STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Deset hiljada koraka: Kako sam izgubio Kler, Francuskinju iz voza

Nova kolumna Filipa Grujića je tu!
Piše: Filip Grujić

15. July 2021

Ne mogu da odolim slatkim filmovima. Jednostavno, ne mogu da odolim trilogiji Before Sunrise. Često sam se prepirao sa bivšom devojkom – ja sam govorio da je trilogija slatka, plemenita i duhovita (šta ima lepše od dvoje ljudi koji se tek slučajno sretnu u vozu, izađu na stanici na kojoj nisu planirali, provedu celu noć lutajući gradom i onda se rastanu?), a ona je govorila da je film dosadan, a kad smo kod slatkoće, previše je ušećeren i kao takav nimalo uzbudljiv. Rekao sam joj da, kad bih pisao romantičnu priču, takvu bih napisao, ona je rekla da to nije istina – napisao bih je sasvim drugačije.
Ali, meni se desila takva priča! – bunio sam se.
Baš takva?

Jedva da sam napunio dvadeset godina. Vraćajući se vozom sa zapada, u Budimpešti sam seo u vagon, našao sam jedno slobodno mesto i ostavio teške stvari na policu iznad sedišta. Užasno mi se spavalo. Osvrtao sam se oko sebe, nadajući se da niko više neće ući u voz. Već je trebalo da krenemo, buckasti kondukter je dunuo u pištaljku, obradovao sam se što ću moći da legnem, kad sam video devojku sa šiškama kako ulazi u moj vagon. Učinilo mi se da je slatka i nesvesno sam pomerio ranac sa sedišta pored mene. Isto tako nesvesno, digao sam ruku u vazduh, pokazujući joj da ima slobodno mesto pored mene. Primetila je i došla do sedišta. Nasmejala se i zahvalila mi. Imala je slušalice u ušima, tako da mi je samo klimnula glavom i nastavila da sedi pored mene. Odjednom sam se razbudio, nije mi se više spavalo i jedino mi je bilo važno da spremno dočekam trenutak kad će izvući slušalice iz ušiju. Moguće da je moj nesrećni pogled primetila, te je posle pola sata izvadila slušalice.

Filip, rekao sam joj.
Kler, odgovorila mi je.

Sad je trebalo nekako nastaviti razgovor. Smišljao sam šta bih mogao da kažem, da je odmah zainteresujem, ali sam shvatio da imamo još šest sati putovanja, pa sam računao da ima vremena da zablistam. Upitao sam je ono osnovno.

Odakle si?
Iz Pariza.
O, Bože, pomislio sam. Pa, ona je Francuskinja!

Ispitao sam je sve što mi je palo na pamet (sad se više ničeg ne sećam), ali znam da mi je rekla da već dugo putuje i da joj je cilj da stigne do Beograda, gde je planirala da ostane par dana. Našla je neki hostel. Sa kojom je lakoćom to sve pričala! Poželeo sam da i ja budem tako opušten, pa sam joj navodio sva mesta na kojima sam spavao u zapadnim gradovima, pokazivao sam joj podočnjake u nadi da će shvatiti da ne spavam već dugo, a pretpostavio sam da će joj se to svideti, ali u redu je, rekao sam, nisam umoran, mogu danima da ne spavam, hvalio sam se, iako je to bila čista budalaština. Rekao sam joj da mogu da joj pokažem Beograd, ali mogu i Novi Sad, ako odluči da dođe. Mnogo je lep leti, ima Dunav i sve to.

Upao sam u tešku tugu kad mi je posle sat vremena rekla da je sad već zaista umorna i da mora da odspava. Kler iz Francuske, pomislio sam. Uspeo sam da učinim da Kler iz Francuske, Kler sa šiškicama i onim akcentom, onim koji svi znamo iz filmova, uspeo sam da učinim da Kler zaspi.

Kakav sam ja dosadnjaković, govorio sam sebi, upavši tako u nervozu, koja je učinila da nisam uspeo da zaspim. Kler, s druge strane, spavala je puna četiri sata. Za ta četiri sata smišljao sam razne načine kako da joj dam svoj broj telefona, kako da joj kažem da baš sa mnom treba da provede tih par dana u Beogradu, a jedino što se događalo je da smo mi bili sve bliže Novom Sadu, u kojem sam planirao da izađem. Meškoljio sam se, kašljao, pomerao stvari – ništa! Kler je spavala, nije ni pomišljala da se probudi! Kakav problem! Kad smo stigli u Novi Sad, upao sam u takvu agoniju da sam brzo iščupao papirić iz sveske, na njemu napisao svoj broj telefona i neku kratku poruku – da mi se javi ako hoće da se družimo. Ostavio sam joj na stočiću ispred nje. Izašao sam iz voza i lupao glavu kako više nikad neću videti Kler, a baš bih imao dobru priču. Tako sam i ušao u stan, posle tri nedelje puta, svukao stvari sa sebe i konačno zaspao.

