STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com | STIGAO JE NOVI BROJ OBLAKODER MAGAZINA! NABAVI SVOJ PRIMERAK U SVIM BOOKA KNJIŽARAMA, ILI NAM PIŠI NA MEJL oblakodermagazin@gmail.com

Oblakoder merch   |    Newsletter    |    Patreon   |   Antifejk

Deset hiljada koraka: Kako sam tražio parking i plakao

Čovek pronađe parking, ali šta posle toga?
Piše: Filip Grujić

15. March 2022

Razmišljam ovako: ako napravim još jedan krug tražeći slobodan parking, izgubiću svaku nadu da ikakav smisao u bilo čemu na svetu postoji, ali onda me preseče misao: svesno biram kola kao prevozno sredstvo i svesno biram stanove gde nema parkinga. Šta ako je moje traženje parkinga želja da imam nešto da radim, šta ako sam taj trening sebi nametnuo u trenucima kad nije bilo posla, niti ljubavi, kad nije bilo sreće, niti želje za promenom, ali onda me preseče sledeće pitanje: da li toga ima sada i ako ima, da li će ikada biti onoliko koliko želim? I evo ga!

Ali ipak nije, ipak ne izlazi sa parkinga muškarac u Alfa Romeu, ko još vozi Alfa Romeo, to se ne oprašta, gledam ga i mrzim ga, izađi napolje sa tog mesta, da ti ne bih…, pa onda poželim da kažem nešto opasno, ali znam da bi me premlatio kao malog majmuna zato što ne umem da skačem visoko i teško sam nerastegljiv, gibak sam koliko sam i opasan, baš nedavno sam probao da dotaknem prste na nogama, ne samo da nisam uspeo, nego mi se Mejdžor i smejao, on je uspeo čak i da se opusti u tom položaju, a ja sam se uplašio da ću ostati zauvek zaglavljen između karlične kosti i kolena, šta bih onda radio u životu, kakav je to život?

Setio sam se, Luka je otišao da piša nakon ručka u „Staroj Hercegovini” i vratio se vidno oraspoložen, rekao mi je da je pored njega pišao muškarac sasvim nagnut nad svojim polnim organom, nikad tako nešto nije video i pitao se da li će nas sve to nekad dočekati u životu, pišanje pod naponom, ali to nema veze sa parkingom, mada ima veze sa starenjem, a čovek najbolje stari tražeći parking.

Evo, već vidim, ako me još neko prevari i otključa kola u Gospodar Jevremovoj, a ne izađe sa parkinga, pljunuću sebi u oko najgore psovke, ostariću brže od predviđenih goriva i vidim, u retrovizoru mi se ukazuju sede vlasi, da li se ja to previše nerviram u životu, zašto, pitam sebe, zašto se nerviram i odakle mi ta nervoza; osećam da nemam prava na nju i zato je prepuštam drugima, ali sede vlasi su tu, a genetski, svi su se dobro držali, moj je otac tek nedavno osedeo, a deda je bio bokser, neko vreme, a ko je još video sedog boksera?

I onda zasmejem samog sebe, zamišljajući mog dedu kako se boksa, to bi već bilo nešto, laki skokovi, ispružene ruke, ali ne mogu, teško je zamisliti da su dede i babe išta osim deda i baba, a kamoli da su bokseri i dođe mi jedna misao, u Beogradu više ne tražiš slobodna mesta, već gledaš ljude koji drže ruke u džepovima i juriš ih – možda idu ka kolima! Na kraju dolazim do stadijuma gde mi se plače, kako mi se dugo nije plakalo i želim da dobijem nešto više od života, nešto postojanije, jače, nešto neobičnije, želim da dobijem ono što moji preci nisu dobili, što moji roditelji i prijatelji nisu dobili, želim da živim bezglavo i unezvereno, da me bacaju svuda i svakome ko nudi makar delić onoga što mi treba.

A onda otvorim prozor i poželim da nešto viknem, ali samo ispružim ruku, zato što me je sramota, sramota me je da viknem, kao što me je sramota i da samo nestanem sa porodičnog ručka i odjednom osetim, zabolelo me je grlo, pašću u postelju, hvatam se za glavu i kazaljka za gorivo se spušta ispod dozvoljenog minimuma i znam, to je trenutak, plakaću i tući ću se i vikaću i ostaviću automobil na sred ulice i pevaću van tonaliteta i roniću na dah, skupljati školjke, juriti ajkule, udarati ih u one njihove besmislene noseve, da vide svoga boga, jahaću kamile i puzaću po pločniku i moliću za milost i glasaću pogrešno na izborima; samo da se oslobodi parking mesto!

Na kraju, žena sa dve kese iz Maksija ulazi u Pežo 307 i isparkirava se, a ja spretno zauzimam njeno mesto. Izlazim iz kola i gledam u prednji far; moraću uskoro da ga promenim i tako, ceo tok misli iščezne i opet sve što poželim je da uhvatim malo sunca, dok ne zađe iza Palasa.

Čovek pronađe parking, ali šta posle toga?

Preporučeni tekstovi

Usamljenost

Usamljenost

Šta sve radimo da bi smo izbegli usamljenost u današnje vreme? Koliko je ona strašna i da li mora uvek biti loša?

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *