Nakon dva meseca putovanja, vratio sam se u Beograd i ne osećam se kao da sam ikada igde bio. Kao da se Amerika nikada nije ni dogodila, kao da nikada nisam leteo za Njujork, kupovao juga u Pensilvaniji, upoznao Rasa i Karlosa, pio pivo sa Nikom i pušio travu pored kontejnera u Ohaju dok se jugo prekuvavao, kao da nisam mazio bizone i male jelene i prelazio preko mosta u selu Mekino na severu Mičigena, gde je još osamdeset devete godine jugo sleteo sa puta i upao u jezero, svađajući se sa Akijem ko će biti taj koji će prevesti juga preko tog kobnog mesta, kao da nisam tako glupo izgoreo u Viskonsinu nakon što sam konačno osetio neku vrstu sreće i shvatanja – tu sam, stigao sam, sve je ovo stvarno, a onda kao da nisam pravio pesmu u Nešvilu i jeo takose na benzinskoj pumpi tražeći tablicu pored puta koju nam je Nikola u Čikagu dao, niti jeo pasulj sa Alenom u Ajovi, niti šmrcao i bio bolestan i razmišljao da ne želim da ostanem tu, u kukuruzima, kao neko strašilo i da nisam video Misisipi sa toliko mnogo s i toliko mnogo p i kao da Aki nije otišao i da Ivana nije doletela u Dalas i skakala na rodeu dok su kauboji vezivali noge bikovima i kao da nismo bili na krovu u Amarilu i sa krekhedima i beskućnicima u Santa Feu delili cigarete, kao da nisam bio ja taj koji vozi po Arizoni i kao da Aleksa nije bio taj koji me snima i kao da Ivana nije bila ta koju je ujela neka čudna osa iz Arizone, a ona nije znala da li je alergična, pa smo gledali da li će da se uguši, a njoj noge krenule da trnu, ne od ose, već od straha, a onda i meni noge krenule da trnu, jer sam lud i kao da nismo bili mnogo nervozni u Las Vegasu i kao da nismo plakali u Los Anđelesu, na više mesta, iz više razloga.
Nakon dva meseca mogu da ispričam šta se dogodilo, mogu da posložim događaje hronološki, mogu da se setim boje peska i razgovora koje smo vodili, a vodili smo ih u beskraj, mogu da nacrtam mapu i obeležim crvenim, sve gde smo bili, svaku tačku, svako parče puta, imena ulica, magistrala, šuma i drveća, barova i konobarica, pesama i pevušenja, svakog predela i svake promene raspoloženja, ovo je jedan motel, ovo je drugi krevet, ovde smo se prvi put otvorili, ovde smo bili na ivici tuče, mogu da se setim i da sam bio tužan i da sam bio srećan i da sam bio uplašen i da sam bio ushićen.
Ali ne mogu da se setim da sam to zaista bio ja.
I ne mogu da se setim da sam zaista to ja doživeo.
I ne mogu da pojmim da je to iskustvo tu, u meni.
Ono je na kameri. Ono je u priči. Ono je u osmehu mojih roditelja. I pozivima prijatelja.
Ali kod mene nije.
I zato kad me pitaju na ulici kako je bilo, ja gledam da li se njima nešto specifično dogodilo, da skrenem razgovor u tom pravcu. Danas sam video da je jedna poznanica polomila ruku. Kako me je to samo obradovalo! Pričali smo o ruci, pričali smo o rolerima i vratima, pričali smo o Adi i saobraćaju, pričali smo o piću i ljubavi. To umem.
U Beogradu sam i nisam. Kod kuće sam i nisam.
Sutra treba da operem veš.
I to je neki početak.
0 Comments