Kroz dva jutra, nisam mogao da verujem šta vidim. Kler iz Francuske mi piše poruku: hi philip, this is claire, french girl from the other night…

Odmah sam nazvao Čebu, Luku, ma, odmah sam nazvao Akija, ne samo njega, odmah sam nazvao i sve one koje nisam zvao mesecima i rekao: javila mi se Kler, french girl from the other night… Bože, kako ta poruka zvuči, mislio sam, a mislili su i svi moji prijatelji. Pitala me je da li sam u Beogradu, ona ide na Beer Fest sa nekim društvom iz hostela i volela bi da se vidimo. Rekao sam da sam u Beogradu (iako sam bio u Novom Sadu) i rekao sam joj da sam, naravno, slobodan (iako nikako nisam bio). Došao sam u Beograd, okupao se, osvežio, stavio parfem, namestio kosu, obrijao sve tri dlake sa brade i uputio se do Brankovog mosta, gde je trebalo da se nađemo. Naravno, nismo uspeli. Hajde da se nađemo na Beer Festu, predložio sam. Hajde.

Već sam gubio hrabrost, kad sam zaista uspeo da je nađem! Stajala je sa društvom iz hostela, kod šanka gde se naručuje piće. Prišao sam im i ona me je predstavila: This is Filip, I told you about him, rekla je svojim novim prijateljima. To je to, pomislio sam. Pružio sam ruku svim tim strancima, osećajući se nadmoćno. Yes, we met in train, odgovorio sam i nasmejao se, koliko sam mogao opuštenije. Kakav je ovo život? Da li je ovo to ludilo života ranih dvadesetih o kojem su pripovedali stari? Da li je, o da li je, o molim te da jeste! Sve je išlo kako treba, svirao je Let 3, koji nisam mogao da smislim, ali su imali velike kurčeve od gume zakačene za tela, pa mi je to poslužilo kao poligon za razne šale. Pričao sam joj o pesmi „Riječke pičke”, objašnjavao gde je Rijeka, kako je lepa hrvatska obala, ko je Ero s onoga svijeta, toliko toga sam joj pričao, a ona je slušala, pričala malo o sebi, u jednom trenutku je sela na pod, valjda se umorila, ja sam seo pored nje, rekla je – oh, how nice of you, ja sam se nasmejao i zamotao joj cigaretu (čak sam i pušio da bih zadržao imidž!), pušili smo i slušali tu besmislenu muziku i ja sam još jednom pomislio – to je to! Filipe, to je to! Ponestalo nam je piva, ponudio sam se da odem do šanka. Kakva greška! Kakva greška! Kakva greška!

Pitao sam i tipa iz Švajcarske da li hoće i on jedno, prihvatio je, rekao sam da ću da častim, ipak su u mojoj zemlji, otišao sam do šanka, bila je gužva, ostao sam dvadeset minuta tamo, poneo četiri piva sa sobom, a kad sam se vratio do mesta gde smo tako lepo sedeli, tako divno sedeli i motali cigarete, nje više nije bilo. Pogledao sam oko sebe, u nadi da ću shvatiti da sam pogrešio mesto, da ona i dalje sedi negde, da me čeka, žedna (Švajcarac me nimalo nije zanimao). Ali, kad sam se osvrnuo oko sebe, Švajcarac me je potapšao po ramenu. Dao sam mu pivo.

Gde je Kler, pitao sam ga.
Otišla je.
Gde?
Tamo.
Pokazao mi je prstom. Odlazila je s nekim tipom.
Gde će ona, pitao sam.
Nasmejao se.
To je Kler, rekao je i otpio gutljaj piva.

Ostao sam da stojim, očajan, sa još tri piva u ruci. Jedno sam ostavio na zemlji, dva sam popio naiskap i ostao da slušam Let 3 sa Švajcarcem. Kakva lakrdija! Njemu je bilo do razgovora, meni nije, rekao sam mu da sam već zaista umoran i da moram da idem da spavam.

Da se vratim na početak. Kad bih pisao romantičnu priču, ona bi verovatno izgledala tako. Nesrećni mladić neuspešno pokušava da ostvari ideal svih nesrećnih mladića – da ljubi jednu Francuskinju o kojoj ne zna ništa, osim imena i akcenta i šiški. Ali, naravno, kao što to biva kod jednog većeg Francuza, starog prljavca Balzaka, izgubljene iluzije su sve što ostane.
Ali, ja ne pišem tu priču.
Ja pričam tu priču.
I uvek kad pričam tu priču, nikad ne kažem šta se desilo do kraja, kažem samo, sećaš se kad sam dobio onu poruku?
hi philip, this is claire, french girl from the other night…

Preporučeni tekstovi

Pesak, fudbal i još ponešto

Pesak, fudbal i još ponešto

Đani Infantino obrisao je iz telefona sliku sa Svetskog prvenstva u Rusiji na kojoj s njegove leve strane sedi Vladimir Putin… Ali je zapamtio da je sedeo zdesna – Saudijski princ, Bin Salman

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *