neću zaboraviti:

Trenutak u kojem posmatram svoje nokte, naslonjen na vrata metroa u Buenos Airesu. Vreme mi je bilo da kupim grickalicu. Muškarac od nepunih četrdeset godina trči da stigne pre nego što se vrata zatvore, noga mu proklizava i upada u procep između vagona i betonske površine. Vrata se zatvaraju i metro je spreman za polazak. Prestravljeno gledam u zaglavljenog čoveka, udaram u vrata da se otvore, znam da, ukoliko metro krene, čovek je, najkraće, smrskan. Bespomoćan sam, ne znam na kom jeziku da vičem, tako da urlam neartikulisano i bez jezika. Vrata se otvaraju, čovek se diže, leva noga mu je sasvim crna, ali on mirno seda pored mene. Grlim ga i pitam da li je dobro, a on ne deluje kao da se previše potresao. Smeška se, nejasno. Više ga je sramota što je upao u rupu, nego što ga je strah da je mogao zauvek da ostane smrskan na stanici Avenida de Mayo. Tek kad je izašao iz metroa, počeo je da šepa i otišao je nekud, ko zna gde. Što se mene tiče, zauvek je ostao na tom trgu, praveći bolnu grimasu dok čeka da se upali zeleno. Ne pamtim mu lice, ne pamtim mu boju glasa. Samo crnu mrlju na tek opranim farmerkama. 

Jednu prozračnu devojku koja mi je na izlasku iz taksija u ulici Esmeralda 740, rekla – nema ništa lepše od ovakvog rastanka, gde ne krivimo jedno drugo, već isključivo razdaljinu – i popela se uz stepenice, bam-bam. Korak, po korak. Sve dok nije zašla sasvim iza ugla i tu, što se mene tiče, ostala. Što se nje tiče, ja sam ostao zauvek ispred taksija, čekajući je da bezbedno uđe u zgradu.

Boje Buenos Airesa i turizam kao takav

Devojke i momci sa Ipaneme u Rio de Ženeiru

Utakmicu Boce Juniorsa na čuvenoj Bombonjeri i navijače u žuto-plavim dresovima kako peku kobasice na raskršću ulica Olavarria i Martin Rodriguez, dok se dvojica tuku ispred marketa, a nedaleko od njih mladić čuči i povraća žuč. Kroz pišaćku i proliveno pivo, stiže se do stadiona, gde zatičemo Čebu kako sedi na stepenicama, drži se za glavu i sluša huk sa tribina.

– Plakaću – kaže mi.

A onda, kreće pesma i mi otvaramo usta, pokušavajući makar da uhvatimo melodiju.

Boca es nuestro grito de amor
Boca nunca teme luchar…

I dok gledamo avione kako preleću stadion, igrače kako izlaze na teren, travu Bombonjere tačno ispod naših nogu, primećujem dečaka od deset godina na vrhu stadiona kako ležerno sedi na ivici ograde, na visini od preko trideset metara, ne razmišljajući da bi već sledećeg trenutka mogao da završi dole, na toj travnatoj površini, zbog koje je i došao na stadion. Neki ljudi u svemu vide smrt, drugi u svemu vide život. Deca, najčešće, ne vide ništa. Osim trenutka u kojem se nalaze. Okrećem se, već počinje drugo poluvreme i ovog puta sigurnije pevam pesmu. Što se mene tiče, dečak je zauvek ostao tamo, sa nogama koje se klate, napred-nazad.

La boca hood pre nego što su se tukli i povraćali navijači

La bombonera i navijači na ogradi

Komarce, zujave i brundave komarce Rio de Ženeira, koji taman tu negde oko zemljinog opasača umeju da nose u sebi već skoro sasvim istrebljenu žutu groznicu, na šta su nas brazilske vlasti u brošuri upozorile. Preporuka je bila da se vakcinišemo, što nismo uradili, ukoliko dolazimo u Brazil. Nije obavezno, ali je preporučeno. Dovoljno da, makar na kratko, uvuče sumnju. Nedovoljno, ipak, da prve noći zatvorimo prozor u ulici Rua Cupertino Durao. Probudio sam se kad mi je jedan sleteo na uvo, a drugi me ugrizao, najmanje tri puta oko lakta. U početku sam se samo počešao, ali kroz dva minuta sam se setio – žuta groznica. Pogledao sam u Čebu kako spava u krevetu pored i primetio da se i on češe. To je kraj, pomislio sam, i guglao šta se desi ukoliko zapatiš žutu groznicu. Ne mnogo toga dobrog, ispalo je. Ali, kažu, zaista je retkost. Ipak, to me nije smirilo. Guglao sam statistiku i broj zaraženih od 2017. godine do sada. Nije mi bilo dosta. Guglao sam – Srbin umro od žute groznice. Ispostavilo se da nema nijednog, makar ne u novinama, a bilo mi je neverovatno da baš nas dvojica budemo prvi Srbi koji su tako stradali. Probudio sam Čebu i izložio mu svoju bojazan. U prvi mah, nije se mnogo potresao, ali kad sam mu ispričao da 15% ljudi umre od ujeda zaraženog komarca, probudio se.

– Šta ćemo sad? – pitao sam ga.

Zatvorili smo prozore, upalili ventilator i uzeli knjigu u ruke – Mario Benedeti „Predah”. Ispostavilo se da ja imam bolji vid, a Čeba bolji udarac, tako da sam ga ja usmeravao, a on ih je nokautirao. Jednog po jednog. Kad smo ih, tako uspaničeni, sve poubijali, shvatili smo da je prošlo već dva sata u našoj jurnjavi po sobi.

– Sad čekamo šest dana – rekao sam mu – Ako se ne pojave simptomi, preživeli smo.

Nisu prošla ni tri dana, a mi smo zaboravili čega se uopšte bojimo. Jedino, kad smo se pakovali, videli smo Benedetija u uglu sobe, kako stoji krvav i raspolućen. Gledali smo u knjigu, nesigurni da li treba da je spakujemo.

– Neka ostane ovde – rekao mi je – Šta ćemo sa krvavom knjigom?

Gde smo mogli da završimo kao prvi Srbi sa žutom groznicom

Na kraju, kad smo pregledali sobu, sa celog puta po Južnoj Americi, ostalo je iza nas svega nekoliko stvari: krvavi Benedeti, džepni kišobran, prazne flaše, isceđena pasta za zube i sprej protiv komaraca.

Nama je, ipak, ostalo mnogo više.

Od silnog straha da sve zapamtim, tokom turbulencije iznad Atlantika, kad je ostalo svega još tri sata do Evrope, a ja se uhvatio za glavu i ponavljao „jao mene”, pokušavao sam da se smirim prisećajući se šta sam sve video i doživeo na putu i došao sam do idiotskog zaključka: ono što ne bih zaboravio u Srbiji, neću zaboraviti ni iz Južne Amerike. Rastanke, strah, nadu, iščekivanje.

Moj džepni kišobran i Montevideo

Čebo, da li veruješ da smo u Montevideu?

Ali, pre svega, neću zaboraviti kišu prvog dana u Montevideu kako pada ukoso, a ja, sa džepnim kišobranom od kojeg me bilo sramota, gledam u plažu i pitam Čebu: da li veruješ da smo ovde?

A on puši cigaretu i odmahuje glavom. 

– Verujem, ne verujem – odgovora mi.

Preporučeni tekstovi

Usamljenost

Usamljenost

Šta sve radimo da bi smo izbegli usamljenost u današnje vreme? Koliko je ona strašna i da li mora uvek biti loša?

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *