Deset hiljada koraka: Kraj leta (Melanholija #1)

Pčela je prišla mom stolu. Gledao sam u nju. Nemoj da me ujedeš, pomislio sam. Bilo bi glupo. Kraj je leta.
Piše: Filip Grujić

1. September 2021

Sedim u duguljastom kafiću na Kalemegdanu, u podnožju Pobednika. Lep je dan. Temperatura ne prelazi dvadeset i pet stepeni, na sebi imam dugačke pantalone, retro patike i zelenu Adidas majicu sa belim štraftama. Svejedno mi je koji je dan. Nemam obaveza. Još malo i potrošiću sve pare koje imam. Kroz dve nabujale krošnje drveta vidim kulu u procesu gradnje. Viša je od svega što znam u Beogradu.

Podnožje je u staklu, zatim sedam spratova je bez stakla, petnaest spratova je opet u staklu i poslednja četiri sprata nisu zastakljena. Ne mogu da shvatim logiku iza toga. Kako im je bilo lakše da ostave rupu u sredini i počnu, tako nasumično, da zastakljuju opet sedam spratova iznad. Neko će možda da živi na vrhu. Iz ove perspektive, poluzastakljena kula izgleda kao igračka. Ispod se prostire zeleni železnički most. Šta će da rade s njim? Nemoguće da će da ostane večno tu, buka koju proizvodi sudara se s zamišljenim luksuzom novoizgrađenih objekata. Konobarica mi je donela koka-kolu i čašu vode.

Da li mogu odmah da naplatim? Naravno. Ne znam da li ću je sresti ikada više u životu. Leto se polako završava. Vozio sam pre neki dan tri devojke za Novi Sad, preko BlaBla aplikacije za deljenje vožnje. Na prednjem sedištu sedela je punija devojka, par godina mlađa od mene, upadljivo našminkana. Polovinu puta nije dizala pogled sa telefona, a kad smo prolazili pored Banstola, ugledala je rusku crkvu i rekla da joj se mnogo dopada kako izgleda. Svaki put kad prođem pored te crkve ne mogu, a da ne pomislim koliko me nervira toliko izražena estetika kiča. Nisam joj ništa odgovorio.

Gledala je ispred sebe u proplanak koji se prostirao ispred nas. Kiša je rominjala, a temperatura nije bila iznad sedamnaest stepeni. Ovo leto je brzo prošlo, rekla je, brže od prošlog. Ali sporije od narednog, rekao sam joj. Nasmejala se.

Ne znam zašto sam došao na Kalemegdan danas. Već par dana nisam prešao deset hiljada koraka, koliko mi telefon nalaže. Pretpostavljam da sam hteo da prošetam i sednem da pišem negde gde ne odlazim učestalo. Sa moje desne strane stoji stariji muškarac, naslonjen na bedem. Na sebi ima belu polo majicu sa kragnom i tri četvrt bermude, ukombinovane s belim čarapama i patikama za hodanje. Kosa mu je kao u kakvog redovnika, ćelavo teme i seda kosa sa strane. Na glavi nosi providne naočare za sunce, pretpostavljam biciklističke pošto imaju proširenje na stranama, verovatno sprečavajući vetar i mušice da mu upadaju u oči. Gleda u reku. Na ćeli mu se pojavljuju kapljice znoja. Iza mene prolazi žena u jednostavnoj zelenoj majici i lakim pantalonama. Nosi torbu onako kako samo žene umeju – oko lakta.


Delovali su kao bračni par koji je tek od nedavno u penziji.

Šta ćemo sad, upitala ga je nezadovoljno.

Okrenuo se ka njoj.

Hoćeš da sednemo na kafu, pitao ju je.

Neću.

Možda da se popnemo do Pobednika i malo prošetamo?

Ne mogu to sad.

Hoćeš da sednemo na bedem i gledamo u reku, pitao ju je muškarac sa biciklističkim naočarima.

Toplo mi je. Hajde samo da idemo.

Muškarac je slegnuo ramenima i pokupio svoj bicikl naslonjen na zid preko puta njega. Žena sa torbom oko lakta koračala je deset koraka ispred njega. Muškarac je polako gurao bicikl ispred sebe, gledajući u pod.

Da li je na kraju završio sa onom koju voli? Da li je ona završila sa onim kojeg voli?

Pokušavao sam da zamislim kako su se upoznali kao mladi ljudi, još u punoj snazi. Da li su drugačije zamišljali svoju starost?

Spustili su se na travnati deo ispod bedema. Između dve krošnje nalazila se klupa u hladu. Prilaze joj. Gledaju u reku i u jedan čamac koji prolazi ispod njih. Stoje tako ne više od minute i odlaze.

Pitao sam dedu koja mu je najgora stvar kod starosti. To što si toliko dugo tu, rekao mi je, da znaš sve kako će da se završi.

Pčela je prišla mom stolu. Gledao sam u nju. Energično je obletala oko čaše, pokušavajući da se zasladi. Nemoj da me ujedeš, pomislio sam. Bilo bi glupo. Kraj je leta.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Pošalji komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *

Prijavi se na Oblakoderov Newsletter i na kraju svakog meseca na mejl ti šaljemo pregled najupečatljivijih tekstova iz prethodnog meseca, informacije o aktuelnim događajima i razgovore sa aktivnim glasovima, mladima koji menjaju društvo!

Uspešno ste se prijavili!